Joe2... Fiš! E, bio ja jednom u Vukovaru, sa ženom i nekom dvojicom njenih kolega iz Osijeka, i pričamo mi šta bi jeli poslije toga. Njih dvojica odma kažu, ma fiš morate probat... Ja kažem ok... al onda se njih dva pogledaju pa kažu, al to će vam bit ljuto, jel možete vi ljuto? Ja i žena kao s mora, jel... Kaubojka se nešto počne nećkat kao, pa dobro, valjda nije baš jaaako ljuto... A njih dvojica odmahnuli glavama i kažu "ma kakvi, neć'te vi to moć jest"...
I odveli nas natrag u Osijek, negdje na Tvrđi ja mislim smo jeli ćevape nekakve... i tak, otišo sam, fiš probo nisam...
Vidio sam sve ovo šta si uslikao, i još par stvari (bolnicu recimo), već je onda bio i taj spomenik iz potpisa ti, i sve mi onda djelovalo jako sablazno. Ne toliko zbog razaranja (koje jest za
), nego što nema ljudi... vidiš grad napravljen za 50,000 ljudi ili koliko, a ono imaš osjećaj da nema više od 1000...
Ali pored svega toga sa slika, nešto drugo mi se urezalo u pamćenje s tog izleta. Prilazimo mi Vukovaru, i dolazimo do table Vukovar, i ja ko pravi dijasporanin
, jel, kažem de zaustavi da se uslikam pred tablom. Ovaj Osječanin fino uspori i samo tako stane, jedva da se malo udesno dao na cesti... meni čudno, ali šta ću sad čovjeku suflirat kak se vozi... i krenem ja prema tom znaku, da ću zakoračit u travu, a on od iza viče "Nemoj! Tu na cesti budite..." Ja ga onako začuđeno pitam da zašto, pa nije blato (kao što rekoh, ja sam iz dijaspore!
), a on meni "Pa da ne bi slučajno na minu stao!" E, govno mi se smrzlo i ostao sam ukočen onako s nogom u zraku gorje nego kad su mi dve zmije prošle kroz noge jednom... Ne znam zašto, ali tek u tom trenutku mi je došlo iz mozga onako duboko u dušu ono shvaćanje da, j**ote, pa tu je rat bio, tu su ljudi ginuli...
I am going to space, and when I come back I have to pick up poodle crap.