Početak stvaranja velike Albanije

Svako na svoj način

Koliko dugo traje otimanje srpske zemlje? Kao relativno mlad čovek mogu samo reći: otkako znam za sebe. Prva takva svesna činjenica desila se u osnovnoj školi. Na početku petog razreda prešao sam iz starog u potpuno novo dodatno odeljenje koje su uglavnom činila deca iz leskovačkog prigradskog naselja Ančići. Meni, kome je leskovački dijalekt dugo bio pojam za univerzalni i književni jezik, dijalekt te dece (za divno čudo, koristili su većinu padeža) upućivao me je na to da su pristigli iz nekih drugih krajeva. Nije prošao ni dan, a mi smo već zajedno igrali fudbal, jurili po okolnim močvarama, klizali se na zaleđenim periferijskim potocima. Često bi nas naši roditelji puštali da prenoćimo jedni kod drugih. Ta deca, sada moji životni drugovi, uglavnom su bili „delovi talasa” koji su pod tadašnjim „nepostojećim” pritiscima napuštali Kosovo. To je moj prvi susret sa izbeglicama iz kolevke.

Poslednji takav susret bio je kada me je Zdravko, tadašnji dekan Medicinskog fakulteta iz Prištine, sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici, pozvao da studentima održim predavanje. Ova silom iznuđena adresa fakulteta, kao i pogled na Kosovsku Mitrovicu sa okolnog brda, dva su vrlo bolna trenutka moga identiteta. Nas nekoliko stojimo u mraku naslonjeni na zid crkve i gledamo odozgo svetla grada koja ne znaju koja su srpska, a koja albanska. Zdravko zna. Mora. Vidiš, ovo je njihovo, ova zgrada je naša, ova kuća nije... On mi priča, a ja ne mogu da verujem da geto i dalje postoji, da smo u njemu, da oni koji ga čuvaju ujedno ga i zatvaraju. Reflektujem sve to na moj Leskovac: kako bi bilo da sa Hisara nekome iz Niša objašnjavam gde su naše, a gde njihove kuće? Kako je sada našim ljudima koji su na silu stranci u svojoj svetoj zemlji? Kako je kada još uvek odjekuje: „Kud god da krenem tebi se vraćam ponovo?”

Sada kada nam uzimaju ono što generacije vrabaca znaju da je naše, ostaje nam da se borimo i povratimo svoje. Da počnemo sa nekim osnovnim stvarima, ako se mi i naša deca tako ponašamo, vratićemo.

Onaj ko je Srbin ne treba u svemu da se slaže s ostalim Srbima, ali kada se govori o zemlji, nema dilema: svi Srbi zajedno u jednoj zemlji. Počnimo da se na demokratski radikalnostručni bilo koji način borimo za zemlju bez bosanskih, bez kosovskih Srba (ko li smisli te izraze – jesu li Srbi iz Srbije „srpski Srbi”?). Ta zemlja treba da bude zemlja Srba sa Republikom Srpskom, sa Kosovom, sa svim prostorima na kojima žive Srbi i svi oni koji tu zemlju tretiraju kao svoju. Hitno treba prestati s procenama da su „sledeći Vojvodina i Sandžak”, da će „ostati Beogradski pašaluk” i s ostalim podsvesnim eksplozivnim napravama. Ko to radi, podriva suverenitet države. Ko to propagira, državni je neprijatelj. Dosta je bilo gutanja gorkih pilula prepisanih od nekoga ko ne zna ništa o nama, našim vekovnim mukama, ranama, pobedama, ponosu, padovima i usponima. Ako neki misle da ovo piše velikosrpski nacionalista – ne piše, radi se o prisvojnim zamenicama „moje, svoje, naše”. A ako ipak jesam velikosrpski nacionalista, nisam takav rođen, drugi su uticali da budem takav. Ako su Nemci mogli da se ujedine ne koristeći fraze „Velika Nemačka” i „nacionalizam”, onda i ja kao Srbin imam pravo da se zalažem za ujedinjene svih Srba i Srbiju u kojoj Srbi vode glavnu reč, a ne neki plastic fast food man koji nema pojma da su naše crkve starije od Amerike. Ili, kada ih pitam: da li znate gde je Srbija, kažu, naravno, u Africi. Nedavno me je jedan takav pitao da li mi u Srbiji imamo TV? Pa, ne može neko ko ne zna da je Kosovo deo našeg metabolizma stalno da odlučuje o tome gde ćemo i kako mi Srbi živeti, šta je najbolje za nas, da nam priznanjem Kosova „čine uslugu”, kako nedavno reče nemački ministar spoljnih poslova. Sećamo se jednog takvog u žutom džemperu koji nije ni trepnuo kada je njegovo priznanje Hrvatske raspalilo vatru. Kako bi bilo da Krojcberg, deo Berlina, proglasi nezavisnost jer su tamo Turci većinsko stanovništvo? Kako bi bilo da Kalifornija proklamuje nezavisnost jer ima toliko Latinoamerikanaca da je spangliš skoro oficijelni jezik? Kako bi bilo da celokupno stanovništvo Srbije pitamo šta sa Kosovom? Kako bi bilo da demokratske aršine primenjujemo svuda podjednako?

Elem, zbog svih ignorantskih postupaka i nepravdi od strane površno isklesanih birokrata beskičmenjaka, Srbi i svi vi koji želite jednu zemlju – ne ostaje nam ništa drugo do zajednička borba sve do konačnog ujedinjenja. Svako na svoj način i uvek glasnije za moju, svoju, našu zemlju.