Ahhhhh, Amsterdam ("zašto voliš Amsterdam" pevala je nekada Sladjana Milošević?).
Imam pun kofer prelepih uspomena sa nekoliko putovanja u taj mini-New York (ne zaboravite da je prvo ime New Yorka bilo New Amsterdam! Ništa tu nije slučajno!)
Ali, kad već pišete o tim coffee shopovima... Jedna kratka ispovest. Pre nekoliko godina, skoknem ja do Amsterdama... bejaše lep dan i tadašnja moja draga i ja krenusmo put centra. Hojla! Evo ga coffee shop!
Udjosmo.
Sa desne strane stolovi i stolice. Sa leve, dugački šank, na kojem stoji ogromna kasa + čaše prijatnio popunjene džokavcima. Na engleskom: reefer, joint, blunt...
Naravski, kao i svaki Balkanac, ja tu istrčim i pitam devojku za kasom, "Izvin'te, a u čemu je razlika? I kolko koštaju?"
Ona tu meni sve lepo objasni, "Ova čaša vam je "Crni Afgan", a ovde je "Kif", u ovoj čaši vam je "Nepal", a ovde imate "Crveni Liban"...
Ja, i dalje glumim dasu, kažem, "pa dobro dajte mi jedan Nepal "
"U redu, to je ukupno... dve kafe... hmmm... plus .. plus Nepalac... 13 gildera..."
OK, nema problema, sestro.
Sednem ja za sto(čić). Kresnem spravu. Kad počeše uši da zvižde, bem ti!!! Srce Isusovo, šta je ovo???
Ma, nisam pošteno povuko ni tri lule mira, odmah zagasih onu haubicu!
A glava mi je zujala još tri dana i tri noći. Strašno
.