Obračuni u beogradskom podzemlju - ubistvo Gorana Mijatovića

Beograd početkom ove jeseni ponovo liči na onaj grad s kraja prošlog veka, kada su njegove ulice bile poprište obračuna "nezgodnih" i "opasnih" momaka, lakih na obaraču i veštih u skrivanju od policije.

Ubistvo predsednika FK Bežanija Gorana Mijatovića, svedoka atentata na Vuka Draškovića u Budvi, i njegovog telohranitelja Slavka Novakovića, razuverili su i one koji su tvrdoglavo verovali da su ta vremena odavno prošla.

Policija je šturo, posle eksplozije bombe koja je bila postavljena ispod ukradenog automobila marke audi 80, parkiranog tog jutra kraj Mijatovićevog vozila, saopštila da su obojica nastradala kada je naprava aktivirana daljinskim upravljačem. Još su dodali da je od detonacije oštećeno nekoliko desetina automobila i da su popucala stakla na vozilima parkiranim i 100 metara od mesta eksplozije.

Član Međunarodne asocijacije za borbu protiv droge Marko Nicović kaže da je Mijatovićevo ubistvo, sudeći po načinu na koji je izvedeno i tome što je eksploziv aktiviran daljinskim upaljačem, delo jake i organizovane grupe.

"Taj način ukazuje samo na jednu činjenicu, a to je da je Mijatovića ubio profesionalac, unajmljen baš za taj posao. Ovakvo aktiviranje eksploziva može da organizuje samo neka jaka grupa ili centar koji ima ne jednog, već više profesionalaca koji se razumeju u eksplozive. To je mogao da odradi neko ko je ranije radio u MUP-u, vojsci ili specijalnim jedinicama i bio obučen za eksplozive", smatra Nicović.

On smatra da način na koji je ubijen Mijatović ukazuje i na to da je vlasnik Fudbalskog kluba Bežanija "nekoga dobro oštetio", jer profesionalac koji poznaje tehniku aktiviranja daljinskog eksploziva ne može biti angažovan za manje od 10.000 evra.

"Takve stručnjake mogu da angažuju samo veliki igrači", tvrdi Nicović.

Likvidacija "bežanijskog narko-bosa" unela je novine u obračune na beogradskom asfaltu. Podaci govore da je u bivšoj Jugoslaviji ovakav način ubistva upotrebljen samo dva puta - u pokušajima atentata na nekadašnjeg rektora Prištinskog univerziteta Radivoja Papovića i nešto kasnije na predsednika Makedonije Kiru Gligorova. Poznavaoci kažu da je ovaj metod, koji se često koristi u Iraku, vrlo jednostavan - stariji automobil napuni eksplozivom, sačeka žrtvu da prođe peške ili da se nađe u nekom vozilu pored tih kola i sa bezbedne daljine aktivira bombu, a onda mirno napusti mesto zločina.

Iako se poslednjih godina bavio biznisom, bio vlasnik nekoliko kladionica i kockarnica, Mijatović nije bio nepoznat beogradskoj policiji. Poslednji put uhapšen je u junu ove godine, kada je i osuđen na 10 meseci zatvora zbog pokušaja iznude 11.000 evra. Prijavio ga je advokat Branimir Gugl, ali je Mijatović tokom suđenja tvrdio da "nije reč o iznudi, već da je od advokata samo tražio da mu vrati pozajmljeni novac".

U tzv. beloj knjizi MUP-a Srbije bio je označen kao jedan od vođa "bežanijskog klana", a meta napada bio je i ranijih godina. U avgustu 2000. godine ranjen je u ruku kada je nepoznato lice ispalilo rafal iz kalašnjikova ka automobilu u kojem se nalazio, a dve godine ranije uhapšen je zbog sumnje da je s Radoslavom Trlajićem pokušao da preuzme paket s 3,8 kilograma kokaina koji je stigao iz Kolumbije.

Zbog sumnje da je umešan u atentat na sadašnjeg šefa diplomatije, a tada jednog od lidera opozicije Vuka Draškovića u Budvi, Mijatović je uhapšen sa još dve osobe u junu 2000. godine i izručen crnogorskoj policiji. Nakon puštanja, javnosti se obratio rekavši da je saslušan kao svedok, a da ga je za napad lažno optužio Vladimir Jovanović.

"Bili smo zaprepašćeni kada su nas uhapsili. U pritvoru u Ulcinju smo proveli pet, a u Budvi četiri dana. Sudija Višeg suda saslušao nas je devetog dana u svojstvu svedoka, a ne kao osumnjičene. Za napad me je lažno optužio Vladimir Jovanović Japanac", izjavio je Mijatović kada je pušten na slobodu.

Osim ovog atentata, na teret mu je stavljena i sumnja za ubistvo Adilja Ramadanova. Međutim, oslobođen je, jer se utvrdilo da je pucao u nužnoj odbrani.

Dobri poznavaoci dešavanja i Mijatovićevih kretanja kažu da se u poslednje vreme dosta opustio i smatrao je da više nikome nije meta. Pre policijske akcije "Sablja", pokrenute posle atentata na premijera Zorana Đinđića, Mijatović je imao veliko obezbeđenje jer je strepeo od napada "zemunskog klana" Dušana Spasojevića, a posle njegove smrti i hapšenja i bekstva preostalih članova grupe iz Zemuna, smanjio je svoje obezbeđenje.

Istorija obračuna u beogradskom podzemlju, međutim, počela je odavno. Mijatović je samo poslednji u nizu. Pre njega likvidirani su i prethodni "bežanijski bosovi". Prvi šef Petar Milošević zvani Pera, organizator grupe, ubijen je 1999. godine kod garaže Tržnog centra "Enjub" u Novom Beogradu. Posle njegovog ubistva, vođstvo nad klanom preuzeo je Radoslav Trlajić, Bata Trlaja, koji je ubijen u sačekuši 2000. godine, nedaleko od stana u kojem je živeo u novobeogradskom naselju Dr Ivan Ribar, a posle njegove smrti za komandni sto "bežanijaca" stao je Mita.

Ređala su se ubistva narko-dilera i kriminalaca čija imena nisu bila poznata široj javnosti. Likvidirani su Nemanja Milinović, zvani Boske, iz Beograda, koji je u zatvoru u Sremskoj Mitrovici izdržavao kaznu zbog preprodaje heroina. Ispred kafića "Đorđe" na Bežanijskoj kosi ubijeni su Milan Mitrašinović, zvani Mitar, bivši policajac OUP Savski venac, i napadač Neven Poljčić iz Sarajeva. Dragan Drčlić zvani Gidra, suspendovani policajac OUP-a Rakovica, preminuo je posle ranjavanja po prijemu u Urgentni centar. Vojislav Jekić iz Beograda, penzionisani načelnik lozničke policije, koji je ranije svedočio na suđenju za ubistvo Željka Ražnatović Arkana, ubijen je ispred kafića "Kontakt" na Novom Beogradu...

Spisak je dugačak. Pored anonimnih, građani Srbije pamte i onaj drugi spisak, s imenima poznatih: Zoran Vukojević Vuk, iz Beograda, član "zemunskog klana" i svedok saradnik na suđenju za ubistvo premijera Đinđića, pronađen je mrtav u blizini benzinske pumpe "Zmaj" pored autoputa Beograd - Zagreb. Ovo, kao i desetine drugih ubistava iz prethodne decenije ostali su i dalje nerazjašnjeni. A, formiranje krvavog spiska počelo je u prestonici Srbije 1992. godine:

- pomoćnik ministra unutrašnjih poslova Radovan Stojičić Badža ubijen je 1997. rafalnom paljbom u restoranu "Mama mia",

- generalni sekretar Jugoslovenske levice Zoran Todorović Kundak ubijen je pred zgradom "Beopetrola" pri dolasku na posao u toj firmi 1997. godine,

- biznismen i blizak prijatelj Marka Miloševića, Vlada Kovačević Tref likvidiran je pri dolasku u svoju firmu u Centru "Sava" na Novom Beogradu,

- šef voždovačkih kriminalaca Goran Vuković posečen je rafalnom paljbom u centru Beograda pri ulasku u svoj automobil 1994. godine,

- član i finansijer Srpskog pokreta obnove i šef paravojne Srpske garde Branislav Matić Beli ubijen je rafalom pred svojom kućom na Voždovcu,

- najmlađa "zvezda" beogradskog podzemlja Aleksandar Knežević Knele likvidiran je hicem u potiljak u sobi hotela "Hajat" 1992. godine,

- novinar, izdavač i kritičar vlasti Slavko Ćuruvija ubijen je ispred zgrade u kojoj je stanovao tokom napada NATO na Jugoslaviju aprila 1999. godine.

Ovde se krvavi niz, nažalost, ne završava. Poslednji meseci u Beogradu to i dokazuju.

Ubistvo Mijatovića samo je poslednje u nizu ubistava onih koji su se bavili kriminalom i ujedno vodili fudbalske klubove. U poslednjih 11 godina u Beogradu je ubijeno šest vlasnika više klubova, među kojima su vlasnici Železnika, Obilića, po dva vlasnika Zvezdare i Bežanije. Pre četiri meseca u ćeliji u Centralnom zatvoru samoubistvo je izvršio vlasnik OFK Beograd Miko Brašnjević, koji je pritvoren zbog sumnje da je bio član tzv. stečajne mafije.

U "beloj knjizi" MUP-a Srbije registrovano je oko 200 kriminalnih grupa, a u krvavim obračunima i sačekušama od februara do danas poginulo je više od deset ljudi. Žrtve su bivši policajci, članovi kriminalnih klanova, zaštićeni svedok...

Direktor Kriminološkog instituta Dobrivoje Radovanović smatra da država ima policiju i sudstvo pomoću kojih efikasno može da suzbije organizovani kriminal i da ga svede na razumnu meru.

Komentarišući ranije neka prethodna ubistva, on je rekao da će "organizovani kriminal trajati i dalje nezavisno od toga da li će država da se demokratizuje ili ne i da li će ići bržim ili sporijim ekonomskim razvojem".

Radovanović smatra da jednom uspostavljen organizovani kriminal teško može biti pobeđen i država je ta koja mora da odluči da ga svede na nivo sa kojeg neće ugrožavati funkcionisanje institucija.

"Efikasno pravosuđe i policija su načini borbe jedne države, efikasne istrage, brze presude i odgovarajuće kazne. Nama dosta toga nedostaje u sva tri segmenta, pa će država morati da uloži dosta napora", rekao je Radovanović.

Prema nekim podacima, srpska narko-mafija ima 67 bandi, koje mesečno prodaju oko tonu različite vrste narkotika. Ona je organizovana u pet regiona: Beograd, Novi Sad, odakle kontroliše čitavu Vojvodinu, Kragujevac, koji je centar narko-tržišta u Šumadiji, Niš, koji pokriva istočnu i južnu Srbiju, i Novi Pazar, centar narko-mafije za Sandžak i Kosmet. Prema policijskim podacima, grad Beograd ima oko 100.000 narkomana i 10 velikih narko-bandi, a najviše ih je, po tri, na Novom Beogradu i u Zemunu, dok ostale pokrivaju teritorije opština Rakovica, Stari grad, Palilula, Savski venac i Voždovac.

U glavnom gradu Srbije trenutno su aktivne četiri bande - sa Voždovca, Dorćola, iz Zemuna i Surčina. Ove bande se bave otimanjem skupih automobila, pljačkanjem štedionica, banaka i skupocenih vila, reketiranjem biznismena i bogatih sportista.