Zahvaljujući uredništvu Torcida magazina na ove smo stranice prenijeli sažetak razgovora sa Dujom Aljinovićem, legendarnim navijačem Hajduka koji svoji klub prati više od pola stoljeća. Razgovor je vođen tijekom 2003. godine.

LJUBAV PREMA HAJDUKU

Navijački smo cila familija bili ludi za Hajdukon. Otac i mater cili su život bili pretplatnici na zapadnu tribinu, sve do ‘76. dok nije otac umra, zna ih je cili grad. Brat Jera, brat Panta i ja, svi smo bili ludi za Hajdukon. U nas se nebi po tri dana jilo kad bi Hajduk izgubia utakmicu.

PRVA UTAKMICA

‘46. san iša na prvu utakmicu s ocon. To je bila Zvijezda. Tukli smo ih 5:0 u Split. Iša san u prvi razred osnovne u Varošu i govori mi pok. otac: “ovake oću da su ocjene ka šta smo in danas dali goli na plac”.

HAJDUK

1971., kad san ima 32 godine i već bija oženjen, prvi put san uša u spomen salu u Hajdukov dom, a cili život živin s Hajdukon, od ‘46. kad san gleda Hajduk-Zvijezda. Ti u Hajduka nisi moga doć u Dom, to je bilo nepojmljivo, ka da su neka tajna organizacija.

TORCIDA

Kad je osnovana Torcida ja san ima 11, a oni šta su je osnovali 20-24 godine. Oni te nisu tad primali u svoje društvo tako da nisi puno detalja o tome moga znat. Nakon šta su neki od njih svršili u zatvor nije se o tome puno smilo pričat, znalo se da je najveća legenda od njih Žuvela i da je on najviše najeba. Puno godina posli bilo se opasno s njima družit jer su bili praćeni.

VJERNOST

Na Željezničara ‘66., tri kola prije kraja kad smo igrali za ne ispast iz lige, bija je pun Plac.

Vlaji bi znali ić pješke 60-70 kilometara za doć na utakmicu. Čak bi iz Dubrovnika znali doć pješke jer tad nisi ima koga autostopirat. Iz Rijeke bi dolazili navijači brodon. Tad je bija entuzijazam nevjerojatan i voljenje Hajduka, na trening bi znalo bit po 5-6 iljada ljudi, a i igrači su bili entuzijasti. Bilo je vlaja šta su igrali u Hajduka pa bi posli treninga odili 30 kilometara pješke do doma.

PISME

Najprvo šta se sićan krajen ‘40-ih skandiralo se ono “Haj-duk, Haj-duk”, ka šta danas još viču naši gastabajteri kad igramo vanka. Onda je Torcida iz Zagreba donila ono “Tres, tres, trese se...”, to bi bilo fantastično kad bi se zaorilo. Tek posli se pivalo “Marjane, Marjane”, to je bila ka himna, s tin da bi ih 50 posto pivalo “naš barjak hrvacki”, a pola “barjak druga Tita” ili ništo slično, tako da nikad nisi točno moga razabrat šta se ustvari piva. Od tih drugih 50 posto, svaki drugi je bija policajac u civilu i boja si ga se više nego danas kamera, jer bi za pi**ariju moga dobit 10-12 godina robije na Goli otok. Dogodilo bi se uvik da bi se rimovale neke pisme, to bi komponirali ovi naši vlaji šta su bili organizirani ka 4. vilaja, oni su bili skloni guslama i takvin pi**arijama tako da bi se i to zapivalo, al u sitno.

‘70.-ih se počelo pivat “Bili su bili vrhovi planina”.

PRVO GOSTOVANJE

‘52., kad san ima 12 godin, iša san na svoje prvo putovanje s Hajdukon “na crno” u Beograd. Iz Knina su mi javili doma oko ponoći Kokeza i Frane (Matošić) da se nalazin š njima u kupe jer prije nisi smija kad se smrkne izać iz kuće. Tri dana san bija s Hajdukon. Tamo smo izgubili utakmicu 1:0. Ja san sidi na klupu za igrače. Kad san doša doma izubija me otac da nisan 15 dan posli toga iša u školu.

GOSTOVANJA

U Titograd ‘50-ih, pošto tad u Split nije bilo autobusa, išli smo kamionon od brodogradilišta, bez cerade, sa po dvi drvene puntižele sa svake strane u košu. Kad bi došli doli parili bi Djed Mrazi od prašine. Po 7 dana bi nan znalo putovanje trajat doli priko Lovćena.

Jedan put kad smo igrali u Šibeniku protiv Beograda jer smo bili kažnjeni, išli smo ja i jedan Bučević vespon od jednoga vaterpoliste Lukšića, kad su bile samo tri vespe u Split. Vozili smo se 8 i po uri do Šibenika jer tada nije bilo magistralnoga puta ka danas. Išli bi noć prije za doć u Šibenik na utakmicu sutra.

PROSJEK GODINA NA GOSTOVANJIMA

Kad se kasnije počelo ić vlakon, išli su oni od 19-20 godina do starih fosila ka šta san ja danas od 64 godine, ali prosjek je bija nedi oko 30 godina. Nikad se nije znalo kako bi se vlak organizira, bilo je to nekako spontano, ka priksutra igramo u Zagreb, otiša bi i kupija karte za npr. 2 kupea, za nas 10 u klapi. Uglavnom karta nije bila skupa, pogotovo za mlađe jer su oni išli priko Ferijalnog, ali recimo da bi danas ta povratna do Beograda bila oko 120 kuna, a 90 posto ljudi šta je putovalo tada s Hajdukon je radilo ili bi bili studenti.

TRANSPARENTI

Po sredini Istoka, di je bila 4. vilaja sa zastavama, obično bi izaša neki transparent o ćaći, o bratu, tovaru, koga voliš, koga ne voliš i slično. Do početka ‘70-ih nije bilo političkih poruka na transparentima. Najviše ih je, miliciju, mučila hrvatska zastava. Dogodilo bi ti se svako malo da bi došli niki naši Hercegovci ili Imoćani, koje su oni uvik smatrali ka ekstremni, a moji Splićani su bili ka malo tiši, šta bi napravili koji politički transparent. Onda bi se mora micat od njega, minjat majicu, minjat postole, da te ne uberu, jer je bilo dobro šta nije bilo kamera. Kad je doša hrvacki grb, cili, a ne na polovicu ka u Dinama, radili smo zastave tako da bi zvizdu stavili na vrh grba, pa kad bi je stavija priko ograde povuka bi je malo više uzgor tako da se zvizda ne vidi. Posli ‘72. nisi više smija nosit hrvacki grb. .