Писци осуђују забрану „Драгуља Медине”

Вида Огњеновић, Јовица Аћин, Гојко Божовић,Симон Симоновић

Свака забрана књига веома узнемирава и књижевност може да одговара само књижевности, дакле искључиво самој себи. Ово је за „Политику” изјавила списатељица Вида Огњеновић поводом повлачења романа „Драгуљ Медине” америчке списатељице Шери Џонс из српских књижара због тога што је Мешихат Исламске заједнице у Србији оштро осудио објављивање ове књиге која, по њиховим речима, вређа осећања муслимана. У роману се, подсетимо, описује однос пророка Мухамеда и Ајше, једне од његових жена, виђен очима главне јунакиње.

– У суштини – додаје Вида Огњеновић – не верујем да књиге могу да буду опасне у смислу да утичу на нечије понашање. Могу само да осудим сваку врсту забране, јер сваки лов на књиге доживљавам као лов на вештице.

Челници Мешихата, како је Танјуг објавио у недељу, затражили су да им издавач достави преостале примерке романа. Александар Јасић, директор издавачке куће „БеоБук”, одбио је то да учини наводећи да је повлачење књиге гест његове добре воље, те да Мешихат није овлашћен да забрањује дела. Иначе, муфтија Зукорлић је Танјугу јуче негирао да је од издавача тражио да се Мешихату доставе непродати примерци, већ да је Мешихат „само желео да зна каква ће бити судбина књиге”.  

– У случају забране књиге Шери Џонс не може се говорити о државној цензури, него о некој врсти издавачке аутоцензуре – изјавио је за наш лист писац Јовица Аћин.

– Нисам читао књигу, па не могу да доносим суд о њеном квалитету, али чињеница је да око вредности тог романа није било неког спора, јер није било шансе да се о томе расправља. Чинови цензуре су контрапродуктивни, зато што сматрам да се снага једне религије, била она исламска или хришћанска, показује кроз толеранцију, а не кроз насиље и забране. Обустављање штампања књиге погађа директно у слободу говора и то је страшно – сматра Аћин. – Уосталом, историјски је позната чињеница да је Мухамед имао 12 жена и не видим у чему је ту проблем. Колико је тек књига и филмова снимљено о могућој сексуалној вези између Исуса Христа и Марије из Магдале – додаје овај писац, истичући да је велика одговорност и једног гигантског америчког издавача као што је „Рендом хаус” пресудна у целом случају.

Аћин резонује и да списатељица има право да од њих затражи моралну, па и материјалну одговорност.

– Видим да је и Салман Ружди поводом ове књиге реаговао и напао издавачку кућу са којом сарађује. Он најбоље зна шта значи цензура и могуће опасности по живот због писања, поготово с обзиром на чињеницу да је његов јапански издавач убијен због „Сатанских стихова”. Све у свему, писање је питање имагинације и уметности, оно је изнад истине и лажи. Ако је списатељица осетила потребу да пише о Мухамедовој жени користећи се чињеницама и фикцијом, то је њено апсолутно право и креативна одлука. У крајњем случају, неко дело може и да вређа нечија верска осећања, али забрана вређа много већу групу – нас, читаоце. Као да смо мала деца, па не знамо шта треба, а шта не треба читати. Ваљда ми треба да проценимо да ли нешто вреди или не вреди?

О томе како би поступио да се нађе у сличној ситуацији у којој се налази Александар Јасић, директор „БеоБука”, Јагош Ђуретић, директор издавачког предузећа „Филип Вишњић”, каже:

Актуелну издавачку аферу за „Политику” је прокоментарисао и Гојко Божовић, писац и први човек издавачке куће „Архипелаг”.

– Нисам читао књигу „Драгуљ Медине”. Могуће је да то јесте књига која на провокативан начин говори о једном питању. Начелно морам да кажем да никако није добро да се књиге не објављују или да се повлаче из продаје на основу мишљења која не припадају самој књижевности. Давно је казано да књиге нису опасне него да је опасна само једна књига, другим речима опасна је свака искључивост. Свако онемогућавање појављивања књига које некад доносе и оно што није наше уверење, веровање, наше сазнање или поглед на свет, води нас, заправо, према нежељеном стању у коме ће постојати мало или нимало дијалога. То кажем као издавач, читалац и писац. Као издавач могу да кажем да објављујем књиге врхунске савремене литературе, нисам сигуран да ли ова књига припада том врху, али уколико би нека од књига коју објављујем доживела било коју врсту идеолошког, политичког или било ког другог некњижевног или нечиталачког оспоравања, не бих је повукао са тржишта и не бих је се одрекао. Да није било ове врсте оспоравања, књига би, вероватно, прошла незапажено у нашој средини. Овако је после одбијања америчког издавача да је штампа и после ове афере код нас добила на значају. Забрањено воће је најтраженије. То је логика јавне сцене.

Зоран Колунџија, главни и одговорни уредник новосадске издавачке куће „Прометеј”, претпоставља да је публиковање овог романа засновано на комерцијалним основама.

– Наше издаваштво је у потпуности препуштено тржишту и некритички се објављују наслови који имају јак публицитет. Нажалост, таква литература доминира – каже Колунција, додајући да ће, и поред повлачења из књижара, вероватно бити могуће доћи до примерка „Драгуља Медине”.

– То је као вода која тражи простор кроз пукотину. Код нас постоји јако сиво тржиште и сви они који буду хтели моћи ће да набаве ову књигу. „БеоБук” ће бити на великим мукама да докаже да нема никакве везе са даљом продајом романа – сматра Колунџија.

Коментар Зорана Хамовића, директора ИП „Клио”, био је :

– Шта би било када би све религиозне заједнице, у крајњем случају и атеисти, захтевале да се неке књиге не објављују. То је нарушавање уметничког стваралаштва и слободе говора, осим тога ако је неко на било који начин повређен објављеним или учињеним делом има могућност да се обрати суду. Као издавач сносим одговорност већу и од самог аутора за књиге које објављујем и у том смислу веома пажљиво бирам.

Директор издавачке куће „Рад” Симон Симоновић каже да је против било које врсте забрана у издаваштву.

– Не одобравам захтев Мешихата Исламске заједнице да им се доставе непродати примерци „Драгуља Медине”. Уколико их желе, сматрам да би требало да им се омогући да откупе тираж са неким попустом. Уз пуно уважавање верника, не слажем се с тим да се било које свештено лице меша у издавачку политику. Прошле године је „Рад” објавио дело Карен Л. Кинг „Јеванђеље по Марији из Магдале” у којем се наводи да је Исус имао љубавницу. Нико није тражио да се та књига повуче из продаје. Подсетио бих и да је наша издавачка кућа још 1966. године објавила роман „Ајша – најмилија Мухамедова жена” Курта Фришлера и тада то ником није сметало. Нажалост, времена су се променила. Постали смо искључиви у верском смислу.

Б. Л. - С. С. - С. К

-----------------------------------------------------------

Мешихат уважио извињење

Нови Пазар –После консултација са реис-ул-улемом Исламске заједнице Босне и Херцеговине Мустафом Церићем, Мешихат Исламске заједнице у Србији одлучио је да прихвати извињење и покајање издавачке куће „БеоБук” која је објавила роман „Драгуљ Медине” америчке ауторке Шери Џонс, саопштио је јуче на конференцији за новинаре главни муфтија Исламске заједнице у Србији Муамер Зукорлић.

– Неће бити оштрих реакција и наше деловање биће усмерено на смиривање емоција наших верника, иако знамо да извињење и покајање издавача не могу потпуно да уклоне последице – рекао је Зукорлић и додао да неће инсистирати на неким потезима државних органа јер „зна се колико је осетљиво тражити помоћ државе када је у питању писана реч”.

Сем консултација са реис-ул-улемом Исламске заједнице у БиХ, реакције на ову књигу се, по речима Зукорлића, „нису излиле из граница Србије”. За сада није било ни реакција других традиционалних верских заједница у Србији.