- Druze Tito, vrati nam se!
- Ni mrtav.

Jugoslovenska Itaka

Povratak kuci jedna je od velikih tema svetske knjizevnosti. Malo-malo, pa se neko vrati. Ponekad se vracaju heroji, ponekad bludni sinovi, ponekad citave nacije, a ponekad i domace zivotinje. Od Mojsija, preko Odiseja, do Lesija - svi se vracaju. Samo Jugosloveni ne.

Jugoslovenski Odisej nema gde: prosci su njegovu zemlju odavno prepisali na svoje ime, Penelopa sad zivi s Antinojem, a Telemah je emigrirao. Cak su i bogovi digli ruke od te price. A on, Odisej, i dalje sedi u svom stanicnom bifeu, pije spricere i ceka da mu plafon padne na glavu.

Ponekad, posle sedme ili osme ture, ucini mu se da je povratak ipak moguc, da ce se prosci napokon najesti, napiti i zaspati mrtvim snom, i da ce ga Penelopa, ponovo mlada i lepa, nezno uzeti pod ruku i povesti kuci. Recju – ucini mu se da ce sve nekako doci na svoje mesto.

Ali, nece. Prvo, proscima se uopste ne spava. Drugo, Penelopa ima svoje planove, i trece – i najvaznije – Itaka vise nije tamo gde je bila. Otisla je dodjavola, i tek treba da se rodi neki novi Leopold Bloom, Filip Latinovicz ili Roberto Salinas da je ponovo pronadje.

Od toga ko ce je pronaci zavisi i kakva ce biti.

Ili, sto bi rekao Homer: kakav Odisej, takva i Itaka.

Mesto i nacin tvorbe

Jugonostalgija je elegicna uspomena na zivot u bivsoj Jugoslaviji. Tako kazu oni kojima su i vozovi i vlakovi pobegli ispred nosa i sad ne znaju sta ce. Za one druge, preduzimljivije, koji su se na vreme ubacili u ekspresne kompozicije svojih nacionalnih istorija, jugonostalgija je nesto sasvim drugo: to je neprijatno podsecanje na zivot koji su ranije vodili, koga su se odrekli, ali koga se i dalje stide. Za trece, koji misle da su pametniji od onih prvih i bolji od ovih drugih, jugonostalgija je skup manifestacija jedne kulture koja je prezivela drustvo u kome je nastala.

A postoji i jedna nova, na svu srecu, sve brojnija skola misljenja po kojoj je jugonostalgija samo jos jedan od nacina da te matorci dave i smaraju. I to nemilosrdno.

Uglavnom, svako prica svoju pricu, pa jugonostalgija oznacava niz razlicitih, međusobno nepovezanih i cesto suprotstavljenih pojmova. Takve se reci u leksikologiji nazivaju homonimima. Etimolski, pak, “jugonostalgija” je rec nastala spajanjem dva neologizma: “Jugoslavija” i “nostalgija”.

Jugoslaviju su izmislili Trumbic i Supilo, uz malu pomoc prijatelja iz Antante. Od tada je proteklo mnogo vode, pa danas “Jugoslavija” na svakom od jezika koji su bili u upotrebi na njenoj teritoriji znaci nesto drugo. Izuzetak su samo hrvatski i srpski, u kojima “Jugoslavija” znaci isto: “Velika Srbija”. Jer im tako odgovara. S druge strane, reci “Vatikan” i “Kominterna” u hrvatskom jeziku su postali antonimi, a u srpskom, naprotiv, sinonimi, dok su slozenice “jugokomunista” i “srbocetnik” u hrvatskom sinonimi, a u srpskom, opet, antonimi. Ko razume, shvatice. Za to se, inace, na bosanskom kaze “je**m vas mahnite”.

Sto se pak nostalgije tice, nju je u XVII veku pronasao Dr Andreas Reich. On je pod tim imenom opisao jedan specifican medicinski sindrom, posebnu vrstu psihicke patnje prouzrokovane nemogucnoscu pacijenta da se vrati tamo odakle je dosao (“nostos” = povratak u zavicaj, “algos” = bol). Reich nije bio samo teoreticar, vec i praktican covek, zasluzan za uvodjenje novih, revolucionarnih metoda u lecenju ove bolesti putem vezivanja, samaranja i polivanja pacijenata ledenem vodom. Ovo je naislo na siroko odobravanje strucne javnosti tog doba.

Nasi to i danas cene.

Mal du siècle

Prema Medicinskoj enciklopediji JLZ jugonostalgija je “zarazna bolest, koja se za razliku od drugih infektivnih oboljenja ne prenosi ljudskim kontaktom vec, naprotiv, nedostatkom istog. Pogadja iskljucivo populaciju srednjih godina. Do kontaminacije najcesce dolazi putem kazetofona, gramofona i magnetofona, odnosno neceg sto odatle dopire, a sto pojedini autori nekriticki podvode pod kategoriju “muzika”. U pocetnom stadiju bolest prvo zahvaca usne kanale, a zatim i centar za ravnotezu i orijentaciju u vremenu i prostoru. Klinicka slika podsjeca na kravlje ludilo, ali osim sto posrcu i ne znaju kud udaraju, jugunostalgicari jos i kenjkaju. Ovo cine diskretno, ali tako da svi vide. Period inkubacije je dug, al kad te lupi, onda te lupilo...”

Tako kaze nauka, a iz zivota znamo da je prvi simptom jugonostalgije osecaj da ti nisu sve koze na broju. To je uzrokovano insuficijencijom jednog enzima, u narodu poznatog pod nazivom “mladost”. Sto samo po sebi i nije neki problem, jer ona, kako kaze Proust, brzo prolazi. Ali zato kontakt s eks-ju muzikom dovodi do ozbiljnih komplikacija. Od toga ne samo da venu usi i atrofira mozak, vec otkazuju i svi odrambeni mehanizmi koje je organizam godinama strpljivo gradio i usavrsavao.

Raspad imunolskog sistema najbolje se moze pratiti na middle-class-middle-age zurkama, kad gurnu CD iz osamdesetih. Tad puknu cak i bivse ribe koje su prezirale sve osim Talking Headsa i, eventualno, Davida Bowiea, pa krenu u singalong s Novim fosilima, a dojucerasnji Claptoni, J.J. Caleovi i McLaughlini dohvate svoje stare air-gitare pa raspale po Divljim jagodama (“Moto-ri, moto-ri, mo-to-ri…”). A zabelezeni su i slucajevi da odvrnu Harisa, pa im svima ruke same krenu gore…

Recju, klinicka slika je prilicno gadna. Ali, dobra vest je da se jugonostalgija lako leci. Najbolji rezultati postizu se suocavanjem s nekim pravim zivotnim problemom.

Ako ga nema, pomaze i rakija. Ili jos bolje, viski.

Weltschmerz i privatno preduzetnistvo

Jugonostalgija se manifestuje na razne nacine. Pored muzike, tu su i filmovi, privesci za kljuceve i knjige. Tirazi svega toga rastu, a rizik da te komsija pljune na stepenistu zato sto se time bavis, sve je manji. Za razliku od ranijih godina, zbog jugonostalgije cak ni u Hrvatskoj vise niko nece izgubiti prijatelje ili posao.

Doduse, u poslednje vreme malo je teze iskamciti neku kintu od stranih NGO-a, jer su ovi sa Balkana presli na Kavkaz, ali to se kompenzuje povecanom traznjom na domacem trzistu, a pretekne nesto i za izvoz. Patent za jugonostalgiju smo uvalili i Istocnim Nemcima, pa je i oni sad liferuju pod nazivom “Ostalgie”. I dobro im ide.

Jugonostalgija postaje ozbiljan biznis, i njome se danas ne bave samo bezemljasi i proleteri intelektualnog rada, vec i sitni sopstvenici. Od Tito-bara u Skoplju do istoimene rupcage u Ljubljani, jugonostalgiju je prigrlio mnogi ugostiteljski radnik sirom bivse SFRJ. Cak ni Titovom unuku srce nije izdrzalo, pa je u Beogradu otvorio restoran u kome sluzi specijalitete od divljaci (“Deda je, znate, voleo lov…”). Tu mozete naruciti paprikas od vepra i, dok cekate, uzivati u pogledu na valjda jedinu preostalu Titovu bistu koju Srbi nisu odvalili i pretopili u nekog svog sveca ili generala.

Ipak, zbog toga sto dolaze iz zemlje koje vise nema, Jugosloveni najvise vole da se okupljaju na mestima kojih takodje nema. Na internetu postoje stotine sajtova posvecenih drugu Titu, Tajci i kosarkaskoj reprezentaciji Jugoslavije. Takve stranice, do juce crvena marama za nacionalisticke voline i magnet za ustasko-cetnicki spam i psovke, danas malo koga jos zivciraju. Naprotiv, posten svet im se veseli i raduje, jer tu moze do mile volje da krade tudje tekstove, muziku i spotove.

Jugonostalgicari su aktivni i u pravom svetu. Jedan je otvorio citav theme park, slobodnu teritoriju Palic kod Subotice. Drugi je - gle cuda, Crnogorac - otvorio diplamatsko predstavnistvo, a sebe proglasio za generalnog konzula SFRJ. A neki Slovenci su izazvali medjunarodni incident kad su na brdu iznad Gorizie od kamenja slozili divovski Titov autograf.

Ima i onih koji redovno odlaze u Beograd na godisnjicu Titove smrti i u Kumrovec na Dan mladosti. Takvi se drze ko japanski vojnici u prasumama Filipina.

Oni sto im jos nisu javili da je rat izgubljen.

Pet Shop Boys

- So what is your nationality?
- I am a drunkard.
(Humphrey Bogart, Casablanca)

“Ne mozes pojesti zastavu” pisao je Fridrih Engles u “Poreklu porodice, privatne svojine i drzave”. Zato i najvece patrijote s gustom protrljaju ruke kad im stolovi zaskripe pod sarmama, pasticadom i tufahijama dojucerasnjih neprijatelja. Nema majci tog hrvatskog sina koji ce se i dalje, u ime visih ciljeva odricati uzicke sljivovice, niti srpske kceri koja ce odbiti Kras bajadere, pogotovo ako ih dobije na poklon od, recimo, Gorana Visnjica.

Nekada su, u vreme srpskog embarga na slovenacku robu, Beogradjani pisali anonimne dostave policiji i SPC protiv komsija za koje se sumnjalo da krisom, iza spustenih zavesa, jedu Thommy majonez. Od tada se sve promenilo, pa sad mozes usred belog dana da udjes u beogradski Mercator, kupis teglu od kilo ipo i pojedes je na licu mesta, a da ti ni dlaka ne zafali s glave.

Kad su i Srbi naprasno postali nostalgicni, sta tek reci o Jugoslovenima? Treba to videti kad se sjuri na odmor, pa udari po kafanama (jer im je jeftino), kako su samo glasni i zahtevni! I kako samo mustraju kelnere... Posle, u povratku, prte na Zapad citave table slanine i kese kajmaka u svojim Louis Vuitton torbama kupljenim na nekom balkanskom buvljaku. Autor je ziv svedok da je jedan zemljak ukrcao u voz za Minhen plasticnu vrecu s kiselim kupusom velicine osrednjeg kredenca. Naravno, to sto neki vuku Sauerkraut u Bavarsku nema toliko veze s nostalgijom, koliko sa stanjem malog mozga i emigrantske svesti i, u izvesnoj meri, uticajem sredine. Tojest, svapskim obicajem sparanja.

Doduse, na Zapadu je ponekad zaista tesko doci do zdrave, domace hrane. Recimo, do volova i prasica. U vecini normalnih zemalja prodaja celih zivotinja je ili zakonom zabranjena ili je drustveno neprihvatljiva. U supemarketu cete dobiti vec pripremeljene i spakovane odreske, ali nikako ne citavu zivotinju s glavom, licem i ocima. Ali, nuzda je majka invencije, pa se jedan jugonostalgicar u Bernu za 29. novembar snasao tako sto je nabavio jagnje u lokalnom pet shopu. A za Prvi maj je isao u drugi, da ne bude sumnjivo.

Pored holesterolske, postoji i maliganska jugonostalgija. Ona najvise pogadja bracu Slovence. Kao sto su nekad putovali vozovima bratstva – jedinstva da u Srbiji evociraju uspomene iz NOB-a, sljokaju, i eventualno nesto odvoje, Slovenci isto to rade i danas, samo nista ne evociraju. Umesto toga cekaju Novu godinu s Kostunicom, ko da nista nije bilo.

Za sada ovi novi vozovi funkcionosu samo u jednom pravcu - iz Slovenije u Srbiju. Slovencima ne treba viza, a i manje su fascinirani granicama od Srba. Takodje, za razliku od Srba - koji jos uvek vade fleke od rakije potamanjene na ispracajima u vojsku od Gazimestana naovamo - Slovenci ne piju vise. A ni manje.

Seljaci svih zemalja, ujedinite se!

“Plitka bara, a voda duboka.”
(Bajo i orkestar Mirka Kodica)

Nakon sto se nazderu i oblocu, jugonostalgicari prelaze na kulturu i umetnost. To jos jednom dokazuje da su klasici marksizma bili u pravu kad su tvrdili da bez materijalne osnove nema drustvene nadgradnje.

Veliki je broj kulturnih manifestacija inspirisanih zajednickim nasledjem bivsih jugoslovenskih republika. Najveca takva manifestacija odrzava se u selu Guca, Republika Srbija. To je slet svih seljaka bivse Jugoslavije, koji se po stepenu ruralnog egzibicionizma moze meriti samo s Nashvilleom, USA, samo sto oni tamo nisu seljaci, nego farmeri.

U Guci na svakog domaceg seljaka dolazi po jos jedan iz inostranstva, a medju njima je - opet - najvise Slovenaca. Ne mrzi ih da potegnu preko dve granice da bi gazili po blatu, slusali srpske Cigane kako jebu majku trubama i korgovima, i gledali maloletne Srpkinje koje po stolovima i plafonima izvode tradicionalne srpske plesove poput anadolskog coceka.

Zbog toga se obrazovani Srbi stide, i ubedjuju Slovence da to nije Srbija i da su ovi sve samo sanjali. Zajedno s Mudijadom, takmicenjem za najbolji rostilj od belih bubrega, brizli i drugih delova endokrinog sistema.

Postoji jos nesto sto lici na jugonostalgiju, ali nije. Rec je o “turbofolku”, koji po misljenju Slovenaca, koji stvari posmatraju sa svojih alpskih visina dok beru gljive i runoliste, predstavlja sirov, primitivan i zbog toga autentican proizvod jugoslovenske muzicke kulture.

Turbofolk, naprotiv, ne da nema blage veze s jugoslovenskom pop-kulturom, vec joj je upravo on, kao udarna pesnica estetike nacional-populizma, sasuo zube u grlo. Rokeri, sminkeri i ostali neplivaci ubrzo su se podavili u bujici nacionalisticke histerije, a isplivalo je samo ono sto u poplavi inace uvek ispliva prvo. Talas turbofolka prekrio je sve pred sobom, i za razliku od novog vala, nikad se nije povukao.

Sile prirode slepe su za etnicke podele, pa su u potopu seljacije zajedno sa Srbima stradale i njihove komsije. Hrvati, naprimer. Kao sto danas u Srbiji retko ko jos slusa Azru, ali neki skupljaju postere Alke Vuice, tako i u Hrvatskoj vise niko ne slusa Disciplinu, ali se zato mnogi intenzivno zanimaju za lik, delo i dosije izvesne Raznatovic Svetlane zvane “Ceca” (37) iz sela Zitoradje, sa stalnim prebivalistem u Beogradu.

Nije smesno, jer ova i danas na koncertima nakupi po sto hiljada gama, bogougodnih premijera i turbo-akademika, a to vec ima potencijal kriticne mase i moze opet da eksplodira.

U svakom slucaju, zanimanje za “Cecu” krunski je dokaz da se Srbi, Hrvati i ostali koji to vole, medjusobno mnogo bolje kuze nego sto to na prvi pogled izgleda, i sto bi oni sami bili spremni da priznaju.

Karakter kao sudbina

“Pun mi je vise ku**c i Hrvata i Srba i, narocito, Jugoslovena.”
(Fritz pl. Poljicki, Epistolæ Obscurorum Virorum)

Niko tako iskreno ne mrzi Jugoslaviju kao njeni najbolji sinovi. To je zato sto niko nije veci Srbin, Hrvat ili Slovenac od velikih Jugoslovena – dojucerasnjih oficira JNA, sluzbenika SMIP-a i radnika Savezne sluzbe drzavne bezbednosti.

Sto se obicne boranije tice, ona misli da je ranije ipak bilo i dobrih stvari – Svabica na Jadranu i cevapa u Sarajevu, i to bez balvana i snajpera . Obican svet priznaje da se u Jugi zivelo sasvim ok, a mozda i bolje nego sto smo bili zasluzili. Ali niko vise ni mrtav nece priznati da je bio aktivista mesne zajednice, delegat radnickog saveta ili, nedajboze, clan Saveza komunista Jugoslavije.

Naravno, niko normalan ne oseca ceznju za Pozdercima, Kreigherima i Stambolicima, iako - u poredjenju s bulumentom koja ih je nasledila – ovi deluju kao savet mudrih geronta s atinske Agore. Ili, kako je rekao jedan Krlezin ucenik: “bivsa Jugoslavija ima vise veze s buducom Evropom, nego sto ova tragikomicna nakupina nacionalnih drzavica ima veze sa suvremenim svijetom”.

Iako su se na svaki nacin ogradjivale od Jugoslavije, drzavice nisu bili ni malo gadljive da se sagnu i pokupe s poda sta im treba. Slovenci su, recimo, zadrzali sve jugoslovenske politicare koji su se zatekli u Ljubljani u trenutku kad je Sejdo Bajramovic pustio vodu - od predsednika SFRJ Janeza Drnovseka (jer govori vise jezika) preko sefa Partije Milana Kucana (deluje uredno), do rezervnog vojnog staresine Janeza Janse (visok).

Makedonci su videli da je to dobro, pa su izvukli iz naftalina bivseg predsednika SIV-a Kiru Gligorova. Koristili su ga toliko dugo, da je ovaj usao u Guinnessovu knjigu rekorda kao najstariji predsednik jedne drzave na svetu. I Hrvati su raubovali generala JNA Franju Tudjmana, i to do daske, dok covek na kraju nije umro.

Slicno su i Srbi budzili predsednika CK SKS Slobodana Milosovica pre nego sto su ga strpali u fijoku i zamenili Vojislavom Kostunicom, a Crnogorci su od SSOJ-a nasledili malog Mila i sad su mirni za narednih sto godina. Samo da ih niko ne pita za cigarete. Sto se Bosanaca tice, njih nista nece ni pitati, kao sto ni dosad nije.

Nikome od njih medjutim nije lako. Jer za male drzave - kao i za male ljude - nema vece nesrece nego da imaju velikog oca.

Die Hard (With Vengeance)

"I collected the instruments of life around me
that I might infuse a spark of being
into the lifeless thing that lay at my feet.”
(Mary Shelley, Frankenstein)

U Odisejevo vreme spomenici mrtvim herojima imali su neki ukocen, krut i ozbiljan izraz lica, a statue zivih ljudi – osmeh na licu. To se u istoriji umetnosti zove “arhajski osmeh”, a Jugosloveni ga i danas koriste kad ih neko pita “odakle si”.

Jugosloveni o svojoj zemlji govore u prezentu, kao da je jos ziva, i prema njoj gaje prisnu, prijateljsku ironiju. Za razliku od njih, jugonostalgicari o svojoj proslosti govore u aoristu i pluskvamperfektu i prema njoj su mrtvi ozbiljni kao Semir Osmanagic prema bosanskim piramidama.

Razlika izmedju Jugoslovena i jugonostalgicara nije samo stilska, vec i sadrzajna: jugoslovenstvo je politicki, a jugonostalgija emotivni odnos prema proslosti. Taj visak emocija kritikovao je Miroslav Krleza u eseju “Jugonostalgija i jugoslavenstvo”: “Mozgovi koji djeluju iskljucivo senzitivno, to sto se zove osjecajno, zapravo sentimentalno, bilo bi najidealnije kad bi mogli biti odstranjeni ili udaljeni od bilo kakva pokusaja koji se bavi socijalnom repararaturom”.

Cak i profesionalni jugonostalgicari, oni sto primaju grantove, insistiraju na tome da njihov posao nema nikakve veze s bivsom drzavom. Njih zanimaju samo lepe i otmene stvari, zajednicki umetnicki prostor, cross-culture saradnja i presovano cvece u starim albumima. Da li je to uslov da dobijes kintu od stranaca, ili je samo rec o provincijskom dendizmu, tek, jugonostalgicari pate od vec hronicnog deficita bilo kakvog politickog stava.

Ali oni imaju jednu nemerljivu prednost u odnosu na Jugoslovene: oni postoje. To sto se ovi drugi i dalje predstavljaju tako kako se predstavljaju, nikome, osim njima samima, ne znaci nista, jer ih ionako niko ne priznaje. Ali, svima jednako nam biva, pa i jedni i drugi, na razlicite nacine, ali podjednako uspesno, i dalje nabijaju visok pritisak drzavnim cinovnicima, fudbalskim navijacima i rukovodiocima verskih zajednica sirom bivse Jugoslavije.

Zbog cackanja po proslosti i kuckanja oko onoga sto Agatha Christie zove “skeleton in the closet”, bivsi zemljaci ih optuzuju za politicku nekrofiliju i morbidne pokusaje ozivljavanja jugoslovenskog mrtvaca. Da bi to sprecio, svojevremeno je jedan profesor Beogradskog univerziteta s vencem belog luka oko vrata i glogovim kocem u rucerdama licno zapucao na Titov grob. Ali nije pomoglo. Uprkos kisi srebrnih metaka ispaljenih sa sremskih njiva, Trebevica i krstarica u Jadranu, Jugosloveni su i dalje tu. Samo su malo nesigurni na nogama. Odatle i slicnost s onim zombijima iz Living Dead II.

Niko naravno nije glup, i svi znaju da je proslost nemoguce oziveti, a mrtvace – tesko, osim ako bas nisi osnivac neke religije. Jugosloveni su pak ateisti i njihovi pokusaji re-kreacije proslosti nisu toliko ambiciozni kao sto se sloznoj braci cini, i najcesce se svode na ono sto joj samo ime kaze – na rekreaciju, nesto sto se radi u dokolici, iz hobija, umesto sakupljanja starih dopisnica ili crtanja porodicnog stabla.

Ali, pokusaji recikliranja proslosti, iako politicki naivni i eticki diskutabilni, ipak imaju estetsko opravdanje. Kao sto Frankenstajn traga za poetskom “iskrom bica” na seoskom groblju sa satarom u jednoj, i testerom u drugoj ruci, tako i Jugoslaveni uporno kopaju po rusevinama svoje zemlje, i to golim rukama. Tu i tamo pokupe po neki ocuvani crep ili ciglu i sakriju ih ispod kaputa, za kasnije.

Cini im se da bi tu gradju mogli opet nekome da uvale.

Dejan Novacic