Srbija
| Utorak, 24. mart 2009. 08:22 |
Srbija danas obeležava dan sećanja na žrtve vojne operacije NATO, u kojoj je ubijeno i ranjeno više od 9.000 ljudi. Pre tačno deset godina 19 članica te vojne alijanse započelo je bombardovanje bivše Jugoslavije.
Tokom 78 dana vazdušne kampanje nazvane "Milosrdni anđeo" poginula su 1.002 pripadnika Vojske Jugoslavije i srpske policije i oko 2.000 civila, među kojima i 88-oro dece, a više od 6.000 ljudi je teže i lakše ranjeno, dok se desetak osoba i danas vode kao nestale.
Akcija NATO-a usledila je posle neuspešnih pregovora o rešenju krize na Kosovu u Rambujeu i Parizu, februara i marta 1999. godine.
Srpski parlament je 24. marta 1999. godine doneo odluku o neprihvatanju stranih trupa, a iste večeri u 19:45 minuta NATO snage su započele vazdušne udare krstarećim raketama i avijacijom, po celom području Srbije i Crne Gore.
Napadi na Jugoslaviju počeli su na osnovu naređenja tadašnjeg generalnog sekretara NATO-a Havijera Solane, a jugoslovenska vlada iste noći proglasila je ratno stanje.
Napad je trajao do četiri sata ujutro i težište udara su bili objekti Ratnog vazduhoplovstva, Protivvazdušne odbrane i vojne industrije, a prve mete vojni aerodromi u Prištini, Podgorici, Batajnici i Užicu, kao i ciljevi u Kuršumliji, Novom Sadu, Pančevu, Kragujevcu i Lučanima.
Gotovo da nema grada u Srbiji koji se tokom 11 nedelja napada bar nekoliko puta nije našao na meti, a Crna Gora je uglavnom bila pošteđena masivnih udara.
< width="340" height="278">< name="movie" value="http://www.youtube.com/v/j8hW81mtt6s&color1=0xd6d6d6&color2=0xf0f0f0&border=0">< name="wmode" value="transparent">< ="http://www.youtube.com/v/j8hW81mtt6s&color1=0xd6d6d6&color2=0xf0f0f0&border=0" ="application/x-shockwave-flash" wmode="transparent" width="340" height="278">
NATO snage bile su raspoređene u 59 baza na teritoriji 12 zemalja, a dejstvovale su najviše iz četiri vazduhoplovne baze u Italiji, s brodova na Jadranu, dok su u nekim operacijama učestvovali i strateški bombarderi koji su poletali iz baza u zapadnoj Evropi, pa i u Americi.
Tokom operacije izvršeno je 2.300 vazdušnih udara po 995 objekata širom zemlje, a 1.150 borbenih aviona lansiralo je blizu 420.000 projektila ukupne mase 22.000 tona.
NATO je lansirao 20.000 velikih projektila, među kojima 1. 300 krstarećih raketa na vojne i civilne ciljeve, a izručio je i 37.000 "kasetnih bombi" sa 350.000 kasetnih podprojektila, takozvanih "bombica".
Uz upotrebu najubojitijeg oružja, Severnoatlantska alijansa je u ratu protiv Srbije upotrebila i zabranjeno naoružanje - municiju sa osiromašenim uranijumom.
Tako je već 30. marta, granatama municije s radioaktivnim primesama bombardovano šire područje Prizrena, a prema podacima VJ između 30 i 50 hiljada komada municije s osiromašenim uranijumom razasuto je na 112 lokacija širom zemlje, najviše na Kosovu i Metohiji.
U više gradova i mesta - Aleksincu, Kuršumliji, Ćupriji, Nišu, Novom Sadu, Murinu, Valjevu, Surdulici, pogođen je veliki broj stambenih objekata, uz veliki broj civilnih žrtava.
Bombardovane su, pored vojnih ciljeva, i izbegličke kolone na području Kosova, putnički voz u Grdeličkoj klisuri, most u Varvarinu, pijaca u Nišu... Pogođeni su i bolnica "Dragiša Mišović" i kineska ambasada u Beogradu, kada je poginulo desetak civla.
Beograd je napadnut prvog dana operacije raketiranjem Jakova i aerodroma u Batajnici u 20:05 časova. Bilo je to njegovo peto bombardovanje u ovom veku i prvo bombardovanje jedne evropske prestonice posle Drugog svetskog rata.
Uništeni su skoro svi predajnici Radio-televizije Srbije, uključujući toranj na Avali, a u dva časa i šest minuta posle ponoći, 23. aprila, pogođena je i zgrada RTS-a u Aberdarevoj ulici, gde je 16 radnika ubijeno, a četvoro teže povređeno.
Život Beograđana 78 dana NATO kampanje bio je prekidan zvucima sirena koje su označavale početak i kraj vazdušne opasnosti, a samo nekoliko dana nakon prvih bombi počeli su i protestni mitinzi.
Protesti sa simbolom "targeta" organizovani su na Trgu Republike, kako bi se svetska javnost upozorila da u toj "preciznoj kampanji" NATO-a stradaju civili.
Nakon rušenja novosadskih mostova Beograđani su se svakodnevno, uprkos razaranju i svesti o bliskoj opasnosti, u velikom broju okupljali kako bi simbolično branili mosotove za koje su generacije bile vezane uspomenama.
Tokom 11 nedelja bombardovanja Beograđane je o stanju u glavnom gradu izveštavao tadašnji rezervni načelnik Gradskog centra za obaveštavanje Avram Izrael čija rečenica " Pažnja, pažnja, vazdušna opasnost za Beograd je prošla. Gotovo!!!" ostala u sećanju svima.
U bombardovanju su uništena 54 objekta putne infrastrukture, oko 300 škola, bolnice i zgrade državne uprave, a teže i lakše je oštećeno 176 spomenika kulture.
Uništena su 54 objekta putne infrastrukture, od čega 45 mostova, 28 železničkih mostova i 148 stambenih i poslovnih objekata.
Stradalo je više od 300 škola, od kojih su tri potpuno uništene, više desetina bolnica, zgrade državnih organa, uključujući i zdanja Ministarstva odbrane i MUP-a Srbije u centru Beograda.
Teže i lakše je oštećeno 176 spomenika kulture, od kojih 23 srednjovekovna manastira i veliki broj crkava širom Srbije, ali i nekoliko džamija i objekata islamske kulture u Đakovici, Peći, Prizrenu...
Uništena je trećina elektroenergetskog kapaciteta zemlje, bombardovane su dve rafinerije (Pančevo i Novi Sad), a snage NATO su prvi put upotrebile i takozvane "grafitne bombe", kojima je onesposobljavan elektroenergetski sistem.
Prema procenama stručnjaka, u zavisnosti od metodologije, materijalna šteta pričinjena bombardovanjem procenjuje se na 30 do 100 milijardi dolara.
U oružanom sukobu sa nadmoćnijim neprijateljem, srpska PVO uspela je da obori dva aviona NATO - lovac F16 i američki supermoderni "nevidljivi" avion F-117, i da zarobi tri neprijateljska vojnika.
Prilikom povlačenja snaga VJ, ispostavilo se da je učinak NATO 14 uništenih tenkova, 17 oklopnih transportera i 20 artiljerijskih oruđa.
Intervencija je, posle više diplomatskih inicijativa, okončana potpisivanjem Vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu (Makedonija) 9. juna 1999. godine, a tri dana kasnije počelo je povlačenje jugoslovenskih snaga sa Kosova i Metohije.
Generalni sekretar NATO-a izdao je naredbu o prekidu bombardovanja 10. juna. Tog dana su poslednji projektili pali na području sela Kokoleč u 13:30 minuta, a istog dana je Savet bezbednosti UN usvojio Rezoluciju 1244.
"Neuspela misija Kosovo"
Na Kosovo i Metohiju je upućeno 37.200 vojnika Kfora, iz 36 zemalja, sa zadatkom da čuvaju mir i osiguraju bezbedno okruženje i povratak izbeglica do postizanja trajnog rešenja.
Privremena uprava UN i mirovne snage nisu uspele da ostvare ovu misiju, a preostalih 120.000 nealbanaca i danas na Kosovu živi u strahu, pod pritiscima i pretnjama i bez osnovnih prava i sloboda.
Prema podacima UNHCR, Kosovo je od dolaska mirovnih snaga napustilo oko 230.000 Srba i Roma, a u pokrajinu se vratilo oko 800.000 izbeglih Albanaca.
U mnogobrojnim incidentima u istom periodu ubijeno je oko 500 ljudi, ranjeno više desetina i oteto 200, prema albanskim izvorima.
Prema srpskim izvorima od početka bombardovanja kidnapovano je oko 1.500 nealbanaca.
Od ukupno raseljenih sa Kosova, prema podacima UNHCR, koje je u januaru prošle godine izneo tadašnji ministar za povratak i zajednice u vladi Kosova Branislav Grbić, na Kosovo se do sada vratilo 16.500 raseljenih, od kojih su 45 odsto pripadnici srpske zajednice.
Vlasti u Prištini, pak, ističu da se do sada na Kosovo vratilo 18.300 ljudi, pripadnika svih zajednica.
Posle deset godina nije se promenio ni stav međunarodne zajednice.
Generalni sekretar NATO Jap de Hop Shefer izjavio je pre dva dana da je intervencija vojne Alijanse zbog Kosova 1999. godine predstavljala "kontroverzni konflikt, ali koji je bio neophodan".
Shefer je rekao da iako je tu intervenciju Alijanse "kritikovalo više strana, ona je bila neophodna", prenela je agencija Ansa.
Da se ne zaboravi
Vlada Srbije održaće posebnu sednicu posvećenu Danu sećanja na stradale u NATO bombardovanju SR Jugoslavije 1999. godine i poziva građane da tokom oglašavanja sirena, u utorak, u 12 sati, obustave svoje aktivnosti i minutom ćutanja odaju počast svim nevino postradalima.
Na sednici koja je otvorena za javnost govoriće premijer Mirko Cvetković, saopštila je Kancelarija Vlade za odnose sa medijima.
Vlada Srbije poziva sve građane da tokom oglašavanja sirena, obustave svoje aktivnosti i minutom ćutanja na radnim mestima, u školama i na javnim mestima odaju počast svim postradalima tokom NATO bombardovanja.
U svim osnovnim i srednjim školama u Srbiji biće održani posebni programi komemorativnog karaktera.
Komemorativna okupljanja na mestima stradanja iz perioda NATO bombardovanja biće održana 24. marta u 12.00 časova na teritoriji Srbije.
Ministri će tog dana, prema utvrđenom programu, položiti vence u 12.00 časova na lokalitetima najvećih stradanja iz razdoblja NATO bombardovanja, kao i kraj memorijala koji čuvaju sećanje na sve nevino postradale civile, pripadnike oružanih snaga i Ministarstva unutrašnjih poslova.
Deset godina kasnije I Beograđani će obići mesta stradanja svojih sugrađana i odati im poštu polaganjem venaca na njihove spomenike.
Porodice, prijatelji, građani će odati poštu svim nastradalima i obići spomen-obeležja nastradalim mališanima u Tašmajdanskom parku, nastradalim pripadnicima Ratnog vazduhoplovstva i protiv vazdužne odbrane u Zemunu, kao i spomenik "Zašto?" nastradalim radnicima RTS-a.
Venci će u znak sećanja biti položeni i na spomenik kod KBC "Dragiša Mišović" gde je zivot izgubilo sedam gardista i troje pacijenata, ali i u Batajnici, na grob trogodišnje Milice Rakić koja je stradala od bombi u svom domu.
Obeležavanje desete godišnjice bombardovanja počelo je još u nedelju. Pod sloganom "Da se ne zaboravi" u beogradskom centru "Sava" otvorena je izložba fotografija i knjiga koje svedoče o razmerama stradanja stanovništva, uništavanju objekata i privrede bivše Jugoslavije u bombardovanju NATO 1999. godine.
po mom misljenju odlican tekst
NATO
napad je, bez sumnje, bio kreščendo procesa rastakanja bivše, one
velike Jugoslavije (SFRJ), vrhunac nesporazuma Srbije sa svetom (i
sveta sa Srbijom). Zašto smo – i da li smo morali baš mi da budemo
meta, poligon na kome će NATO, uoči svog poluvekovnog jubileja, pronaći
novi razlog postojanja, a Amerika redefinisati smisao svoje globalne
superiornosti i liderstva?
Dan sećanja
Bombardovanje koje nije proglašeno ratom
Pre tačno deset godina NATO
je započeo prvu vojnu akciju u svojoj istoriji – zašto smo, i da li smo
morali baš mi da budemo meta
U centru Beograda prošle nedelje su izlepljeni plakati sledećeg sadržaja: „Srbija je svet. NATO protiv Srbije. NATO protiv sveta”.
Jasno je da je reč o još jednoj akciji neke organizacije koja je smatrala celishodnim da na ovaj način pokaže svoj patriotizam i podseti na najveću traumu naše najnovije istorije, na desetogodišnjicu početka NATO bombardovanja tadašnje SR Jugoslavije (čitaj Srbije). Na današnji dan, 24. marta 1999, tačno u 20:38, prve rakete su pogodile vojne ciljeve u Batajnici.
Bio je to početak žestokog vazdušnog bombardovanja od strane najveće vojne alijanse za koju svet zna, u operaciji koju njeni zvaničnici nijednom nisu oficijelno nazvali ratom. Za njih je to bila „vazdušna kampanja”, operacija „Sjedinjena snaga”.
Naravno, mi to nismo mogli da doživimo drugačije nego kao brutalnu agresiju, koja će potrajati čitavih 11 nedelja, da bi se završila „Kumanovskim sporazumom” koji su i NATO i rukovodstvo SRJ i Srbije proglasili svojom pobedom. Ko je poražen videlo se tek kasnije, kada smo prebrojali žrtve, izračunali štetu i povukli se sa Kosova i Metohije – zbog čega je sve to i počelo.
Da li je ovaj rat mogao da bude izbegnut? Naravno da jeste, sve u čemu učestvuju ljudi može da ima i drugačiji tok. Ne može se reći ni da je sve bilo samo nesrećan sticaj okolnosti: sve je rezultat jedne, sudeći po ishodu, ne baš mnogo promišljene politike, konflikta međusobno suprotstavljenih nacionalnih ciljeva, državničke kratkovidosti, vlastoljubivosti i nerazumevanja realnosti.
Koreni su, istina, duboki, ali neposredni povodi su skorašnji. U središtu je konačni neuspeh političkog eksperimenta zvanog Jugoslavija, njene nemogućnosti da umesto (jedno)partijskog nađe demokratski razlog svog postojanja i trajanja, što je dovelo do njenog okrutnog rastakanja.
Kriza na Kosovu bila je i uvod i završni čin te drame. U objašnjenju sleda događaja koji su doveli do „asimetričnog rata” Srbije protiv (zapadnog) sveta, možda je najsvrsishodnije poći od Dejtona, konferencije koja je okončala rat u Bosni.
U Dejtonu, koji je okupio sve lidere sa prostora bivše Jugoslavije, nije bilo stolice za predstavnike Kosova i Metohije, autonomne pokrajine Srbije, koja je u SFRJ, sa Vojvodinom, imala status „konstitutivnog elementa”, da bi ga izgubila u Miloševićevoj „antibirokratskoj revoluciji”.
Za Kosovo tamo nije bilo mesta, jer da je na tome insistirano, administracija tadašnjeg američkog predsednika Bila Klintona ne bi mogla da se zakiti značajnim spoljnopolitičkim uspehom. Istini za volju, problemi kosmetskih Albanaca u tom momentu nisu internacionalizovani. Problem postoji: Albanci predvođeni umerenim Ibrahimom Rugovom, u to vreme traže samo „široku autonomiju”, bojkotujući organe Srbije i stvarajući svoje paradržavne institucije.
Amerika, ključni arbitar u formirajućem poslehladnoratovskom poretku, ne meša se mnogo u kosovski problem. Nevoljno, na Balkanu se aktivira tek povodom Bosne, čija se agonija, rekosmo, raspliće u Dejtonu, naravno, uz ključno američko usmeravanje.
Kad je, posle toga, Slobodan Milošević stekao oreol „faktora mira i stabilnosti na Balkanu”, Albanci, razočarani zbog propuštene prilike da realizuju svoje nacionalne ambicije, menjaju strategiju. Umesto pasivnog otpora, okreću se nasilju. Prve oružane akcije protiv snaga reda Srbije počinju već 1996, a umerene zamenjuju ekstremisti. Već 1998, autonomija za Albance nije više opcija. Na scenu stupa OVK, čiji lideri ne žele ništa manje od nezavisnosti.
U proleće 1998, SAD smatraju OVK terorističkom organizacijom. Ambasador Robert Gelbard, specijalni izaslanik SAD, na susretu sa novinarima u Beogradu u februaru, nedvosmisleno kaže da je OVK „bez sumnje teroristička grupa”. I Savet bezbednosti poslednjeg dana marta 1998, osuđujući upotrebu sile „od strane srpskih snaga”, u Rezoluciji 1160, osuđuje i „terorističke akcije OVK”. Pa kako su onda ti teroristi za kratko vreme uspeli da se preobrate u respektabilne zapadne saveznike?
Bio je to opet rezultat kako domaće političke konfuzije, tako i međunarodnog prilagođavanja novim realnostima na terenu. Milošević u aprilu organizuje referendum protiv međunarodnog uplitanja u rešavanje problema na Kosovu, da bi samo posle nekoliko dana, pregovarajući sa Holbrukom, pristao da se u američkoj režiji sastane sa Rugovom.
Malo potom Holbruk se slika sa liderima OVK kojima je na kolenima „kalašnjikov”. I od tog momenta kao da počinje odbrojavanje: u svetskom javnom mnjenju se sa novim intenzitetom reaktivira imidž Srba kao isključivo „loših momaka”, a Albanaca kao njihovih žrtava. Milošević veruje da albansku pobunu, iako je već pridobila moćne saveznike, može da slomi silom i u okolnostima kada u Vašingtonu ponovo jača uverenje da on razume samo jezik sile. Kad su počele da stižu prve neuvijene pretnje da će se Amerika i vojno angažovati, on se glasno pita „da li su Amerikanci toliko ludi da nas bombarduju”.
A onda prihvata ono za šta je samo pre pola godine tražio saglasnost naroda da ne prihvati – internacionalizaciju. U sporazumu sa Ričardom Holbrukom pristaje na verifikacionu misiju od 2.000 posmatrača OEBS-a i na neograničeni NATO nadzor vazdušnog prostora iznad Kosova...
Taj sporazum se raspao do kraja godine, jer ga je OVK sasvim ignorisala, primenjujući taktiku provokacija srpskih snaga, kako bi iznudila intervenciju. Čekao se samo okidač – i on je došao posle događaja u selu Račak, koji je predstavljen kao masakr nad nedužnim Albancima. U realnosti, bio je to slučaj koji je, kao i pre toga sarajevske Merkale, „spinovan” tako da posluži kao detonator. I uspelo se: Račak je bio prekretnica u američkom pridobijanju evropskih saveznika za „odlučnu akciju” protiv Miloševića, i vetar u leđa jastrebovima u administraciji predsednika koji se našao zapetljan u švalerskoj aferi sa Monikom Levinski i „impičmentu”.
Pripremeza bombardovanje, prema naknadnim saznanjima, trajale su sedam meseci, dakle započete su mnogo pre konferencije u Rambujeu. Živorad Kovačević, u svojoj veoma dokumentovanoj knjizi „Amerika i raspad Jugoslavije”, ove pregovore je, sa navođenjem mnoštva argumenata, nazvao „alibi diplomatijom” – simuliranjem odlučnosti da se nešto preduzme u rešavanju problema, ali bez stvarne namere da se problem reši. U toj simulaciji, po Kovačeviću, učestvovale su sve tri strane. Kad su na kraju postavljeni uslovi koje Milošević nije mogao da prihvati – alibi za bombardovanje je bio spreman.
Bombardovanje je izvedeno bez autorizacije Saveta bezbednosti, jer bi takva saglasnost, čak i da je isposlovana, bio presedan koji bi NATO savezu vezivao ruke za neke buduće akcije. Bombardovanje je imalo tri cilja: da pokaže NATO odlučnost, da skine Miloševića i da umanji vojne potencijale Srbije za „agresiju protiv Kosova”.
Trebalo je da traje kratko, ali se pokazalo da je to bila pogrešna računica. Pa ipak, na kraju se potvrdilo da sila nema obzira – „šizele” i „smirele” su utihnule tek 10. juna. Milošević se održao, ali ne zadugo. Srbija je opustošena i račun za to se još plaća. Kosovo je tamo gde je – priznato od jedne trećine članica UN i nepriznato od dve trećine, ali Srbije tamo (uglavnom) nema.
U mnogim izjavama i knjigama u međuvremenu je opovrgnuta propaganda da je motiv za bombardovanje bio humanitarni – razlozi su bili politički. To dakle nije bio „dobar rat” kakvim je predstavljen. To je bio test kredibiliteta i kapaciteta NATO, što je bio i ostao vitalni američki interes. A mi smo se samo zgodno namestili...
Nogomet
Marko Rog odlazi iz Lokomotive nakon svega dva vrlo kratka nastupa
Nogomet
KRONOLOGIJA: Arsenal - Atletico 1:0 (polufinale Lige prvaka)
Tenis
Marčinko zaustavljena u prvom kolu WTA 1000 turnira u Rimu, Ružić slavila protiv Kamile Rahimove
Košarka
Trojica Hrvata nominirana u konkurenciji za najbolju petorku ACB lige
- Najnovije
- Najčitanije
Arsenal - Atletico Madrid 1:0: Topnici prvi osigurali kartu za Budimpeštu i finale Lige prvaka
1 sat•Nogomet
Donnarumma srušio neobičan rekord, niti jedan vratar nema više žutih kartona
2 sata•Nogomet
Najbolja tenisačica svijeta najavila pobunu: 'U nekom trenutku mogli bismo bojkotirati Grand Slam turnire'
3 sata•Tenis
Trojica Hrvata nominirana u konkurenciji za najbolju petorku ACB lige
3 sata•Košarka
KRONOLOGIJA: Arsenal - Atletico 1:0 (polufinale Lige prvaka)
3 sata•Nogomet
Bugarin adut s klupe: Dinamo golovima na kraju susreta do trofeja pobjednika Kupa za juniore
5 sati•Nogomet
Šibenik pred gašenjem: Novi klub krenut će ispočetka
5 sati•Nogomet
KRONOLOGIJA: Arsenal - Atletico 1:0 (polufinale Lige prvaka)
3 sata•Nogomet
Rudeš ipak ne može biti miran, utrka za plasman u najviši rang ostaje otvorena
10 sati•Originalno
KRONOLOGIJA: Istra 1961 - Slaven Belupo: (3:1, SHNL)
1 dan•Nogomet
Arsenal ili Atletico Madrid: Večeras ćemo saznati prvog putnika u finale Lige prvaka
16 sati•Nogomet
Bugarin adut s klupe: Dinamo golovima na kraju susreta do trofeja pobjednika Kupa za juniore
5 sati•Nogomet
Veliki dan za Našičane: Nexe brani tri gola prednosti iz prvog susreta protiv Kiela
8 sati•Rukomet
KRONOLOGIJA: Hajduk - Varaždin (3:1, SHNL)
2 dana•Nogomet
KRONOLOGIJA: Rudeš - Dubrava 1:1 (SuperSport Prva NL)
3 dana•Nogomet