Kosovo
Danas se kosovo brani od prijetnji islamista. U protekle dvije godine tamošnja policija je identificirala 314 građana za koje sumnja se da su ih džihadisti oteli i priključili njihovim skupinama, dva bombaša-samoubojice, 44 žene i 28 djece koja su nestala. Od 1999. Beograd je izgubio kontrolu na kosovu, kosovo je pod prismotrom americkih dužnosnika, a novac i utjecaj Saudijske Arabije je promijenio ovu nekad tolerantnu muslimansku zajednicu. Džamije su građene od novca Saudijske Arabije a okupljaju ljude koji šire vehabizam tj. konzervativnu ideologiju koja dominira u Saudijskoj Arabiji. Čvrstih dokaza nema da se davao novac ljudima da idu u Siriju, već je problem to što se podržavaju ljudi koji promoviraju nasilje i džihad, a tvrde da štite islam. Oni su promovirali politički islam. Potrošili su dosta novca da bi promovirali drugačije programe mladim ljudima tako što su donijeli svoju literaturu. Kosovo danas ima više od 800 džamija od kojih je 240 sagrađeno poslije rata i utjecale su na širenja vehabizma i dio su onoga što imami opisuju kao namjernu, dugoročnu strategiju Saudijske Arabije da preoblikuje islam kako njima odgovara. Djecu su regrutirali ekstremistički vjerski učitelji i udruge koja je financirala Saudijska Arabija i ostale konzervativne zemlje Arapskog zaljeva koristeći skrivene mreže donacija iz dobrotvornih organizacija. Policija je optužila 67 ljudi, uhitila 14 imama i ugasila 19 organizacija koje potiču mržnju i promoviraju terorizam. To je prilično značajan preokret za kosovo s 1,8 milijuna stanovnika koje se smatralo proameričkim muslimanskim društvom u svijetu. Amerikanci su dočekani kao osloboditelji 1999. koji su "izrodili" kosovo. Saudijci su donijeli milijune eura ali šire vehabizam. Danas kosovo ima 240 novosagrađeno džamija poslije rata koje su utjecale na pomaganje širenja vehabizma. Imami ovu pojavu tretiraju kao namjernu, dugoročnu strategiju Saudijske Arabije da preoblikuje islam kako njima odgovara, ne samo na kosovu već u cijelom svijetu. Novca za vehabije na kosovu dolazi zaobilazno preko trećih zemalja da se prikrije namjena i destinacija. Prije dvije godine zamrznuto 500.000 dolara iz Saudijske Arabije namijenjene tinejdžeru na kosovu. Ostaje pitanje zašto lokalna vlast i nadzorne snage SAD i UN nisu ranije djelovale kako bi zaustavile širenje ekstremizma.
Samo Cibalia!
kozmopolit je napisao/la:
Ova tema je postala uzbudljivija nego big brother u svome prajmu...Molim uvaženog komentatora Kontija da nam iz stručnog aspekta pokuša objasniti, naravno ako je to uopće moguće, verbalno dijalogiziranje i implikacije na reproduktivne organe populacije koja je sudjelovala u diskusiji - odnosno ukratko: Tko je tu koga izjebao ???
Hvala!
Vidi cijeli citat
velika cionističko-šiptarska koalicija razjedinjeni nebeski narod.
wild guess
[uredio Kontroler - 22. svibnja 2016. u 18:33]
Intervju
PISAC I SLIKAR DRAGOŠ KALAJIĆ, EKSKLUZIVNO ZA “OGLEDALO”, O SRPSKIM PERSPEKTIVAMA NAKON TEŠKIH RAZARANjA ZVANIH TRANZICIJA
Izdaja se ne isplati
• Nikad u svojoj povesti zapadnoevropski narodi nisu se nalazili u gorem stanju nego danas • Nacionalno i duhovno zajedništvo bivaju izvrgnuti ruglu u korist ideologije liberalne sebičnosti, potrošačke samoživosti, užasnog straha od života i paničnog straha od smrti • Bolje je ostati veran pravdi u porazu, nego sužanj nepravde u pobedi • Šta neko može pružiti sebi i svom narodu ako je izgubio svoju celovitost i postao moralni kepec ili nakaza zarad nekakve pobede • Najveća krivica Slobodana Miloševića je poverenje u nesposobne i izdajnike • Važnost Kosmeta za stvaranje “treće američke imperije” • Velepljačka čiji smo svedoci nije sama sebi svrha, nego je u funkciji nametanja “novog svetskog poretka” koji suverene države pretvara u kolonijalne provincije, a slobodne nacije u gomile robova • Reč “pederu” koristili smo kao psovku, nismo verovali da tako nešto postoji • Uz lakovernost, glavna srpska mana su malodušnost i spremnost da “od svega dignu ruke” • Vojno, politički i moralno Srbi su ostali neporaženi • Teška, smrtonosna bolest mnogo je veći ispit od rata
Nedavno je u Beogradu promovisana Vaša nova knjiga, “Evropska ideologija”. Šta čini bazične postulate na kojima ona počiva?
— Tu studiju pokrenula je jedna temeljna sumnja: da li je Evropska unija doista evropska, odnosno da li ona verno izražava i zastupa osobenosti političkog bića Evropljana? Odgovor na to pitanje iziskuje posedovanje kriterijuma prepoznavanja evropskog identiteta. Reč je o jednom od “nemogućih” pitanja jer taj identitet niko do sad nije uspeo da odredi. Mislim da su prethodne potrage bile osuđene na neuspeh silom bezrazložnih ograničavanja povesti Evropljana. Primerice, sudeći po nastavnom programu Evropskog univerzitetskog instituta u Firenci, Evropa i Evropljani su rođeni s renesansom i protestantizmom. Takvo sužavanje neminovno stvara jednu lažnu i izobličenu, patrljastu i patuljastu sliku Evrope i Evropljana.
Jedan veoma prosvetljeni papa iz jeseni srednjeg veka, Enea Silvije Pikolomini — inače zaslužan za obnovu upotrebe imenica “Evropljani”, nakon viševekovnog zaborava — smatrao je da je evropska civilizacija rođena venčanjem vrednosti Rima, Atine i Jerusalima. Njegovu teoriju je preuzeo i razvio duhovni otac Evropske unije, Deni de Ružmon, čija sam glavna politička dela objavio osamdesetih godina, u svojstvu urednika izdavačkog preduzeća “Književne novine”. Sudeći po uvidima koje sam stekao i izložio, Rim, Atina i jerusalimska scena Hristosovog ustanka protiv duha Starog zaveta su prilično pozne stanice na velikom maršu Evropljana, započetom u preistoriji, verovatno u trinaestom milenijumu pre nove ere, silom nagle glacijacije, iz hiperborejskog zavičaja, o čemu nam svedoči niz drevnih tradicija, od vedskih himni i “Vendidad” do helenskih mitova i naše narodne poezije, kako sam predočio u predgovoru Tilakove studije “Arktička prapostojbina Veda”. Stoga greše svi koji Platonovo “Državu” čitaju kao nekakvu utopiju. U pitanju je poslednji i najpotpuniji opis drevnog evroarijskog i evropskog uređenja, čiji su se ideali pa i neki konstitutivni elementi sačuvali do Francuske i Oktobarske revolucije. Tim idealima pripada budućnost Evrope, nakon sloma ove nakazne, lihvarske i trovačke civilizacije Zapada.
ODBRANA JEZIČKIH IZVORA
• Neki Vam zameraju zbog korišćenja kroatizama?
— Oni ne poznaju jezik koji hoće da čuvaju. Hrvati danas govore zapadnom varijantom srpskog jezika, koju su usvojili, na plimi jugoslovenske ideje, u 19. stoleću, odbacivši svoje dijalekte, kajkavski i čakavski. S obzirom da ni najprosvećeniji Hrvati nisu u stanju da pozitivno odrede svoj identitet već samo negativno, prepoznajući se kao “ne-srbi”, trudeći se stoga da im govorni jezik bude po svaku cenu različit od tekućeg srpskog — oni često zahvataju u starije slojeve trezora našeg jezika, odakle izvode na videlo savremenosti mnoge dragocene reči, spasavajući ih od zaborava, na čemu sam im duboko zahvalan. Zašto bih ja koristio, primerice francusku reč “nivo” kad imam iskonsku srpsku reč “razina”? Meni treba zameriti zbog nedostatka doslednosti. Trebalo bi odbaciti i latinska imena meseca i usvojiti srpska, koja danas koriste Hrvati, brojati srpske tisuće umesto grčkih hiljada, zalagati se za “uljudbu” umesto za “kulturu”, jer prvi izraz, srpski, bolje i dublje označava taj pojam. Zameram sebi i zbog nedostatka odlučnosti da odbacim naopako pravilo “piši kako govoriš“, koje je uklonilo sve brane spram propadanja našeg jezika, jer urođena lenjost čoveka nagoni da govori sve prostije, iskvarenije i lošije, kako je dobro uočio Žozef de Mestr u “Petrovgradskim razgovorima”.
• Tokom poslednje decenije 20. veka više puta ste isticali da srpska borba za očuvanje suvereniteta, slobodu i opstanak u sopstvenoj državi predstavlja “evropsku avangardu”. Posle svega, znajući rasplete i držanje zapadnoevropskih naroda (ne, dakle, samo vlada), postoji li uopšte Evropa o kojoj govorimo i čija avangarda je trebalo da budemo?
— Reč je o citatu. Naravno, i ja mislim da su Srbi u avangardi pokreta ka novoj evropskoj civilizaciji, ali zbog urođene skromnosti to nikad prvi ne bih rekao za narod kome pripadam. Taj duboki smisao srpske borbe prvi su javno uočili — a ja sam to preneo — ideolozi ruskog neoevroazijskog pokreta, poput Aleksandra Prohanova i Aleksandra Dugina, koje sam zajedno s prvom grupom ruskih ratnih izveštača doveo na bojišta gde se branila Republika Srpska, 1992. godine. I da mi neko tu nešto ne bi zamerio, moram istaći kako sam se dobro pobrinuo za njihovu bezbednost, čak terajući ih da skoro svuda nose pancirske zaštite od metaka ili gelera.
Inače, prava Evropa se geopolitički prostire od Rejkjavika do Vladivostoka. Nikad se u svojoj povesti zapadnoevropski narodi nisu nalazili u gorem stanju. Osećanja nacionalnog i duhovnog zajedništva bivaju sistematski obesmišljavana i izvrgavana ruglu u korist ideologije liberalne sebičnosti koja ljudska bića pretvara u podljude, u samožive potrošače, opsednute užasnim strahom od života, paničnim strahom od smrti te očajničkom usamljenošću. To je jedna od posledica sloma tradicionalnog poretka vrlina, hrišćanske vere te poraza Evrope u Drugom svetskom ratu, kome je usledila okupacija od strane internacionale finansijskog kapitala i dužničke ekonomije, što je prethodno ovladala britanskim ostrvima i američkim narodima.
GLASOVI POSLEDNjIH EVROPLjANA
Mi smo mnogo budniji i življi od naših zapadnih rođaka zahvaljujući i činjenici da vekovima branimo ovu krajinu Evrope, da smo vekovima prvi na udaru svih osvajačkih pohoda. Već je Crnjanski, u romanu “Kod Hiperborejaca”, uočio kako su se tamo gde je on rođen narodi vekovima žilavo borili protiv hrišćanske invazije, dok su pak naši severni ili zapadni rođaci padali i kapitulirali takoreći preko noći. U romanu “Poslednji Evropljani”, kao i u studiji “Evropska ideologija” podsećam na herojsku i očajničku borbu rumunskog suverena Stefana Velikog protiv turskih zavojevača. Niko mu iz zapadne Evrope nije pružio traženu vojnu pomoć, a i ono malo novca što je bilo skupljeno ugarski kralj je utajio umesto da mu preda. Tek dva veka nakon Kosovskog boja u zapadnoj Evropi stiče se svest o njenom pravom smislu, pa Đovani Karlo Saraceni, u svojoj povesti ratova, objavljenoj 1600. godine, uočava kako “pregolema osvajanja Turaka vuku korene iz nesloge hrišćanske”.
Ipak, ima tu nekakvog napretka. Prošlo je jedva četiri godine od kad je italijanska izdavačka kuća “Al insenja del Veltro” objavila moj osvrt na smisao atlantske agresije i srpske borbe, naslovljen “Srbija, odbrana Evrope” a danas, na stranicama baš današnjeg izdanja nedeljnika “Il federalizmo”, glasila vladajuće Lige Nord, čitam i sad vam prevodim jedno ohrabrujuće opažanje njenog ideologa Maksa Ferarija, izloženo u ogledu pod naslovom “Kosovo, poslednja odbrana”:
“Dakle, (atlantska) agresija na Srbiju otvorila je čuveni ‘islamski koridor‘ o kome već godinama govori Dragoš Kalajić, koji je u tekstu ‘Srbija, odbrana Evrope‘ objasnio značaj srpskog bedema za Evropu, značaj te poslednje prepreke širenju tursko-islamskih hordi po našoj zemlji. Nažalost, Kalajića nisu poslušali, pa je danas taj koridor ne samo otvoren već i proširen jer trupe NATO-pakta i policija OUN sve čine osim da se suprotstave albanskim mešetarenjima i da onemoguće užasna nasilja protiv Srba, prepuštenih na milost i nemilost fanatika koji su ovih dana ubijali, silovali i palili kuće onih što se još odupiru na svojoj zemlji.”
Ti i takvi, za sad retki glasovi budne zapadnoevropske svesti i savesti postaće, uveren sam, u sve težim vremenima koja dolaze, sve brojniji i jači, predvodeći, konačno, veliko uspravljanje Evropljana koje svi željno očekujemo.
BEZUSLOVNO SLUŽENjE PRAVDI
• Čvrsto uvereni da su i nebeska i zemna pravda na njihovoj strani, Srbi su verovali da će u odbranu Pravde, ne u odbranu Srba, odlučnije ustati više ključnih evropskih država i naroda. Dakle, ta nada je bila naivna?
— Da, ali upravo njena priroda, koju ste dobro imenovali, osvedočava plemenitost srpskog čoveka. Rimski patriciji su za sebe govorili: “mi, naivni ljudi...” Inače, treba se čuvati malodušnosti koju mogu izazvati prizori skoro redovnih, spoljnih trijumfa nepravde, naoružane većom silom, nad pravdom. Bitno je da mi mislimo i delamo saobrazno Pravdi, dakle iznad svakog uslovljavanja žudnje za pobedom ili straha od poraza. Bolje je biti veran pravdi i u porazu, nego sužanj nepravde u pobedi. Šta ja mogu pružiti sebi i svom narodu ako sam izgubio svoju celovitost i postao moralni kepec ili nakaza zarad nekakve pobede? I o tome govori “Evropska ideologija”, jer i svoju viziju idealne države Platon izlaže ponukan jednim mladalačkim, razočaranim priklanjanjem sili umesto pravdi.
Ovde je neophodno istaći časni izuzetak italijanskog naroda, čija je skupština, 19. maja 1999. godina, ogromnom većinom pretežno desnih glasova, naložila vladi levog centra da se odmah založi za trenutačni prekid bombardovanja Srbije i za otvaranje diplomatskih puteva rešenja kosovsko-metohijskog problema. Vlada se oglušila o taj zahtev, kao što je prethodno donela odluku o učešću italijanskih vojnih snaga u agresiji po cenu gaženja niza odredbi Ustava i zakona. Jedna srbomrziteljka, goropadna poput Olbrajtove ili Holbruka, dakle Ema Bonino — inače “proslavljena” javnim demonstracijama tehnike “abortiraj sama”, uz pomoć pumpe za točkove bicikla a tada ministar Evropske komisije za pitanja izbeglica i ljudskih prava — vrištala je kako Italiju treba da bude sramota što je jedina članica Atlantskog saveza gde Srbi pobeđuju u medijskom ratu, prokazujući me kao glavnog krivca. Ne, nisam ja bio vinovnik te jedine srpske pobede u medijskom ratu već vanredna humanost i bistra pamet Italijana koju mora imati u vidu svaka naša istinski patriotska spoljna politika.
ELITA VRLINA, NE POSLUŠNICI
• Šta su, po Vašem mišljenju, ključne greške srpske politike u tom razdoblju?
— Sve moje analize uveravaju me da je naše pokolenje dobilo vanrednu čast da se suoči s nagomilanim bremenom katastrofalnih posledica niza kobnih političkih grešaka koje su počinile prethodne generacije, počevši od sramnog ubistva Aleksandra Obrenovića. Bitne greške politike o kojoj je reč potiču iz neobrazovanosti naših političkih i intelektualnih elita ili pseudoelita, od vrhova državne uprave i vojske do SANU. Oni su se suočili s krizom i razaranjem Jugoslavije imajući jednu infantilno priprostu i netačnu predstavu o savremenom svetu. Nisu znali da američka oligarhija, naslednica britanske, pseudoimperijalne, nastavlja da vodi viševekovni neobjavljeni rat protiv hrišćanske Evrope.
Osim toga, čelnici tih elita ili pseudoelita bili su dugo i duboko uvereni da će Zapad imati u vidu srpske žrtve i svoje moralne dugove te da će posredovanja Evropske zajednice i SAD uvažiti srpske nacionalne interese. Tu samoobmanu podržavalo je i beslovesno uverenje kako Jugoslavija — kao bivša tampon-zona u sudaru ideologija — slomom bipolarne strukture sveta gubi svaki značaj. Da su rečene elite ili pseudoelite koristile geopolitičku optiku uočile bi da je upravo raspadom bipolarnog sveta naš prostor poprimio vrhunski značaj. U domenu ratovodstva bilo je pogrešno očekivanje da će posrednici sa Zapada uvažiti ratne granice i faktičko stanje etničkih podela. Trebalo je izvršiti vojni udar dok je postojala SR Jugoslavija ili bar potom ofanzivno ići do kraja, uzeti sve pa onda pregovarati o podelama, na osnovu Ustava koji je saveznu državu određivao kao zajednicu konstitutivnih naroda a ne republika.
Posebna greška je produženje “negativne selekcije”, svojstvene prethodnom sistemu, što je u vrhove političkih stranaka na vlasti i u opoziciji dovodilo često najgori ljudski materijal, zapravo pokretne izložbe “rajinskog mentaliteta”, koji je Cvijić dobro dijagnosticirao i opisao. Najveća politička krivica Slobodana Miloševića je poverenje u nesposobne ili izdajnike. Tako je jedna izdajnica na mestu ministra kulture otvorila vrata Soroševoj invaziji, koja je silom novca i potkupljivanja veoma brzo osvojila veći deo medijskog prostora. Srpski nacionalisti bili su izloženi najvećem podozrenju, držani na odstojanju od glavnih medija, pa i proganjani a ovdašnje sluge neprijatelja, “mondijalisti”, uživali su podrške i povlastice takozvanog “Miloševićevog režima” koji je finansirao čak i otvorenu antisrpsku propagandu, poput filma “Bure baruta”. Pravu orgiju “rajinskog mentaliteta” na vlasti videli smo u periodu od kobnog 5. oktobra 2000. godine. Dakle, prvi zadatak patriotskih snaga je da ukinu te obrnu “negativnu selekciju” i da pokrenu obrazovanje istinske političke elite. Da odbace infantilno šešeljevsko načelo, skrojeno baš po uzoru na orijentalni despotizam a koje glasi: “više volim da u stranci imam glupe ali poslušne nego pametne a neposlušne”.
KOSMET — IME DVOSTRUKE PATNjE
• Iako je epicentar svetskih zbivanja izmešten u Srednju Aziju, na “azijski Balkan”, drobljenje evropskog Balkana izgleda nije završeno (o čemu svedoče, po istom klišeu, zbivanja na Kosmetu, jugu centralne Srbije, u Makedoniji i Srpskoj). I zašto su samozvani globalni upravljači odabrali, od svih balkanskih naroda koje su “imali na raspolaganju”, da odigraju pre svega na šiptarsku kartu?
— Upravo i ta činjenica nam ukazuje na ogromni geopolitički značaj našeg prostora za strategiju prekoatlantskog, zakletog neprijatelja hrišćanske Evrope. Za tu strategiju Kosmet je bitna karika “islamske transverzale”, koju američki analitičari Majkl Lind i Džekob Hajlbrun zovu “trećom američkom imperijom”. U perspektivi ulaska Turske u Evropsku uniju taj pojas muslimanskih ili polumuslimanskih zemalja treba da pruži jedinstveni kopneni put za mirnodopsku invaziju azijskih masa, nadasve iz Turske i Centralne Azije, gde turkofoni listom traže i dobijaju tursko državljanstvo. Sad sve zavisi od toga da li će krajem godine Evropska unija dati zeleno svetlo za pristup Turske ili ne. Ako ga da — biće to kraj evropske Evrope, a Vašington će pritisnuti Brisel da što pre primi Srbiju i Crnu Goru, zemlje namenjene velikom, planiranom povratku Turaka na Balkan. U protivnom, vašingtonski stratezi će nastojati da nam prepreče svaki pristup Evropskoj uniji i da albanski teror ovlada jugom centralne Srbije, zaprečujući saobraćaj i svaki razvoj duž Desetog koridora. Možda je izlišno isticati da su za sve te prljave poslove islamizirani Albanci idealno oruđe, isprobano još od Osmanlija.
Za mene je Kosmet ime dvostruke patnje, dakle ne samo zbog stradanja srpskog naroda već i zbog strašne odrođenosti i izopačenosti u kojoj se nalazi albanski narod. To je izgleda trajna posledica viševekovne osmanlijske okupacije.
• Srbija je u protekle tri godine podvrgnuta kažnjavanju iznutra zvanom “tranzicija”. Kako Vi sagledavate smisao, dosadašnje bilanse i dalje perspektive tog procesa?
— Zbog razornih učinaka “tranzicija” liči na neko kažnjavanje, ali je u pitanju tehnika otimanja i pljačke narodne imovine od strane stranih osvajača i njihovih domaćih kolaboracionista, obično prodatih političara i kriminalaca. Inače, ta pljačka nije sama sebi svrha već je u funkciji nametanja “novog svetskog poretka” koji suverene države pretvara u kolonijalne provincije i protektorate a slobodne nacije u gomile novih robova. Reč je o nastojanju da se posredstvom vojne sile i korupcije lokalnih pseudoelita te američke potkulture i liberalkapitalističke ideologije ostvare oni ciljevi ka kojima je težila internacionala finansijskog kapitala finansirajući izvoz komunističke revolucije u Rusiju. Njihova očekivanja su bila izneverena a planove im je pomrsio drug Staljin. Uzgred rečeno, i zato ja nosim časovnik s likom druga Staljina a ne samo zato što mi ga je poklonila prelepa i prepametna Ivana Žigon.
Kratkoročno gledano, ja vidim samo nastavak razaranja nacionalne ekonomije i rasprodaje imovine otete narodu protivuistavnim zakonom o privatizaciji, jer su dosmanlijski ideolozi “tranzicije”, dakle samozvani “eksperti” G17, u novoj vladi dobili mesta izvršne vlasti. Sunovrat će biti nastavljen sve dok se ne uspostavi vlada patriota, odanih narodu umesto vašingtonskim dušmanima.
MORALNI KEPECI I OPTIKA GMIZAVACA
• Sudeći po najnovijim zbivanjima na Kosmetu i po odnosu “međunarodne zajednice”, servilnost DOS-ovog režima nije se isplatila Srbiji?
— Znate šta: moguće je stvari i pojave gledati i s tačke gledišta gmizavca a ne uspravnog bića, ali i iz te spoznajne perspektive moralo je biti jasno da se servilnost ne isplati. Zato ja ne verujem u iskrenost jadanja raznoraznih čovića zbog tobože kasnog saznanja da su sve priče o “multikulturnom društvu” bile prazne. Oni koji su srpski narod godinama obmanjivali kako je jedini uzrok svih problema na Kosovu i Metohiji tobožnji nedostatak demokratije i kako će sve postati idealno čim “ode Milošević” — dobro su znali da lažu, za čiji račun i za koliko para. Sveti zadatak prve istinski patriotske vlade je da sve vinovnike takvih laži, izdaja i pljački narodne imovine izvede pred sud i silom dokaza najstrože kazni. Mora se dati jasan signal ne samo savremenim već i svim budućim potomcima “rajinskog mentaliteta” da se izdaja ne isplati, da će biti primerno kažnjena. Neophodno je istaći da su srpski narod izdali i neki crkveni visokodostojnici, poput vladike Artemija, koji je uz pomoć svog skutonoše sumnjive hormonalne strukture, posredstvom Internet-a, uoči “humanitarne intervencije” NATO-a sve učinio da je opravda.
Naravno, prodane duše dobro znaju, kad ujutru stanu pred ogledalo, da briju ili šminkaju đubre. I kao što bolesni od kuge, gube ili side zavide zdravima, pa nastoje čak i da ih zaraze — tako i ovdašnji izdajnički, mondijalistički ološ zavidi onima koji uprkos svemu i svima stoje upravno i zovu se Srbi. Zato se mondijalisti toliko goropadno zalažu za brisanje srpskog imena iz Ustava, za “lustraciju” i “denacifikaciju”, što su “internacionalni” nazivi za negdašnje rusko i nemačko iskustvo “čišćenja mozgova” te “brisanja karaktera”, a danas za rasrbljavanje.
• Naročito važne oblasti ka kojima je usmereno štetočinstvo “denacifikatora” su obrazovanje (školstvo) i kultura...
— Stvari valja sagledati dalje od uloge ovdašnje posluge, poput onog ministra-pijandure, koji je sprovodio američke programe za debilizaciju i kretenizaciju naše omladine. U pitanju je deo vekovnog rata atlantskog Levijatana protiv evropskog sistema obrazovanja, u kome je već tokom Drugog svetskog rata američki geopolitičar Nikolas Spajksmen uočio komparativnu prednost i uzrok svetske superirnosti Evropljana. Naravno, SAD su prinuđene da uvoze evropske mozgove, plodove evropskog sistema obrazovanja, protiv koga se bore, što je paradoks svojstven svakom parazitskom životu.
I tu stojimo pred svetim zadatkom buduće vlade patriota, koja mora obnoviti ono najbolje što je svojstveno našem, odnosno evropskom sistemu obrazovanja, počevši od obnove klasične gimnazije. Neophodno je obnoviti i društvenu ili nacionalnu solidarnost spram opšteg obrazovanja. Duboko je neljudski liberalkapitalistički sistem koji omogućava obrazovanje samo deci bogataša ili platežno sposobnih, dok su deca siromašnih tu osuđena na neznanje, pa makar bila i genijalna. Osim toga, neophodno je obnoviti i socijalistički sistem potpune, državne brige za mlade posredstvom odgovarajuće mreže vanškolskih aktivnosti. Dobro znam o čemu govorim: ja sam dete takvog sistema kome treba da zahvalim što sam naučio da se družim, da se udvaram devojkama, da žudno čitam velike pesnike, da igram tango i da pucam, ali i da skijam kroz duboki sneg, da sam opstajem u divljini hraneći se zmijama i korenjem... Nismo mi imali ni jednu sekundu slobodnog vremena za dosadu a kamoli za nekakvo beznađe i drogu. I još nešto: što reče Rajko Petrov Nogo, mi smo koristili reč “pederu”, kao psovku, ali nismo verovali da tako nešto može da postoji.
FUNKCIJA UNAKAZIVANjA KULTURE
• Politička klasa u Srbiji dugo već ignoriše fundamentalnu važnost kulture, iako čak i Zbignjev Bžežinski otvoreno proglašava kulturu jednim od četiri stuba “američke svetske hegemonije”. Neznanje, kratkovidost ili zla namera?
— To je ponekad teško razlučiti. U vreme najgorih sankcija dragi prijatelj i veliki borac Nebojša Bogunović uveo me je, uprkos julovskim protivljenjima, u Savet BELEF-a, smišljenog da Beograđanima, onemogućenim nestašicama da negde letuju, pruži valjanu kulturnu zabavu. Naoružan činjenicom da su se samo umetnici pravoslavnih zemalja usuđivali da krše sankcije, ja sam se, svim silama, založio da taj festival preobrazimo u jedinstveni Sabor kultura pravoslavnih naroda. Tome se besno suprotstavljao predsednik Saveta, nekad ugostitelj, tada rektor Beogradskog univerziteta i potonji ambasador u Kini. S tezom julovskog mondijalizma kako “mi moramo biti otvoreni prema celom svetu”. Ja sam uzvraćao kako država finansira čak i pederski festival, BITEF – pa zašto onda ne bi imala i jedan za kulturu pravoslavnih naroda. Nakon višednevnih i mučnih prepiranja, zahvaljujući potprosečnoj inteligenciji oponenta i Bogunovićevoj birokratskoj veštini, uspeo sam da iznudim usvajanje programa koji sam ponudio i kompromisni, premda rogobatni naziv, nešto kao Sabor kultura istočno-hrišćanskog sveta. Nikad Beograd u svojoj povesti nije dobio kao tada toliko obilnu kulturnu ponudu najviše klase, od svetske premijere filma Nikite Mihalkova do nastupa celokupnog ansambla Ruske armije Aleksandrov, uprkos javnih protesta izdajničkog ministra inostranih poslova Kozirjeva, alijas Fridmana.
Sledeće godine pomenuti predsednik nije me zvao u Savet i tako je ideja Sabora bila potopljena. Eto pitanja: da li je dotični takvo štetočinstvo činio kao borbeni ateista, iz neznanja ili zato što je bio stipendista Fulbrajta? I šta reći za držanje predsednika jedinstvenog i svetskog naučnog skupa, posvećenog izazovima “novog svetskog poretka”, koji smo tada organizovali u okviru BELEF-a. Taj sad već odavno pokojni akademik i lingivsta - inače prvoodgovoran za sramni pokušaj izgona ijekavice iz srpskog jezika – suprotstavio se zahtevu ogromne većine stranih učesnika da se skup kruniše rezolucijom u prilog srpske borbe. Zašto je to činio? Da li zato što je poreklom Hrvat (kako su jedni tvrdili) ili zato što je bio mason, dakle podložan tuđinskoj vlasti (kako su drugi tvrdili)?
Jedno je izvesno: neprijatelji hrišćanske Evrope te i Srbije dobro poznaju značaj kulture i zato svojim ovdašnjim slugama nalažu da je sistematski zatomljavaju. U domenu elitne umetnosti, u svetu pod senkom Zapada, suštinski smisao već višedecenijskog podržavanja i slavljenja apsurda i izopačenja, nakaznosti i čudovišnosti počiva u strategiji odbijanja naroda od istinske umetnosti, koja ga uljuđuje i uspravlja, vaspitava i obrazuje, oplemenjuje i hrabri. Tako narod biva prinuđen da troši američko potkulturno smeće koje propoveda da je ljubav seks, da je Bog zapravo novac te da ljudski život ne vredi više od šake dolara.
Uostalom, setimo se da je u agresiji NATO-a na Kosovu i Metohiji stradalo oko šezdeset crkava i manastira a da je samo jedna od hiljada džamija bila oštećena, verovatno zato što je odgovorni pilot bombardera nešto pobrkao. Reč je o nihilističkoj tradiciji, o kojoj govori jedna ličnost romana “Poslednji Evropljani”: u Drugom svetskom ratu angloamerički bombarderi su redovno ciljali najstarije crkve i istorijske spomenike, upravo u dane najvećih hrišćanskih praznika.
NAROD ZAGLEDAN U VEČNOST
• Srpski narod i dalje, u neprekinutom nizu već punih petnaest godina, prolazi kroz teška i najteža iskušenja. Vidite li u narodu dovoljno snage da, uprkos svim strašnim udarcima “ostane u sedlu”?
— Srpski narod sad dobro zna da mora ostati u sedlu jer će mu biti mnogo gore ako padne. To liči na taktiku jedne starine koji u ratu što je za nama, za razliku od njegovih mnogo mlađih saboraca, nije utekao pred navalom višestruko brojnijih muslimana već je ostao da sam brani položaj, pucajući naizmenično iz niza različitih oružja koje su strašljivci ostavili, stvarajući tako utisak da je četa na broju i nepokolebljiva. Kada sam ga upitao odakle mu tolika hrabrost da ostane i sam odbrani položaj — on mi je namignuo: “Ma kakva hrabrost! Morao sam, bre, da ostanem jer sam dobro znao da me ove moje starački klecave noge ne bi daleko odvele.”
• Vidite li odgovarajuću elitu koja bi bila kadra da predvodi narod na takvom despotstefanskom putu?
— Da Vas podsetim: kada je gospodin Slobodan Milošević, iz Haga, predložio da budem kandidat opozicije na predsedničkim izborima — ja sam uz dužne zahvale to odbio smatrajući da mogu mnogo više pružiti na mestu predsednika buduće patriotske vlade. Imao sam u vidu ne svoje moći i sposobnosti već svoje poznavanje moći i sposobnosti niza stručnjaka iz naše zemlje i rasejanja, koji bi umeli da pokrenu veliki preporod Srbije. Reč je o ljudima koji su nepoznati široj javnosti jer nisu partijski ili medijski eksponirani.
• Videli ste tokom devedesetih izbliza i front i duboku pozadinu, i prostore osvetljene reflektorima javnosti i one tihe salone duboko iza kulisa. Posle svega, koje vrline i koje mane našeg naroda biste naročito istakli?
— Pravilo tog iskustva glasi: što se više približavate prvim, vatrenim linijama fronta — to srećete sve bolje ljude. I obratno, odlazeći od fronta, ka dubokoj pozadini, sretao sam sve gore a najgore u rodnom Beogradu. Uz lakovernost, glavna srpska mana je malodušnost te odgovarajuća spremnost da se “od svega dižu ruke”. Ipak, i kada izjavljuje da je postao sebičan, da “od sada misli samo na sebe”, da “para buši tamo gde svrdlo ne može”, kada tvrdi da je usvojio zapadnjački, liberalistički stav spram života — Srbin to čini besno, kao iz najcrnjeg razočaranja i očajanja, tražeći zapravo od sagovornika ohrabrenje da bude ono što doista jeste, dostojan srpske tradicije. Dakle, uvek je spreman da se vrati sopstvu. Samo mu treba pružiti ruku. I to je visoka, sveta dužnost patriotskih političkih organizacija, poput Srpske radikalne stranke: pokazati delima da niko među nama nije sam i da smo svi vezani nevidljivim spregama sabornosti i solidarnosti, tradicije i zajedništva u uspomenama i nadama. Svi: mi, oni kojih više nema i oni kojih još nema.
Naš neprijatelj nas optužuje da smo fiksirani na svoje žrtve, da živimo u prošlosti. Sve pogrešno. Jedinstvena odlika Srba je njihova stalna zagledanost u neki horizont budućnosti. Kada bi taj poriv produžili dalje od pukih povoda uočili bi da je Srbin zapravo zagledan u večnost, na koju lepo upućuju ikone svetaca u našim domovima. I kada gledamo u prošlost — mi smo zapravo zagledani u večnost. Upravo ta naša prisutnost mislima i osećanjima u večnosti čini nas nesalomljivim u svakoj sadašnjosti.
SRBI OSTALI NEPORAŽENI
• Smatrate, dakle, da se iz iskustva poraza i gubitaka može steći ono što će nas prekaliti i oplemeniti, učiniti boljim i jačim?
— Vi ste zapravo odredili naše suštinsko istorijsko iskustvo. Zahvaljujući tim viševekovnim kaljenjima srpski narod i srpska vojska bili su u stanju da toliko dugo odolevaju sankcijama i navalama najvećih sila sveta te konačno najjačoj armiji sveta. Ipak, mi smo vojno, politički i moralno ostali neporaženi jer NATO nije uspeo da iznudi svoj glavni strateški cilj, zapisan u ultimatumu iz Rambujea: okupacija celokupnog prostora Srbije i Crne Gore. Da nam je pijani Jeljcin prodao raketni sistem S300, koji je bio tvrdo obećao predsedniku vlade narodnog jedinstva, Mirku Marjanoviću — atlantski zlikovci ne bi se usudili da nas napadnu. Srbe je porazila srpska lakovernost i malodušnost.
• I u svom ličnom iskustvu, na ličnom primeru, iskušavani bolešću, pokazali ste kako se ostaje “uspravan među ruševinama”. Da li je u Vašem “jednom pogledu na svet” došlo do nekih pomeranja pod svetlom takvih ličnih iskustava i iskušenja?
— Ne, nikakve promene u pogledu na svet ta bolest nije izazvala. Jedino sam promenio odnos prema sebi. Prethodno sam bio sumnjičav prema kvalitetu ljudskog materi
SNAGA EVROAZIJSKOG PROTIVPOKRETA
• Kao jedina delotvorna alternativa nakaznom svetu pod žezlom amerikanizma, i dalje se ispostavlja veliki evroazijski savez i protivpokret za multipolarni svet. Kakve su realne šanse da do takvog protivpokreta dođe i ko bi mogao biti njegov pijemont?
— Takva alternativa je ne samo moguća već i neminovna. Suština “amerikanizma” je rastući parazitizam koji je poprimio već planetarne razmere. Ako ne bude zaustavljen poješće svet te i sebe. Glavni pravac njegovog osvajačkog pohoda je evroazijsko “srce sveta”, prvenstveno netaknuta bogatstva Sibira. Ali, zamajan neočekivanim a dugogodišnjim otporom Srba, atlantski Levijatan je straćio dragoceno vreme i propustio idealne prilike za razaranje ruske države na niz državica — kako je javno priželjkivao državni sekretar SAD Džems Bejker, 1991. godine — te za osvajanje Sibira. Idealne prilike i uslove pružala je vladavina rusofoba poput Gajdara i Čubaisa, pod okriljem pijanog Jeljcina. To vreme je prošlo i Rusija se sada nezadrživo oporavlja i uzdiže. Ona će biti središte kristalizacije velikog evroazijskog saveza.
EVROPSKA POMRČINA
• Dosta vremena u proteklih nekoliko godina provodite u Zapadnoj Evropi i raspolažete svežim utiscima otud. Da li je stanje duhova na zapadu zaista toliko loše, ili to samo izgleda, viđeno odavde, iz Srbije?
— Stanje je mnogo gore jer su se političke, ekonomske i verske elite uglavnom prodale ili predale. Uklanjanje svih odbrana i zaštita nacionalnih ekonomija spram sila globalizacije i zakona slobodne konkurencije obara i ruši sve visoke evropske standarde života i svodi ih ka kineskim ili trećesvetskim razinama. Istovremeno, zapadna Evropa preživljava mirnodopsku invaziju trećesvetskih masa žrtava američke dužničke ekonomije, što preti da do kraja veka Evropljane pretvori u nacionalne manjine. To samoubistvo podržavaju političari koji se udvaraju imigrantima očekujući njihove glasove, industrijalci koji dobijaju ropski jeftinu radnu snagu i katolička crkva zbog toga što je ugošćavanje imigranata veoma unosno a i zbog blesave nade da će preveriti muslimane. Samo jedno brzo i drastično pogoršavanje uslova života — kakvo objektivno očekujem a i priželjkujem — može probuditi u zapadnim Evropljanima instinkte samoodržanja i pokrenuti ih na ustanak.
O SADAMU I “PROGRESU”
• Umetnički ste direktor ugledne galerije “Progres” u Beogradu i potpisnik teksta u katalogu za nedavno zabranjenu izložbu slika posvećenih Sadamu Huseinu. Šta zapravo stoji iza zabrane i kako je do svega došlo?
— Pre bih rekao da je toj izložbi uskraćeno gostoprimstvo jer je slikar izneverio usmene i pismene dogovore da ponovi katalog načinjen za prethodnu, u Podgorici. On je na korice posve različitog kataloga, tik uz memorandum “Progresa” stavio obaveštenje kako se izložba priređuje “u čast borca za slobodu i velikomučenika Sadama Huseina”. Nemam ja ništa protiv da slikar ima toliko visoko mišljenje o bivšem slugi američkih interesa — koji je za radost njujorških lihvara satro milione ljudi u osmogodišnjem ratu protiv Irana — ali ne može on to da pripisuje jednoj poslovnoj kompaniji, koja nikakve veze nema s politikom već samo plemenito i požrtvovano, uprkos svemu, svoje najelitnije prostore predaje besplatno umetnosti i kulturi. Žao mi je što je za takvu podvalu bila ikskorišćeno moje odsustvo, zbog lečenja i kontrole, jer da sam bio prisutan ja bih to sve rešio mnogo elegantnije, bez skandala i poseta agenata BIA-e.
KARADžIĆ ILI O POVRATKU KRALjA ARTURA
• Kako danas gledate na Vašeg ličnog prijatelja, prvog predsednika Republike Srpske i jednog od najprogonjenijih ljudi savremene Evrope?
— Svaki dan se u sebi molim bogu stare srpske vere za njegovo zdravlje, slobodu i postojanost. Vidite, Radovan Karadžić je dobar primer kako udarci najtežih nedaća, kaleći ljudski materijal, umeju iz njega ispoljiti najbolja svojstva, koja bi inače ostala skrivena. Da nije bilo svega što je bilo Radovan Karadžić bi ostao jedan iz mase ovdašnjih provincijski lakovernih ili inferiornih pobornika takozvanih vrednosti zapadne demokratije i liberalizma, sledbenik Frojdovog sujeverja, odnosno jedne moderne grane jevrejske mistike te pisac nama nejasnih ili nedovoljno jasnih stihova. Vatre rata osvetlile su duboka značenja i značaje tih stihova kojih ni on sam nije bio svestan jer ih je — uveren sam — iz njega izgovarao posve drugačiji duh, iskonski pesnik. Te vatre sagorele su mnoge njegove iluzije i ja sam imao sreću da svojim očima vidim kako se on brzo preobražava i uzdiže u figuru koju će buduće pokolenja Srba pamtiti kao što naše pamti despota Stefana Lazarevića ili cara Lazara. Tu njegovu veličinu uočili su i strani posetioci, poput Vladimira Volkova, Dela Gorsa ili Federika Ditura, koji je, kad se vratio u Francusku, obavestio Francuze da se “kralj Artur sa svojim vitezovima vratio na zemlju i da se zove Radovan Karadžić” te da se s njima bori kako bi Evropa ponovo postala uzvišena i plemenita.
PISAC I SLIKAR DRAGOŠ KALAJIĆ, EKSKLUZIVNO ZA “OGLEDALO”, O SRPSKIM PERSPEKTIVAMA NAKON TEŠKIH RAZARANjA ZVANIH TRANZICIJA
Izdaja se ne isplati
• Nikad u svojoj povesti zapadnoevropski narodi nisu se nalazili u gorem stanju nego danas • Nacionalno i duhovno zajedništvo bivaju izvrgnuti ruglu u korist ideologije liberalne sebičnosti, potrošačke samoživosti, užasnog straha od života i paničnog straha od smrti • Bolje je ostati veran pravdi u porazu, nego sužanj nepravde u pobedi • Šta neko može pružiti sebi i svom narodu ako je izgubio svoju celovitost i postao moralni kepec ili nakaza zarad nekakve pobede • Najveća krivica Slobodana Miloševića je poverenje u nesposobne i izdajnike • Važnost Kosmeta za stvaranje “treće američke imperije” • Velepljačka čiji smo svedoci nije sama sebi svrha, nego je u funkciji nametanja “novog svetskog poretka” koji suverene države pretvara u kolonijalne provincije, a slobodne nacije u gomile robova • Reč “pederu” koristili smo kao psovku, nismo verovali da tako nešto postoji • Uz lakovernost, glavna srpska mana su malodušnost i spremnost da “od svega dignu ruke” • Vojno, politički i moralno Srbi su ostali neporaženi • Teška, smrtonosna bolest mnogo je veći ispit od rata
Nedavno je u Beogradu promovisana Vaša nova knjiga, “Evropska ideologija”. Šta čini bazične postulate na kojima ona počiva?
— Tu studiju pokrenula je jedna temeljna sumnja: da li je Evropska unija doista evropska, odnosno da li ona verno izražava i zastupa osobenosti političkog bića Evropljana? Odgovor na to pitanje iziskuje posedovanje kriterijuma prepoznavanja evropskog identiteta. Reč je o jednom od “nemogućih” pitanja jer taj identitet niko do sad nije uspeo da odredi. Mislim da su prethodne potrage bile osuđene na neuspeh silom bezrazložnih ograničavanja povesti Evropljana. Primerice, sudeći po nastavnom programu Evropskog univerzitetskog instituta u Firenci, Evropa i Evropljani su rođeni s renesansom i protestantizmom. Takvo sužavanje neminovno stvara jednu lažnu i izobličenu, patrljastu i patuljastu sliku Evrope i Evropljana.
Jedan veoma prosvetljeni papa iz jeseni srednjeg veka, Enea Silvije Pikolomini — inače zaslužan za obnovu upotrebe imenica “Evropljani”, nakon viševekovnog zaborava — smatrao je da je evropska civilizacija rođena venčanjem vrednosti Rima, Atine i Jerusalima. Njegovu teoriju je preuzeo i razvio duhovni otac Evropske unije, Deni de Ružmon, čija sam glavna politička dela objavio osamdesetih godina, u svojstvu urednika izdavačkog preduzeća “Književne novine”. Sudeći po uvidima koje sam stekao i izložio, Rim, Atina i jerusalimska scena Hristosovog ustanka protiv duha Starog zaveta su prilično pozne stanice na velikom maršu Evropljana, započetom u preistoriji, verovatno u trinaestom milenijumu pre nove ere, silom nagle glacijacije, iz hiperborejskog zavičaja, o čemu nam svedoči niz drevnih tradicija, od vedskih himni i “Vendidad” do helenskih mitova i naše narodne poezije, kako sam predočio u predgovoru Tilakove studije “Arktička prapostojbina Veda”. Stoga greše svi koji Platonovo “Državu” čitaju kao nekakvu utopiju. U pitanju je poslednji i najpotpuniji opis drevnog evroarijskog i evropskog uređenja, čiji su se ideali pa i neki konstitutivni elementi sačuvali do Francuske i Oktobarske revolucije. Tim idealima pripada budućnost Evrope, nakon sloma ove nakazne, lihvarske i trovačke civilizacije Zapada.
ODBRANA JEZIČKIH IZVORA
• Neki Vam zameraju zbog korišćenja kroatizama?
— Oni ne poznaju jezik koji hoće da čuvaju. Hrvati danas govore zapadnom varijantom srpskog jezika, koju su usvojili, na plimi jugoslovenske ideje, u 19. stoleću, odbacivši svoje dijalekte, kajkavski i čakavski. S obzirom da ni najprosvećeniji Hrvati nisu u stanju da pozitivno odrede svoj identitet već samo negativno, prepoznajući se kao “ne-srbi”, trudeći se stoga da im govorni jezik bude po svaku cenu različit od tekućeg srpskog — oni često zahvataju u starije slojeve trezora našeg jezika, odakle izvode na videlo savremenosti mnoge dragocene reči, spasavajući ih od zaborava, na čemu sam im duboko zahvalan. Zašto bih ja koristio, primerice francusku reč “nivo” kad imam iskonsku srpsku reč “razina”? Meni treba zameriti zbog nedostatka doslednosti. Trebalo bi odbaciti i latinska imena meseca i usvojiti srpska, koja danas koriste Hrvati, brojati srpske tisuće umesto grčkih hiljada, zalagati se za “uljudbu” umesto za “kulturu”, jer prvi izraz, srpski, bolje i dublje označava taj pojam. Zameram sebi i zbog nedostatka odlučnosti da odbacim naopako pravilo “piši kako govoriš“, koje je uklonilo sve brane spram propadanja našeg jezika, jer urođena lenjost čoveka nagoni da govori sve prostije, iskvarenije i lošije, kako je dobro uočio Žozef de Mestr u “Petrovgradskim razgovorima”.
• Tokom poslednje decenije 20. veka više puta ste isticali da srpska borba za očuvanje suvereniteta, slobodu i opstanak u sopstvenoj državi predstavlja “evropsku avangardu”. Posle svega, znajući rasplete i držanje zapadnoevropskih naroda (ne, dakle, samo vlada), postoji li uopšte Evropa o kojoj govorimo i čija avangarda je trebalo da budemo?
— Reč je o citatu. Naravno, i ja mislim da su Srbi u avangardi pokreta ka novoj evropskoj civilizaciji, ali zbog urođene skromnosti to nikad prvi ne bih rekao za narod kome pripadam. Taj duboki smisao srpske borbe prvi su javno uočili — a ja sam to preneo — ideolozi ruskog neoevroazijskog pokreta, poput Aleksandra Prohanova i Aleksandra Dugina, koje sam zajedno s prvom grupom ruskih ratnih izveštača doveo na bojišta gde se branila Republika Srpska, 1992. godine. I da mi neko tu nešto ne bi zamerio, moram istaći kako sam se dobro pobrinuo za njihovu bezbednost, čak terajući ih da skoro svuda nose pancirske zaštite od metaka ili gelera.
Inače, prava Evropa se geopolitički prostire od Rejkjavika do Vladivostoka. Nikad se u svojoj povesti zapadnoevropski narodi nisu nalazili u gorem stanju. Osećanja nacionalnog i duhovnog zajedništva bivaju sistematski obesmišljavana i izvrgavana ruglu u korist ideologije liberalne sebičnosti koja ljudska bića pretvara u podljude, u samožive potrošače, opsednute užasnim strahom od života, paničnim strahom od smrti te očajničkom usamljenošću. To je jedna od posledica sloma tradicionalnog poretka vrlina, hrišćanske vere te poraza Evrope u Drugom svetskom ratu, kome je usledila okupacija od strane internacionale finansijskog kapitala i dužničke ekonomije, što je prethodno ovladala britanskim ostrvima i američkim narodima.
GLASOVI POSLEDNjIH EVROPLjANA
Mi smo mnogo budniji i življi od naših zapadnih rođaka zahvaljujući i činjenici da vekovima branimo ovu krajinu Evrope, da smo vekovima prvi na udaru svih osvajačkih pohoda. Već je Crnjanski, u romanu “Kod Hiperborejaca”, uočio kako su se tamo gde je on rođen narodi vekovima žilavo borili protiv hrišćanske invazije, dok su pak naši severni ili zapadni rođaci padali i kapitulirali takoreći preko noći. U romanu “Poslednji Evropljani”, kao i u studiji “Evropska ideologija” podsećam na herojsku i očajničku borbu rumunskog suverena Stefana Velikog protiv turskih zavojevača. Niko mu iz zapadne Evrope nije pružio traženu vojnu pomoć, a i ono malo novca što je bilo skupljeno ugarski kralj je utajio umesto da mu preda. Tek dva veka nakon Kosovskog boja u zapadnoj Evropi stiče se svest o njenom pravom smislu, pa Đovani Karlo Saraceni, u svojoj povesti ratova, objavljenoj 1600. godine, uočava kako “pregolema osvajanja Turaka vuku korene iz nesloge hrišćanske”.
Ipak, ima tu nekakvog napretka. Prošlo je jedva četiri godine od kad je italijanska izdavačka kuća “Al insenja del Veltro” objavila moj osvrt na smisao atlantske agresije i srpske borbe, naslovljen “Srbija, odbrana Evrope” a danas, na stranicama baš današnjeg izdanja nedeljnika “Il federalizmo”, glasila vladajuće Lige Nord, čitam i sad vam prevodim jedno ohrabrujuće opažanje njenog ideologa Maksa Ferarija, izloženo u ogledu pod naslovom “Kosovo, poslednja odbrana”:
“Dakle, (atlantska) agresija na Srbiju otvorila je čuveni ‘islamski koridor‘ o kome već godinama govori Dragoš Kalajić, koji je u tekstu ‘Srbija, odbrana Evrope‘ objasnio značaj srpskog bedema za Evropu, značaj te poslednje prepreke širenju tursko-islamskih hordi po našoj zemlji. Nažalost, Kalajića nisu poslušali, pa je danas taj koridor ne samo otvoren već i proširen jer trupe NATO-pakta i policija OUN sve čine osim da se suprotstave albanskim mešetarenjima i da onemoguće užasna nasilja protiv Srba, prepuštenih na milost i nemilost fanatika koji su ovih dana ubijali, silovali i palili kuće onih što se još odupiru na svojoj zemlji.”
Ti i takvi, za sad retki glasovi budne zapadnoevropske svesti i savesti postaće, uveren sam, u sve težim vremenima koja dolaze, sve brojniji i jači, predvodeći, konačno, veliko uspravljanje Evropljana koje svi željno očekujemo.
BEZUSLOVNO SLUŽENjE PRAVDI
• Čvrsto uvereni da su i nebeska i zemna pravda na njihovoj strani, Srbi su verovali da će u odbranu Pravde, ne u odbranu Srba, odlučnije ustati više ključnih evropskih država i naroda. Dakle, ta nada je bila naivna?
— Da, ali upravo njena priroda, koju ste dobro imenovali, osvedočava plemenitost srpskog čoveka. Rimski patriciji su za sebe govorili: “mi, naivni ljudi...” Inače, treba se čuvati malodušnosti koju mogu izazvati prizori skoro redovnih, spoljnih trijumfa nepravde, naoružane većom silom, nad pravdom. Bitno je da mi mislimo i delamo saobrazno Pravdi, dakle iznad svakog uslovljavanja žudnje za pobedom ili straha od poraza. Bolje je biti veran pravdi i u porazu, nego sužanj nepravde u pobedi. Šta ja mogu pružiti sebi i svom narodu ako sam izgubio svoju celovitost i postao moralni kepec ili nakaza zarad nekakve pobede? I o tome govori “Evropska ideologija”, jer i svoju viziju idealne države Platon izlaže ponukan jednim mladalačkim, razočaranim priklanjanjem sili umesto pravdi.
Ovde je neophodno istaći časni izuzetak italijanskog naroda, čija je skupština, 19. maja 1999. godina, ogromnom većinom pretežno desnih glasova, naložila vladi levog centra da se odmah založi za trenutačni prekid bombardovanja Srbije i za otvaranje diplomatskih puteva rešenja kosovsko-metohijskog problema. Vlada se oglušila o taj zahtev, kao što je prethodno donela odluku o učešću italijanskih vojnih snaga u agresiji po cenu gaženja niza odredbi Ustava i zakona. Jedna srbomrziteljka, goropadna poput Olbrajtove ili Holbruka, dakle Ema Bonino — inače “proslavljena” javnim demonstracijama tehnike “abortiraj sama”, uz pomoć pumpe za točkove bicikla a tada ministar Evropske komisije za pitanja izbeglica i ljudskih prava — vrištala je kako Italiju treba da bude sramota što je jedina članica Atlantskog saveza gde Srbi pobeđuju u medijskom ratu, prokazujući me kao glavnog krivca. Ne, nisam ja bio vinovnik te jedine srpske pobede u medijskom ratu već vanredna humanost i bistra pamet Italijana koju mora imati u vidu svaka naša istinski patriotska spoljna politika.
ELITA VRLINA, NE POSLUŠNICI
• Šta su, po Vašem mišljenju, ključne greške srpske politike u tom razdoblju?
— Sve moje analize uveravaju me da je naše pokolenje dobilo vanrednu čast da se suoči s nagomilanim bremenom katastrofalnih posledica niza kobnih političkih grešaka koje su počinile prethodne generacije, počevši od sramnog ubistva Aleksandra Obrenovića. Bitne greške politike o kojoj je reč potiču iz neobrazovanosti naših političkih i intelektualnih elita ili pseudoelita, od vrhova državne uprave i vojske do SANU. Oni su se suočili s krizom i razaranjem Jugoslavije imajući jednu infantilno priprostu i netačnu predstavu o savremenom svetu. Nisu znali da američka oligarhija, naslednica britanske, pseudoimperijalne, nastavlja da vodi viševekovni neobjavljeni rat protiv hrišćanske Evrope.
Osim toga, čelnici tih elita ili pseudoelita bili su dugo i duboko uvereni da će Zapad imati u vidu srpske žrtve i svoje moralne dugove te da će posredovanja Evropske zajednice i SAD uvažiti srpske nacionalne interese. Tu samoobmanu podržavalo je i beslovesno uverenje kako Jugoslavija — kao bivša tampon-zona u sudaru ideologija — slomom bipolarne strukture sveta gubi svaki značaj. Da su rečene elite ili pseudoelite koristile geopolitičku optiku uočile bi da je upravo raspadom bipolarnog sveta naš prostor poprimio vrhunski značaj. U domenu ratovodstva bilo je pogrešno očekivanje da će posrednici sa Zapada uvažiti ratne granice i faktičko stanje etničkih podela. Trebalo je izvršiti vojni udar dok je postojala SR Jugoslavija ili bar potom ofanzivno ići do kraja, uzeti sve pa onda pregovarati o podelama, na osnovu Ustava koji je saveznu državu određivao kao zajednicu konstitutivnih naroda a ne republika.
Posebna greška je produženje “negativne selekcije”, svojstvene prethodnom sistemu, što je u vrhove političkih stranaka na vlasti i u opoziciji dovodilo često najgori ljudski materijal, zapravo pokretne izložbe “rajinskog mentaliteta”, koji je Cvijić dobro dijagnosticirao i opisao. Najveća politička krivica Slobodana Miloševića je poverenje u nesposobne ili izdajnike. Tako je jedna izdajnica na mestu ministra kulture otvorila vrata Soroševoj invaziji, koja je silom novca i potkupljivanja veoma brzo osvojila veći deo medijskog prostora. Srpski nacionalisti bili su izloženi najvećem podozrenju, držani na odstojanju od glavnih medija, pa i proganjani a ovdašnje sluge neprijatelja, “mondijalisti”, uživali su podrške i povlastice takozvanog “Miloševićevog režima” koji je finansirao čak i otvorenu antisrpsku propagandu, poput filma “Bure baruta”. Pravu orgiju “rajinskog mentaliteta” na vlasti videli smo u periodu od kobnog 5. oktobra 2000. godine. Dakle, prvi zadatak patriotskih snaga je da ukinu te obrnu “negativnu selekciju” i da pokrenu obrazovanje istinske političke elite. Da odbace infantilno šešeljevsko načelo, skrojeno baš po uzoru na orijentalni despotizam a koje glasi: “više volim da u stranci imam glupe ali poslušne nego pametne a neposlušne”.
KOSMET — IME DVOSTRUKE PATNjE
• Iako je epicentar svetskih zbivanja izmešten u Srednju Aziju, na “azijski Balkan”, drobljenje evropskog Balkana izgleda nije završeno (o čemu svedoče, po istom klišeu, zbivanja na Kosmetu, jugu centralne Srbije, u Makedoniji i Srpskoj). I zašto su samozvani globalni upravljači odabrali, od svih balkanskih naroda koje su “imali na raspolaganju”, da odigraju pre svega na šiptarsku kartu?
— Upravo i ta činjenica nam ukazuje na ogromni geopolitički značaj našeg prostora za strategiju prekoatlantskog, zakletog neprijatelja hrišćanske Evrope. Za tu strategiju Kosmet je bitna karika “islamske transverzale”, koju američki analitičari Majkl Lind i Džekob Hajlbrun zovu “trećom američkom imperijom”. U perspektivi ulaska Turske u Evropsku uniju taj pojas muslimanskih ili polumuslimanskih zemalja treba da pruži jedinstveni kopneni put za mirnodopsku invaziju azijskih masa, nadasve iz Turske i Centralne Azije, gde turkofoni listom traže i dobijaju tursko državljanstvo. Sad sve zavisi od toga da li će krajem godine Evropska unija dati zeleno svetlo za pristup Turske ili ne. Ako ga da — biće to kraj evropske Evrope, a Vašington će pritisnuti Brisel da što pre primi Srbiju i Crnu Goru, zemlje namenjene velikom, planiranom povratku Turaka na Balkan. U protivnom, vašingtonski stratezi će nastojati da nam prepreče svaki pristup Evropskoj uniji i da albanski teror ovlada jugom centralne Srbije, zaprečujući saobraćaj i svaki razvoj duž Desetog koridora. Možda je izlišno isticati da su za sve te prljave poslove islamizirani Albanci idealno oruđe, isprobano još od Osmanlija.
Za mene je Kosmet ime dvostruke patnje, dakle ne samo zbog stradanja srpskog naroda već i zbog strašne odrođenosti i izopačenosti u kojoj se nalazi albanski narod. To je izgleda trajna posledica viševekovne osmanlijske okupacije.
• Srbija je u protekle tri godine podvrgnuta kažnjavanju iznutra zvanom “tranzicija”. Kako Vi sagledavate smisao, dosadašnje bilanse i dalje perspektive tog procesa?
— Zbog razornih učinaka “tranzicija” liči na neko kažnjavanje, ali je u pitanju tehnika otimanja i pljačke narodne imovine od strane stranih osvajača i njihovih domaćih kolaboracionista, obično prodatih političara i kriminalaca. Inače, ta pljačka nije sama sebi svrha već je u funkciji nametanja “novog svetskog poretka” koji suverene države pretvara u kolonijalne provincije i protektorate a slobodne nacije u gomile novih robova. Reč je o nastojanju da se posredstvom vojne sile i korupcije lokalnih pseudoelita te američke potkulture i liberalkapitalističke ideologije ostvare oni ciljevi ka kojima je težila internacionala finansijskog kapitala finansirajući izvoz komunističke revolucije u Rusiju. Njihova očekivanja su bila izneverena a planove im je pomrsio drug Staljin. Uzgred rečeno, i zato ja nosim časovnik s likom druga Staljina a ne samo zato što mi ga je poklonila prelepa i prepametna Ivana Žigon.
Kratkoročno gledano, ja vidim samo nastavak razaranja nacionalne ekonomije i rasprodaje imovine otete narodu protivuistavnim zakonom o privatizaciji, jer su dosmanlijski ideolozi “tranzicije”, dakle samozvani “eksperti” G17, u novoj vladi dobili mesta izvršne vlasti. Sunovrat će biti nastavljen sve dok se ne uspostavi vlada patriota, odanih narodu umesto vašingtonskim dušmanima.
MORALNI KEPECI I OPTIKA GMIZAVACA
• Sudeći po najnovijim zbivanjima na Kosmetu i po odnosu “međunarodne zajednice”, servilnost DOS-ovog režima nije se isplatila Srbiji?
— Znate šta: moguće je stvari i pojave gledati i s tačke gledišta gmizavca a ne uspravnog bića, ali i iz te spoznajne perspektive moralo je biti jasno da se servilnost ne isplati. Zato ja ne verujem u iskrenost jadanja raznoraznih čovića zbog tobože kasnog saznanja da su sve priče o “multikulturnom društvu” bile prazne. Oni koji su srpski narod godinama obmanjivali kako je jedini uzrok svih problema na Kosovu i Metohiji tobožnji nedostatak demokratije i kako će sve postati idealno čim “ode Milošević” — dobro su znali da lažu, za čiji račun i za koliko para. Sveti zadatak prve istinski patriotske vlade je da sve vinovnike takvih laži, izdaja i pljački narodne imovine izvede pred sud i silom dokaza najstrože kazni. Mora se dati jasan signal ne samo savremenim već i svim budućim potomcima “rajinskog mentaliteta” da se izdaja ne isplati, da će biti primerno kažnjena. Neophodno je istaći da su srpski narod izdali i neki crkveni visokodostojnici, poput vladike Artemija, koji je uz pomoć svog skutonoše sumnjive hormonalne strukture, posredstvom Internet-a, uoči “humanitarne intervencije” NATO-a sve učinio da je opravda.
Naravno, prodane duše dobro znaju, kad ujutru stanu pred ogledalo, da briju ili šminkaju đubre. I kao što bolesni od kuge, gube ili side zavide zdravima, pa nastoje čak i da ih zaraze — tako i ovdašnji izdajnički, mondijalistički ološ zavidi onima koji uprkos svemu i svima stoje upravno i zovu se Srbi. Zato se mondijalisti toliko goropadno zalažu za brisanje srpskog imena iz Ustava, za “lustraciju” i “denacifikaciju”, što su “internacionalni” nazivi za negdašnje rusko i nemačko iskustvo “čišćenja mozgova” te “brisanja karaktera”, a danas za rasrbljavanje.
• Naročito važne oblasti ka kojima je usmereno štetočinstvo “denacifikatora” su obrazovanje (školstvo) i kultura...
— Stvari valja sagledati dalje od uloge ovdašnje posluge, poput onog ministra-pijandure, koji je sprovodio američke programe za debilizaciju i kretenizaciju naše omladine. U pitanju je deo vekovnog rata atlantskog Levijatana protiv evropskog sistema obrazovanja, u kome je već tokom Drugog svetskog rata američki geopolitičar Nikolas Spajksmen uočio komparativnu prednost i uzrok svetske superirnosti Evropljana. Naravno, SAD su prinuđene da uvoze evropske mozgove, plodove evropskog sistema obrazovanja, protiv koga se bore, što je paradoks svojstven svakom parazitskom životu.
I tu stojimo pred svetim zadatkom buduće vlade patriota, koja mora obnoviti ono najbolje što je svojstveno našem, odnosno evropskom sistemu obrazovanja, počevši od obnove klasične gimnazije. Neophodno je obnoviti i društvenu ili nacionalnu solidarnost spram opšteg obrazovanja. Duboko je neljudski liberalkapitalistički sistem koji omogućava obrazovanje samo deci bogataša ili platežno sposobnih, dok su deca siromašnih tu osuđena na neznanje, pa makar bila i genijalna. Osim toga, neophodno je obnoviti i socijalistički sistem potpune, državne brige za mlade posredstvom odgovarajuće mreže vanškolskih aktivnosti. Dobro znam o čemu govorim: ja sam dete takvog sistema kome treba da zahvalim što sam naučio da se družim, da se udvaram devojkama, da žudno čitam velike pesnike, da igram tango i da pucam, ali i da skijam kroz duboki sneg, da sam opstajem u divljini hraneći se zmijama i korenjem... Nismo mi imali ni jednu sekundu slobodnog vremena za dosadu a kamoli za nekakvo beznađe i drogu. I još nešto: što reče Rajko Petrov Nogo, mi smo koristili reč “pederu”, kao psovku, ali nismo verovali da tako nešto može da postoji.
FUNKCIJA UNAKAZIVANjA KULTURE
• Politička klasa u Srbiji dugo već ignoriše fundamentalnu važnost kulture, iako čak i Zbignjev Bžežinski otvoreno proglašava kulturu jednim od četiri stuba “američke svetske hegemonije”. Neznanje, kratkovidost ili zla namera?
— To je ponekad teško razlučiti. U vreme najgorih sankcija dragi prijatelj i veliki borac Nebojša Bogunović uveo me je, uprkos julovskim protivljenjima, u Savet BELEF-a, smišljenog da Beograđanima, onemogućenim nestašicama da negde letuju, pruži valjanu kulturnu zabavu. Naoružan činjenicom da su se samo umetnici pravoslavnih zemalja usuđivali da krše sankcije, ja sam se, svim silama, založio da taj festival preobrazimo u jedinstveni Sabor kultura pravoslavnih naroda. Tome se besno suprotstavljao predsednik Saveta, nekad ugostitelj, tada rektor Beogradskog univerziteta i potonji ambasador u Kini. S tezom julovskog mondijalizma kako “mi moramo biti otvoreni prema celom svetu”. Ja sam uzvraćao kako država finansira čak i pederski festival, BITEF – pa zašto onda ne bi imala i jedan za kulturu pravoslavnih naroda. Nakon višednevnih i mučnih prepiranja, zahvaljujući potprosečnoj inteligenciji oponenta i Bogunovićevoj birokratskoj veštini, uspeo sam da iznudim usvajanje programa koji sam ponudio i kompromisni, premda rogobatni naziv, nešto kao Sabor kultura istočno-hrišćanskog sveta. Nikad Beograd u svojoj povesti nije dobio kao tada toliko obilnu kulturnu ponudu najviše klase, od svetske premijere filma Nikite Mihalkova do nastupa celokupnog ansambla Ruske armije Aleksandrov, uprkos javnih protesta izdajničkog ministra inostranih poslova Kozirjeva, alijas Fridmana.
Sledeće godine pomenuti predsednik nije me zvao u Savet i tako je ideja Sabora bila potopljena. Eto pitanja: da li je dotični takvo štetočinstvo činio kao borbeni ateista, iz neznanja ili zato što je bio stipendista Fulbrajta? I šta reći za držanje predsednika jedinstvenog i svetskog naučnog skupa, posvećenog izazovima “novog svetskog poretka”, koji smo tada organizovali u okviru BELEF-a. Taj sad već odavno pokojni akademik i lingivsta - inače prvoodgovoran za sramni pokušaj izgona ijekavice iz srpskog jezika – suprotstavio se zahtevu ogromne većine stranih učesnika da se skup kruniše rezolucijom u prilog srpske borbe. Zašto je to činio? Da li zato što je poreklom Hrvat (kako su jedni tvrdili) ili zato što je bio mason, dakle podložan tuđinskoj vlasti (kako su drugi tvrdili)?
Jedno je izvesno: neprijatelji hrišćanske Evrope te i Srbije dobro poznaju značaj kulture i zato svojim ovdašnjim slugama nalažu da je sistematski zatomljavaju. U domenu elitne umetnosti, u svetu pod senkom Zapada, suštinski smisao već višedecenijskog podržavanja i slavljenja apsurda i izopačenja, nakaznosti i čudovišnosti počiva u strategiji odbijanja naroda od istinske umetnosti, koja ga uljuđuje i uspravlja, vaspitava i obrazuje, oplemenjuje i hrabri. Tako narod biva prinuđen da troši američko potkulturno smeće koje propoveda da je ljubav seks, da je Bog zapravo novac te da ljudski život ne vredi više od šake dolara.
Uostalom, setimo se da je u agresiji NATO-a na Kosovu i Metohiji stradalo oko šezdeset crkava i manastira a da je samo jedna od hiljada džamija bila oštećena, verovatno zato što je odgovorni pilot bombardera nešto pobrkao. Reč je o nihilističkoj tradiciji, o kojoj govori jedna ličnost romana “Poslednji Evropljani”: u Drugom svetskom ratu angloamerički bombarderi su redovno ciljali najstarije crkve i istorijske spomenike, upravo u dane najvećih hrišćanskih praznika.
NAROD ZAGLEDAN U VEČNOST
• Srpski narod i dalje, u neprekinutom nizu već punih petnaest godina, prolazi kroz teška i najteža iskušenja. Vidite li u narodu dovoljno snage da, uprkos svim strašnim udarcima “ostane u sedlu”?
— Srpski narod sad dobro zna da mora ostati u sedlu jer će mu biti mnogo gore ako padne. To liči na taktiku jedne starine koji u ratu što je za nama, za razliku od njegovih mnogo mlađih saboraca, nije utekao pred navalom višestruko brojnijih muslimana već je ostao da sam brani položaj, pucajući naizmenično iz niza različitih oružja koje su strašljivci ostavili, stvarajući tako utisak da je četa na broju i nepokolebljiva. Kada sam ga upitao odakle mu tolika hrabrost da ostane i sam odbrani položaj — on mi je namignuo: “Ma kakva hrabrost! Morao sam, bre, da ostanem jer sam dobro znao da me ove moje starački klecave noge ne bi daleko odvele.”
• Vidite li odgovarajuću elitu koja bi bila kadra da predvodi narod na takvom despotstefanskom putu?
— Da Vas podsetim: kada je gospodin Slobodan Milošević, iz Haga, predložio da budem kandidat opozicije na predsedničkim izborima — ja sam uz dužne zahvale to odbio smatrajući da mogu mnogo više pružiti na mestu predsednika buduće patriotske vlade. Imao sam u vidu ne svoje moći i sposobnosti već svoje poznavanje moći i sposobnosti niza stručnjaka iz naše zemlje i rasejanja, koji bi umeli da pokrenu veliki preporod Srbije. Reč je o ljudima koji su nepoznati široj javnosti jer nisu partijski ili medijski eksponirani.
• Videli ste tokom devedesetih izbliza i front i duboku pozadinu, i prostore osvetljene reflektorima javnosti i one tihe salone duboko iza kulisa. Posle svega, koje vrline i koje mane našeg naroda biste naročito istakli?
— Pravilo tog iskustva glasi: što se više približavate prvim, vatrenim linijama fronta — to srećete sve bolje ljude. I obratno, odlazeći od fronta, ka dubokoj pozadini, sretao sam sve gore a najgore u rodnom Beogradu. Uz lakovernost, glavna srpska mana je malodušnost te odgovarajuća spremnost da se “od svega dižu ruke”. Ipak, i kada izjavljuje da je postao sebičan, da “od sada misli samo na sebe”, da “para buši tamo gde svrdlo ne može”, kada tvrdi da je usvojio zapadnjački, liberalistički stav spram života — Srbin to čini besno, kao iz najcrnjeg razočaranja i očajanja, tražeći zapravo od sagovornika ohrabrenje da bude ono što doista jeste, dostojan srpske tradicije. Dakle, uvek je spreman da se vrati sopstvu. Samo mu treba pružiti ruku. I to je visoka, sveta dužnost patriotskih političkih organizacija, poput Srpske radikalne stranke: pokazati delima da niko među nama nije sam i da smo svi vezani nevidljivim spregama sabornosti i solidarnosti, tradicije i zajedništva u uspomenama i nadama. Svi: mi, oni kojih više nema i oni kojih još nema.
Naš neprijatelj nas optužuje da smo fiksirani na svoje žrtve, da živimo u prošlosti. Sve pogrešno. Jedinstvena odlika Srba je njihova stalna zagledanost u neki horizont budućnosti. Kada bi taj poriv produžili dalje od pukih povoda uočili bi da je Srbin zapravo zagledan u večnost, na koju lepo upućuju ikone svetaca u našim domovima. I kada gledamo u prošlost — mi smo zapravo zagledani u večnost. Upravo ta naša prisutnost mislima i osećanjima u večnosti čini nas nesalomljivim u svakoj sadašnjosti.
SRBI OSTALI NEPORAŽENI
• Smatrate, dakle, da se iz iskustva poraza i gubitaka može steći ono što će nas prekaliti i oplemeniti, učiniti boljim i jačim?
— Vi ste zapravo odredili naše suštinsko istorijsko iskustvo. Zahvaljujući tim viševekovnim kaljenjima srpski narod i srpska vojska bili su u stanju da toliko dugo odolevaju sankcijama i navalama najvećih sila sveta te konačno najjačoj armiji sveta. Ipak, mi smo vojno, politički i moralno ostali neporaženi jer NATO nije uspeo da iznudi svoj glavni strateški cilj, zapisan u ultimatumu iz Rambujea: okupacija celokupnog prostora Srbije i Crne Gore. Da nam je pijani Jeljcin prodao raketni sistem S300, koji je bio tvrdo obećao predsedniku vlade narodnog jedinstva, Mirku Marjanoviću — atlantski zlikovci ne bi se usudili da nas napadnu. Srbe je porazila srpska lakovernost i malodušnost.
• I u svom ličnom iskustvu, na ličnom primeru, iskušavani bolešću, pokazali ste kako se ostaje “uspravan među ruševinama”. Da li je u Vašem “jednom pogledu na svet” došlo do nekih pomeranja pod svetlom takvih ličnih iskustava i iskušenja?
— Ne, nikakve promene u pogledu na svet ta bolest nije izazvala. Jedino sam promenio odnos prema sebi. Prethodno sam bio sumnjičav prema kvalitetu ljudskog materi
SNAGA EVROAZIJSKOG PROTIVPOKRETA
• Kao jedina delotvorna alternativa nakaznom svetu pod žezlom amerikanizma, i dalje se ispostavlja veliki evroazijski savez i protivpokret za multipolarni svet. Kakve su realne šanse da do takvog protivpokreta dođe i ko bi mogao biti njegov pijemont?
— Takva alternativa je ne samo moguća već i neminovna. Suština “amerikanizma” je rastući parazitizam koji je poprimio već planetarne razmere. Ako ne bude zaustavljen poješće svet te i sebe. Glavni pravac njegovog osvajačkog pohoda je evroazijsko “srce sveta”, prvenstveno netaknuta bogatstva Sibira. Ali, zamajan neočekivanim a dugogodišnjim otporom Srba, atlantski Levijatan je straćio dragoceno vreme i propustio idealne prilike za razaranje ruske države na niz državica — kako je javno priželjkivao državni sekretar SAD Džems Bejker, 1991. godine — te za osvajanje Sibira. Idealne prilike i uslove pružala je vladavina rusofoba poput Gajdara i Čubaisa, pod okriljem pijanog Jeljcina. To vreme je prošlo i Rusija se sada nezadrživo oporavlja i uzdiže. Ona će biti središte kristalizacije velikog evroazijskog saveza.
EVROPSKA POMRČINA
• Dosta vremena u proteklih nekoliko godina provodite u Zapadnoj Evropi i raspolažete svežim utiscima otud. Da li je stanje duhova na zapadu zaista toliko loše, ili to samo izgleda, viđeno odavde, iz Srbije?
— Stanje je mnogo gore jer su se političke, ekonomske i verske elite uglavnom prodale ili predale. Uklanjanje svih odbrana i zaštita nacionalnih ekonomija spram sila globalizacije i zakona slobodne konkurencije obara i ruši sve visoke evropske standarde života i svodi ih ka kineskim ili trećesvetskim razinama. Istovremeno, zapadna Evropa preživljava mirnodopsku invaziju trećesvetskih masa žrtava američke dužničke ekonomije, što preti da do kraja veka Evropljane pretvori u nacionalne manjine. To samoubistvo podržavaju političari koji se udvaraju imigrantima očekujući njihove glasove, industrijalci koji dobijaju ropski jeftinu radnu snagu i katolička crkva zbog toga što je ugošćavanje imigranata veoma unosno a i zbog blesave nade da će preveriti muslimane. Samo jedno brzo i drastično pogoršavanje uslova života — kakvo objektivno očekujem a i priželjkujem — može probuditi u zapadnim Evropljanima instinkte samoodržanja i pokrenuti ih na ustanak.
O SADAMU I “PROGRESU”
• Umetnički ste direktor ugledne galerije “Progres” u Beogradu i potpisnik teksta u katalogu za nedavno zabranjenu izložbu slika posvećenih Sadamu Huseinu. Šta zapravo stoji iza zabrane i kako je do svega došlo?
— Pre bih rekao da je toj izložbi uskraćeno gostoprimstvo jer je slikar izneverio usmene i pismene dogovore da ponovi katalog načinjen za prethodnu, u Podgorici. On je na korice posve različitog kataloga, tik uz memorandum “Progresa” stavio obaveštenje kako se izložba priređuje “u čast borca za slobodu i velikomučenika Sadama Huseina”. Nemam ja ništa protiv da slikar ima toliko visoko mišljenje o bivšem slugi američkih interesa — koji je za radost njujorških lihvara satro milione ljudi u osmogodišnjem ratu protiv Irana — ali ne može on to da pripisuje jednoj poslovnoj kompaniji, koja nikakve veze nema s politikom već samo plemenito i požrtvovano, uprkos svemu, svoje najelitnije prostore predaje besplatno umetnosti i kulturi. Žao mi je što je za takvu podvalu bila ikskorišćeno moje odsustvo, zbog lečenja i kontrole, jer da sam bio prisutan ja bih to sve rešio mnogo elegantnije, bez skandala i poseta agenata BIA-e.
KARADžIĆ ILI O POVRATKU KRALjA ARTURA
• Kako danas gledate na Vašeg ličnog prijatelja, prvog predsednika Republike Srpske i jednog od najprogonjenijih ljudi savremene Evrope?
— Svaki dan se u sebi molim bogu stare srpske vere za njegovo zdravlje, slobodu i postojanost. Vidite, Radovan Karadžić je dobar primer kako udarci najtežih nedaća, kaleći ljudski materijal, umeju iz njega ispoljiti najbolja svojstva, koja bi inače ostala skrivena. Da nije bilo svega što je bilo Radovan Karadžić bi ostao jedan iz mase ovdašnjih provincijski lakovernih ili inferiornih pobornika takozvanih vrednosti zapadne demokratije i liberalizma, sledbenik Frojdovog sujeverja, odnosno jedne moderne grane jevrejske mistike te pisac nama nejasnih ili nedovoljno jasnih stihova. Vatre rata osvetlile su duboka značenja i značaje tih stihova kojih ni on sam nije bio svestan jer ih je — uveren sam — iz njega izgovarao posve drugačiji duh, iskonski pesnik. Te vatre sagorele su mnoge njegove iluzije i ja sam imao sreću da svojim očima vidim kako se on brzo preobražava i uzdiže u figuru koju će buduće pokolenja Srba pamtiti kao što naše pamti despota Stefana Lazarevića ili cara Lazara. Tu njegovu veličinu uočili su i strani posetioci, poput Vladimira Volkova, Dela Gorsa ili Federika Ditura, koji je, kad se vratio u Francusku, obavestio Francuze da se “kralj Artur sa svojim vitezovima vratio na zemlju i da se zove Radovan Karadžić” te da se s njima bori kako bi Evropa ponovo postala uzvišena i plemenita.
youtube.com/watch?v=-9x5ADYWXeo youtube.com/watch?v=Iml4jJ0wlfc youtube.com/watch?v=HZuFmpI3Q_Q youtube.com/watch?v=sEU9u5VvFkc youtube.com/watch?v=hXUXE5RS5t4
Kosovskim klubovima je odobreno sudjelovanje u kvalifikacijama za LP i LE. Srbija i još nekoliko zemalja traže od UEFE da se njihovi klubovi ne sastaju s kosovskim klubovima. Zemlje koje ne priznaju neovisnost kosova na čelu s Rusijom izričito ne žele da se nihovi klubovi susreću s kosovskim. Slaviša Kokeza novi predsjednik FSS upućuje dopis UEFA-i povodom odluke da se kosovskim klubovima dozvoli ućešće u europskim kupovima. FSS će učiniti sve što je u njegovoj moći. Borit će se do kraja a dosta zemlja iz Europe su već poslali svoje uvijete oko susreta s kosovskim ekipama.
Samo Cibalia!
Hokejaši Siska i dalje u krizi, stigao i peti uzastopni poraz u Alpskoj ligi
Manchester City kod najtežeg protivnika traži prekid crnog niza
Cibona na teškom gostovanju: 'Ključ će biti naša sposobnost da odgovorimo jednako čvrsto i agresivno'
Negativna serija Warriorsa nastavljena, četvrti poraz u nizu upisan u Phoenixu
zanimljivo je da se talasa oko fudbala a već se u drugim sportovima susreću ekipe sa Kosova i Srbije ali medijima to voljda nije posebno zanimljivo. Takmičari sa Kosova učestvovali su na nekom tekwondo prvenstvu u Srbiji a evropskom takmičenju rukometnih klubova Radnički iz Kragujevca igrao je sa ekipom iz Uroševca( Ferizaj) ali na neutralnom terenu u Crnoj Gori i sve je prošlo bez neke veće frke. Takmičari sa Kosova biće učesnici OI pod svojom zastavom i tu je sva priča završena ali je očito potrebno medijski pokazati kako se političari iz Srbije "bore" za Kosovo u sastavu Srbije
svi za jednog, jedan za svi!
- Najnovije
- Najčitanije
Zadrani dočekuju Megu: 'Rastrčana mlada momčad koja svaki napad otvara kao kontranapad'
34 min•Košarka
Manchester City kod najtežeg protivnika traži prekid crnog niza
54 min•Nogomet
Hrvatski ragbijaši u posljednjoj sekundi ostali bez pobjede u Luksemburgu
1 sat•Ostali sportovi
Hokejaši Siska i dalje u krizi, stigao i peti uzastopni poraz u Alpskoj ligi
1 sat•Zimski sportovi
Srpski napadač odveo Galaxy u finale MLS-a, tamo ga čeka neočekivani protivnik
2 sata•Nogomet
Puno toga ide u korist Hajduku, ali Dinamo ne dolazi po poraz
2 sata•Nogomet
Cibona na teškom gostovanju: 'Ključ će biti naša sposobnost da odgovorimo jednako čvrsto i agresivno'
3 sata•Košarka
Puno toga ide u korist Hajduku, ali Dinamo ne dolazi po poraz
2 sata•Nogomet
Kronologija: Odlična utakmica u Koprivnici, visok ritam i pet pogodaka!
22 sata•Nogomet
Manchester City kod najtežeg protivnika traži prekid crnog niza
54 min•Nogomet
Hrvatska remizirala s Mađarima na otvorenju Svjetskog prvenstva
4 sata•Nogomet
Shiffrin: 'Nema previše razloga za brigu u ovom trenutku, samo se ne mogu pomaknuti'
4 sata•Zimski sportovi
Kronologija: Rijeka s igračem manje do pobjede i vrha ljestvice!
19 sati•Nogomet
Zrinka Ljutić otvara slalom u Killingtonu, Shiffrin ne može nastupiti
5 sati•Zimski sportovi
Kronologija: Dugopolje se vratilo nakon tri gola zaostatka!
23 sata•Nogomet