Prije par desetljeca narativ nastupajuce katastrofe bio je globalno zahladjenje. Da bi onda dezurni zazivatelji presli na zatopljenje. 

Sta tek reci o cuvenoj malthusijanskoj prognozi neodrzivosti prenapucene planete. Necemo imati hrane i resursa za toliki broj ljudi na planeti, kako da ne. Po njima smo vec svi par puta umrli od gladi. Fascinantno je ustvari koliko se ovaj scenarij i danas ljudima servira iako je naravno diskreditiran odavno.

Interesantno je kako su svi ovi narativi u srzi okrenuti protiv covjeka kao takvog. Bilo da se radi o rastu populacije, bilo da se radi o napretku industrije, slobodnog trzista i drugih faktora koji povoljno doprinose ljudskom blagostanju. Sve te faktore, je li, treba na neki nacin, odlukama vlade (po mogucnosti globalne) ograniciti i kontrolirati. Da se covjek zapita odakle sve to dolazi. 

Jedan je kolega spomenuo trag novca. Nek pogleda onda koliko je novca spalio protokol iz Kyota u apsolutno nista. 

Ukratko, globalno zatopljenje je goruci problem u istoj mjeri koliko i femicid. Onoliko koliko ga kao takvog frejmuju oni na politicko-ideolosko --medijskoj sponzorskoj listi.