Kako su potrošene zlatne rezerve Kraljevine Jugoslavije

Prema raspoloživim podacima, uoči Drugog svetskog rata Kraljevina Jugoslavija je posedovala 84.574 kilograma čistog zlata. Uviđajući opasnost po zemlju, knez Pavle je odobrio da veći deo zlatnih rezervi bude prebačen u Englesku u maju 1939. godine.

Razarač Beograd

Transport je izvršio razarač Beograd i tako je u Englesku banku stiglo 980 sanduka u kojima se nalazilo 3.379 zlatnih poluga. U ovoj banci Narodna banka je već imala 225 zlatnih poluga, pa je ukupna rezerva u Velikoj Britaniji uvećana na 44.886,61 kilogram čistog zlata.

Nakon početka Drugog svetskog rata (1. septembra 1939), dok se očekivao napad na Veliku Britaniju, Savet zemaljske odbrane Jugoslavije je doneo odluku da se zlato hitno prebaci u Sjedinjene Američke Države. Uz veliki rizik, u Njujork je transportovan iz Engleske 33.683,51 kilogram čistog zlata. U trezoru Engleske banke do kraja rata ostalo je 11.203,10 kilograma.

Narodna banka je organizovala još dva transporta. U maju i junu 1940. iz Švajcarske, preko Atine, u Njujork je upućeno 344 sanduka, odnosno 14.168,16 kilograma čistog zlata. Uoči bombardovanja Beograda, Narodna banka Kraljevine Jugoslavije je kod Federalnih rezervi u SAD imala 47.851,67 kilograma čistog zlata.

Treba istaći da je Narodna banka 18. marta 1941. godine, na tržištu zlata prodala za devize 20.002 kilograma čistog zlata u korist depozita kod Brazilske banke u iznosu od 11.225.000 dolara.

U trezorima u zemlji ostalo je 10.701,11 kilograma zlata. Još 1939. godine iz Beograda je evakuisano sve zlato: u užički podzemni trezor 9.611,30, dok je u sarajevskoj filijali Narodne banke ostalo je 1.089,80 kilograma.

Ministar finansija u Simovićevoj pučističkoj vladi, Hrvat dr Juraj Šutej, naredio je 7. aprila 1941. da se zlato iz užičkog trezora (204 sanduka) premesti u Mostar. Kad je 10. aprila u Zagrebu proglašena NDH, ovo zlato je 14. aprila hitno prebačeno u Nikšić i sklonjeno u pećini Trebjesa. Ni tu nije ostalo, već je 15. aprila prebačeno na aerodrom Krapino polje, radi prebacivanja u inostranstvo. Zlato koje je ostalo u Sarajevu zaplenile su ustaše.

Usred aprilskog debakla, pučisti su se odlučili za bekstvo iz zemlje, a 14. aprila u manastiru Ostrog patrijarh Gavrilo je blagoslovio i odlazak mladoga kralja Petra II. A 15. aprila 1941. najpre su evakuisani pučisti civili, a 16. aprila oficiri pučisti, pa je posle poletanja poslednjeg aviona za Grčku (tromotorni bombarder "savoja marketi SM - 79", kojim je pilotirao vazduhoplovni kapetan Ivan Dominko), u kome se nalazio glavni organizator puča i bekstva iz zemlje, general Borivoje Mirković, na nikšićkom aerodromu ostalo 190 sanduka državnog zlata.

U avione je ukrcano (zbog male nosivosti i premnogo klijenata za bekstvo) svega 14 sanduka (674 kilograma zlata). Pučistička vlada je ponela osam sanduka (385 kilograma) a generalitet šest sanduka (289 kilograma). U Mirkovićevom avionu bilo je najviše sanduka sa zlatom - tri. Blizu grčke luke Preveza, generalov avion je pogođen i razbio se prilikom prinudnog sletanja. Mirkoviću su bile slomljene obe noge. Na grčku teritoriju je bilo prebačeno 216 političara, pučista, ne računajući njihove žene, bližu i dalju rodbinu.

Zlato koje su pučisti doneli u Englesku morali su da deponuju u Engleskoj banci. Preračunato u dolare, to je iznosilo 4.000.000 dolara za količinu od 385 kilograma, po jednima, a po drugima 245 kilograma čistog zlata. Od te sume su isplaćivane plate pučistima i službenicima u njihovim vladama u Londonu, kao i mesečne prinadležnosti kraljici Mariji, kralju Petru II i njegovoj braći, kraljevićima Tomislavu i Andreji (svi su dobijali istu sumu kao i predsednici vlada do 1952. godine).

Ali to nije bilo sve. Pučističke vlade: generala Simovića, Slobodana Jovanovića (dve), Miloša Trifunovića, Božidara Purića i Ivana Šubašića, imale su na raspolaganju depozit Narodne banke Kraljevine Jugoslavije u banci Federalnih rezervi u Njujorku u iznosu od 24.587.814,08 dolara. Na tom računu je posle rata ostalo neutrošeno svega 662.757,13 dolara. Depozit u Brazilskoj banci (11.225.000 dolara za prodatih 20.002 kilograma zlata) nigde se ne spominje.

Prema svemu sudeći, pučisti su u emigraciji potrošili 27.925.056,95 dolara. Šest sanduka, koje je uzeo generalitet, bilo je odmah predmet spora među samim pučistima i zbog njih su padale teške optužbe za vreme takozvane Kairske afere.

Šta se događalo sa zlatom koje je ostalo u Nikšiću? Italijani su uzaptili 176 sanduka ili 8.393,22 kilograma čistog zlata. Nemci su u manastiru Ostrog zaplenili četiri sanduka ili 188,45 kilograma. Četnici su pronašli i uzeli jedan sanduk. Ozna je pronašla pet sanduka i predala ih Josipu Brozu.

Posle dugogodišnjih napornih istraživanja Reparacione komisije posle Drugog svetskog rata i restitucija utvrđeno je da je ostalo 49.033 kilograma zlata u vlasništvu FNRJ. Nigde se ne može naći podatak da je od Hrvata traženo da vrate onu tonu zlata koju su njihove ustaše uzele iz trezora Narodne banke u Sarajevu. Može se sa sigurnošću kazati da je u Crnoj Gori ukradeno 100 kilograma zlata i to najviše posle bekstva pučista iz Nikšića.

Od predratnih 84.574 kilograma čistog monetarnog zlata, posle rata je preostalo 49.033 kilograma. Šta se desilo sa 35.541 kilogramom državnog monetarnog zlata? Ustaše su, videli smo, ukrale 1.089,80 kilograma. Ko je, posle pučista, najviše uzeo? Odgovor je: Amerikanci! Evo kako.

Posle rata SAD su procenile da je konfiskovana imovina njihovih građana u Jugoslaviji vredna 17.000.000 dolara. Realno, to je bila suma između tri i pet miliona dolara. Amerikanci su zahtevali da Jugoslavija to isplati iz svojih zlatnih rezervi koje su bile čuvane u Federalnim rezervama. Profesor dr Milan Bartoš je sačinio prigovor da je reč o depozitu u nuždi, ali je prigovor odbijen. I tako su naši saveznici Amerikanci iz jugoslovenskog depozita od 47.851,67 kilograma monetarnog zlata uzeli sebi 15.649,22 kilograma.

Teško je verovati da su Amerikanci jednostavno, kao gusari, opljačkali Jugoslovene. Nisu oni naplatili samo imovinu koju su komunisti konfiskovali američkim građanima 1948. godine. Kao plutokratska, trgovačka nacija, oni su naplatili sve ono što su u vidu pomoći (oružje, uniforme, hrana, vozila, avioni...) za vreme rata isporučili Brozovim partizanima i Mihailovićevim četnicima.

Ni to nije bilo nešto novo. Posle Prvog svetskog rata, naši saveznici Francuzi i Englezi su zahtevali da im se sva pomoć plati. Čak i pertle za cokule koje su bile isporučene srpskoj vojsci pred proboj Solunskog fronta, a da ne govorimo o topovskoj municiji većeg kalibra. Čak i pertle! Opanci na nogama tih junaka više nisu bili upotrebljivi. I plaćene su saveznicima njihove pertle!

Amerikancima je posle Drugog svetskog rata uspelo da naplate sve bombe koje su pred kraj rata bacili na srpske gradove. Svaku bombu, svaki litar goriva za svoje leteće tvrđave koje su donele smrt mnogim Srbima, uglavnom civilima u Podgorici, Beogradu, Leskovcu, Bihaću... Praktični Amerikanci su i za to imali pokriće: bombe na Srbe je tražio Josip Broz, preko svog generala Koče Popovića.