Koreni su, istina, duboki, ali neposredni povodi su skorašnji. U središtu je konačni neuspeh političkog eksperimenta zvanog Jugoslavija, njene nemogućnosti da umesto (jedno)partijskog nađe demokratski razlog svog postojanja i trajanja, što je dovelo do njenog okrutnog rastakanja.

Bombardovanje je izvedeno bez autorizacije Saveta bezbednosti, jer bi takva saglasnost, čak i da je isposlovana, bio presedan koji bi NATO savezu vezivao ruke za neke buduće akcije. Bombardovanje je imalo tri cilja: da pokaže NATO odlučnost, da skine Miloševića i da umanji vojne potencijale Srbije za „agresiju protiv Kosova”.

Trebalo je da traje kratko, ali se pokazalo da je to bila pogrešna računica. Pa ipak, na kraju se potvrdilo da sila nema obzira – „šizele” i „smirele” su utihnule tek 10. juna. Milošević se održao, ali ne zadugo. Srbija je opustošena i račun za to se još plaća. Kosovo je tamo gde je – priznato od jedne trećine članica UN i nepriznato od dve trećine, ali Srbije tamo (uglavnom) nema.

U mnogim izjavama i knjigama u međuvremenu je opovrgnuta propaganda da je motiv za bombardovanje bio humanitarni – razlozi su bili politički. To dakle nije bio „dobar rat” kakvim je predstavljen. To je bio test kredibiliteta i kapaciteta NATO, što je bio i ostao vitalni američki interes. A mi smo se samo zgodno namestili... "