Ajde neka netko objasni laiku koliko bi ova kriza mogla trajat. crobex danas pao 7.5 posto

Pesimisti (ja sam među njima) bi rekli : The end game has begun.

US dug je veći problem za USA od kakvih bradonja u pećinama. Njima praktički visi mač nad glavom. To su neki nezavisni ekonomski analitičari upozoravali odavno.

Sad je nagradno pitanje koliko ce tih 700B kad izglasaju da traju? Pa nece dugo, jer srz problema cak nisu banke sa svojim toxicnim papirima, nego zaduzenost masa nepotrebnim dugovima. Velik % 41T $ duga koje privatni sektor Amerike ima (a to je 3x vise nego sto je cijela Americka ekonomija) je jednostavno iskoristen za kocku najprije dionicama a onda nekretninama, u najvecem spekulativnom balonu ikada u povijesti. Taj dug, je ono sto gura USA u Depresiju. Ukoliko se to ne rijesi, da Depresija ce naici, bilo da isplate te glavonje sa WS ili ne.
Prvobitni plan Paulsona nije ni bio da se smanji taj mortgage debt. On pokusava samo da spasi Wall Street od njih samih, kao sto je i Greenspan ranije, dok je bio sef Fed-a, ali svako spasavanje je upalilo samo zato jer je ozivilo maniju neodgovornog kreditiranja, sto uostalom i karakterizira WS u principu.
E sad, ovog puta, ja mislim da je pitanje mogu li da se iscupaju tek tako. Kriza sa bankama je globalna.

Prezaduzeni consumer je bit problema. Consumer koji je pretjerao, koji je bio motiviran da pretjera bolje receno. Koga je FEd umjetno
niskim kamatama motivirao da to radi, plus banke vragolanke/papirici derivatici i eto. Zarade realno ne rastu dugo u USA, bilo je samo pitanje momenta kad ce puci.
Da ne bi intervencije sad, desio bi se vec opći krah, ovako ce se prolongirati na jedno 5god, po meni.
Logika nam kaze - ako zaduzivanjem i potrosnjom
odes u bankrot, najmanje sto sad treba je da potrosac opet navali na isto, da krene da pozajmljuje opet, jos vise.
Kad se nadjes u rupi, prestanes da kopas, kao prvo, nije rjesenje nova, jos veca, i to uvozna lopata...
Razmjeri problema su Trilioni gubitaka, nova uvozna lopata moze temelj da razbuca, i cijelu struktura da urusi.
Ja bar tako mislim. Dosadasnje iskustvo kaze da odlaganje rjesavanja problema izaziva jos veci kasnije.

Intervencija, panika, je zbog tzv Bad Morgtages, Banks Balance books. To svi znaju. Upumpavanje likvidnosti je radi toga, da se pokriju ti gubici. O tome svi pricaju. Ali, problem je - zasto su ti dugovi losi uopće? Pa zato sto je consumer -potrosac, pukao. Amerikanci ne mogu da trose tako sumanuto. Preko 70% GDP-a Amerike je cinila potrosnja!
Pa, pad GDP-a je vrlo vjerovatan, jedno 10-15%, i prilican pad u standardu vecine stanovnistva. A FEd/Gov pokusava da prirodni proces u sustini, obrne opet.
Ja smatram da je trziste jedino mjerilo, moze da se odlaze, manipulira, napuhava, ali na kraju trziste ispegla sve. Mr Market je ipak jedini serif na kraju. Otkad zlatnog standarda nema, ovakve stvari su moguce, ali ja mislim samo da je to grandiozan eksperiment, nema dokaza da to moze da prodje. Bar ne dosad, u povijesti.


U Depresiji/zescoj recesiji je manjak likvidnosti, a cash is the king. Ali je Gold Imperator.
Mislim (za nase amere prije svega) da bi trebali,  min 1/3 onoga sto imaju da utrpaju u metale, u fiz.obliku. To je prilika za profit koja se sad ukazuje.

Danas sam eto imao na faxu sat politicke ekonomije i profesor je jednostavno rekao "nista se ne zna!"

http://www.federalreserve.gov/newsevents/press/monetary/20080926a.htm

ma nemaju moji ovdje veze. oni tek danas poceli da razmisljaju o onom sto su britanci, islandjani, i ostali vec uradili...

ode volstrit u qrac... totalna panika... u 15 minuta...

Evo odličan tekst sa bloga b92, za laike.
Jednostavno da jednostavnije ne može biti o padu mortgage tržišta.

Hipotekarna kriza - ponuda, potražnja i regulacija

Pronađe Đura odličan biznis. Peri treba dugoročan kredit za kuću, na 30 godina, i plaća dobru kamatu. I plasira tako Đura svoj zdrav kapital Peri, dobije odličnu kamatu, bolju nego da je stavio novac u banku ili kupio državne obveznice. Pera je uredan platiša. Ima dobar posao i dobra primanja. A i ako zapadne u probleme sa plaćanjem kredita, tu je kuća, a na nju smo stavili hipoteku, tako da je verovatnoća gubitka mala. Jako mala. Skoro da je nema, skoro isti rizik kao da je pozajmio državi. Računa Đura, mogu ja da podnesem tako mali rizik.

Vidi Đura, zarada dobra, a vidi treba i Vidoju kredit za kuću. Vidoje ima malo lošiji posao, malo manja primanja, ali je spreman da plati bolju kamatu. Međutim, Đura nema više kapitala. I tu Đuri sinu odlična ideja. Ima jedan Miško i on pozajmljuje na veliko. Miško neće da se bakće sa pojedinačnim kreditima. Ovaj kredit koji je plasirao Peri je imovina - asset. A i ovaj koji bi plasirao Vidoju. Oni mogu da se koristi kao obezbeđenje, pa na osnovu njih može Đura da dobije kredit od Miška. Obezbeđen kredit. I tako Đura pronađe grupu Pera i hrpu Vidoja. Mišku plati nešto manju kamatu nego što Vidoja plati njemu i biznis počne da cveta.

I tu i Đura i Miško počinju da mlati odlične pare. Miško našao odličan način da plasira svoj pozamašan kapital u "sigurne" investicije koje su obezbeđene nekretninama, znači prava vrednost a ne magla (real-estate), i ubire značajno veću kamatu nego da je kupio državne obevznice. Te se tu Miško polakomi i počne i sam da pozajmljuje pare po nižim kamatama i investira u Đurin posao.

Vide to i drugi Đura i drugi Miško. A pitaju komšije i rodbina, a bogami i oni koji pozajmljuju pare, tog drugog Đuru i Miška, kako to da onaj prvi Đuro i onaj prvi Miško tako dobro mlate pare, a oni ne mogu. Te ti i oni uskoče u priču.

Gleda sve ovo Slavica koja prodaje kuće i vidi da se odjednom pojavljuje dosta Pera i Vidoja i traže kuće. Ne pita Slavica odakle im pare. Šta je briga. Nego počne da diže cene. Potražnja velika. A počne i da gradi više. I tu i Slavica počne da mlati pare.

Pošto se nakotilo Đura i Miškova, iscripismo mi Pere i Vidoje, pa morasmo da pređemo na Đokice. I Đokici treba kuća. Što je Đokica najgori na svetu. Jeste da nema stabilan posao, da mu je plata loša, ali još uvek Đura i Miško imaju hipoteku na kuću, tako da su osigurani. A svi znaju da je broj Đokica nepresušan.

Ovde su Đura i Miško, i svi njihovi imenjaci, već ušli u problematičnu situaciju, ali još uvek nisu načinili kardinalnu grešku. Dok god su krediti koje su dali u vremenskom balansu sa zaduženjima koje su uzeli, problem postoji, ali je sveden na nivo rizika između ta dva zaduženja. Kako? Ako sam uzeo kredit na milion dolara na 30 godina i plaćam godišnju kamatu od 90.000, a plasirao sam milion dolara na isto to vreme od 30 godina i dobijam godišnju kamatu od 100.000, može da mi se desi da neki od tih koji mi plaćaju 100.000 kamate ne mogu da plate. Ako 10% ne može da plati, nemam problem likvidnosti. Ako 15% ne može da plati, već imam problem, ali je on $5.000 godišnje. Na investiciju od milion dolara, i nije tako strašno. Recimo da 25% njih ne može da plaća. Opet imam problem od "samo" $15.000 godišnje. A i za tih 25%, kuća koja je osiguranje se proda i od toga se naplatim. Jeste, može cena kuće da padne, ali cene padnu za 5%, 10%, 20%, ne 80%. Kako god pogledam imam dobru naplatu i moja ukupna finansijska situacija nosi gubitak, ali je stabilna. Moja imovina je možda izgubila 10% vrednosti, pa svaki dolar vredi 90 centi. Ovo je stvarna vrednost imovine bez uticaja likvidnosti. Znači nemam krizu.

Gde su se Miško i Đura baš usosili? Pa kako su Miško i Đura, i svi njihovi imenjaci, trgovali međusobno, kupovali i prodavali ovu imovinu, nisu baš uskladili vremena dospeća ovih kredita. Pa im se desilo da pare koje su pozajmili, moraju da vrate za u proseku 5 godina, a kredite su plasirali sa prosečnim dospećem od 20 godina. I tako nakon 5 godina, dođe im da vrate svih milion dolara. Naravno Miško ode na tržište i pribavi sebi novi kredit na milion dolara, njim plati ovaj koji je dospeo, i stvari su ok.

A šta ako Miško ne može da dobije novi kredit na milion dolara? Jer drugi Miško koji pozajmljuje ovom Mišku saznao da ima dosta Đokica u tim kreditima koje je Miško preko Đure plasirao. Naš Miško u problemu, mora da proda neku imovinu da bi platio glavnicu dospelog kredita Mišku kome duguje. Znači milion dolara. Pošto je Miško pozajmio Đuri (ili pak nekom trećem Mišku koji je pozajmio nekom svom Đuri koji je pozajmio hrpi nekih svojih Pera, Vidoja i Đokica) milion dolara, tu Miško potraži kome može da proda ovo Đurino dugovanje. Ne više da se zaduži, jer mu niko ne da pare, već da proda ovo dugovanje.

E sad smo u treitoriji ajkula ili lešinara, kako vam drago. Oni što kupuju ova dugovanja hoće da ih kupe što jeftinije. Kad se puno tih dugovanja pojavi na prodaju, verovali ili ne, cena počne da im pada. Ne samo da pada, već se spiralno obrušava. Pa dolar duga počne da se prodaje za 20 centi. E kad se sazna da dugovanje koje vredi 90 centi može da se kupi za 20 centi, niko više nikome ne pozajmljuje pare, a ajkule gledaju kako da od vas kupe po jeftine pare. Nema veze što "stvarna" vrednost tog duga od jednog dolara iznosi možda 90 centi. Pošto je Miško u očajnoj situaciji, nije likvidan, mora da otplati dug, pa mora da proda. Kad Miško utvrdi da više ne može da proda po razumnoj ceni, pa samim tim nema ni novca da plati svoja dospela dugovanja, pokreće stečaj. Ovu situaciju je još svojevremeno savršeno opisao Šekspir: "A horse, a horse, my kingdom for a horse".

Ovako postignuta kriza, gde je tržišna vrednost višestruko ispod stvarne vrednosti, potpuno zaustavi normalne tokove novca. Više niko ne daje kredite. Ne samo da Đokica i Vidoja ne mogu da dobiju kredit za kuću, ne može ni Pera. A on ima dobar posao. Ovo dovede do nestanka potražnje preko noći. Ono što je Slavica gradila, ne može više da proda. Što dovodi do, pogodićete, drastičnog pada cena kuća, što za sobom povlači ...

Država i regulacija

I tu se sada umeša država. Tržište je potpuno zakazalo. U stvari ponaša se baš onako kako se tržište ponaša u odsustvu pravila igre: potpuno i dosledno pohlepno. Zato i imamo tržište, da bi se ponašalo pohlepno, da bi jaki gutali slabe i da bi najači opstali. Time dobijamo najbolje i sa njima kvalitet.

Tržište formira država. Zakonima. Regulativom i odgovarajućim telima. Tržište mora da se kontroliše i usmerava. Kada regulativa i nadzor zakaže, dođemo u ovu situaciju: nešto što vredi 90 centi može da se kupi za 20 centi. Money for nothing. Free lunch. Tržište koje dozvoljava ovakvu arbitražu nije efikasno tržište u smislu ekonomske teorije. Što znači da su i regulativa i nadzor zakazali i da tržište nije tržište. Tu mora da uđe država.

Plan koji treba da odobri američki kongres izgleda otprilike ovako:
Pošto se tržište raspalo, država će od banka kupiti ovo što vredi 90 centi za neku cenu koja je mnogo veća od 20 centi. Banke neće otići u stečaj. Inače bi, bez obzira na to što imaju mnogo veću imovinu od dugovanja, otišle u stečaj zbog problema likvidnosti. Pošto država nema problem likvidnosti, država će prodati ovo što kupi po ceni koja je stvarna tržišna cena. Kolika je ta cena, pokazaće tržište u narednih 5 godina. Ali ajkule i lešinari neće moći da koriste nedostatak likvidnosti i rasturaju neodgovorne investicione, ali i obične banke koje su same sebe dovele u ovu situaciju.

Za uzvrat, država će dobiti opcije (warrants) da kupi akcije ovih banaka po njihovoj trenutnoj tržišnoj (koja je značajno pala). Time će očekivani rast vrednosti akcija ovih banaka doprineti da država na kraju povrati sav svoj novac i napravi profit.

Krivac

Glavni krivac za ovu situaciju je menadžment banaka i kreditnih institucija. Ono što treba da se nauči na prvoj godini ekonomskih studija je da se ne možete kratkoročno zaduživati i ta sredstva dugoročno plasirati. Da trajanje (duration) vaših zaduženja i potraživanja treba da bude u balansu. Inače ste izloženi ogromnom riziku.

Ono što je možda i shvatljivo za Đuru i Miška, potpuno je neshvatljivo za banke i njihov menadžment.

Drugi krivac je država koja nije vršila nadzor i nije na vreme zahtevala veću transparentnot u finansijskom izveštavanju. Naime, u finansijskim izveštajima svaka 3 meseca (svaki kvartal) sve kompanije, pa samimi tim i sve banke, investicione ili obične, podnose bilans stanja, bilans uspeha, izveštaj o novčanim tokovima, promenama na kapitalu, i što je još značajnije komentare menadžmenta, i razne komentare koji treba da pomognu investitorima u donošenju investicionih odluka. Unutar bilansa stanja, značajno mesto zauzima vrednovanje imovine. Ukoliko imovinu vrednujete po nabavnoj vrednosti, u slučaju banaka kredite koje dajete ili hartije od vrednosti koje kupujete vrednujete po nominalnoj vrednosti (face value), onda potencijalni investitori ne vide rizik povezan sa ovom imovinom.

Tek krajem prošle 2007.godine je SEC (američka Komisija za hartije od vrednosti - regulatorno telo sa velikim ovašćenjima) uveo zahtev da se u finansijskim komentarima redovno unosi i tražišna vrednost imovine (fair market value). Ovo je vrednost koju bi mogli da dobijete za imovinu kada bi morali da je prodate baš tada kada ste napravili izveštaj. U mnogim slučajevima ova vrednost nije relevantna. Na primer ako ste nekom dali kredit i on ga uredno vraća, koliko bi tržište platilo u tom trenutku za taj kredit nije preterano relevantno. Ali u nekim jeste. Npr. upravo u ovim koji su doveli do ove krize. Da su na primer ovi zahtevi za procenom tražišne vrednosti imovine bili to nekoliko godina ranije, kriza bi verovatno bila izbegnuta.

Ono što je neverovatno, da čelnici istih tih banaka, tvrde da je razlog za krizu upravo to što su od novembra 2007.godine bili primorani da prikazuju i fair-market value, što je omogućilo spekulantima, ajkulama i lešinarima da "veštački" umanje vrednost imovine i time dovedu banke do bankrota. U prevodu, nije problem u tome što sam svojim diletantskim poslovanjem prekršio osnove postulate dobre bankarske prakse i doveo svoju banku u opasnost, nego to što me je SEC naterao da prijavim da sam doveo banku u opasnost. Ova informacija na koju me je SEC primorao da objavim, a koju spekulanti nisu mogli drugačije da pribave, im je omogućila da me pritegnu. John McCain je u svoju predizbornu priču već uvrstio protivljenje ovoj dodatnoj transparentnosti i pomenuo je kao jedan od uzroka krize.

Sa druge strane, ni demokrate nisu mnogo bolje, ali na drugu stranu. U ovaj paket od $700 milijardi su uglavili i deo gde će pomoći Vidojama i Đokicama da ne izgube kuću. U prevodu, odgovorni poreski obveznici koji su većina, će novčano pomoći neodgovornim poreskim obveznicima da zadrže nekretnine koje sebi ne mogu da priušte. Neodgovorni socijalizam u svom najboljem svetlu.

kome odgovara ova situacija? Postoje li neke institucije kojima ovo odgovara, nekI spekulanti?