„DNEVNIK” U NOVOM SLANKAMENU 

Opet razbijen prozor, opet mu je vlasnik Onaj Drugi. Selo Novi Slankamen naksinoć nas je podsetilo na crnu, očigledno nezavršenu balkansku sagu, u kojoj je najpodesnije Hrvatu naneti štetu a konto nečega što tišti Onog Prvog, makar žrtva bila nevini, epizodni učesnik vojvođanske sapunice. Hrvatski dom, ili Hrvatsko prosvetno-kulturno društvo “Stjepan Radić”, kako mu glasi puno ime, od pre tri noći ima polupan ulični prozor, a da se niko u selu nije uznemirio, ili začudio vandalizmu “grupe pijanih budala”, kako se u očima čaršije, ali i vlasti, unapred amnestiraju divljaci.

Kada je ekipa “Dnevnika” stigla u Novi Slankamen, dva popodne, ulice su bile puste. Jedna prodavnica, druga, treća, uvek ista pitanja: “Da li ste čuli šta se dogodilo deset, dvadeset metara dalje, imate li komentar?”, i uvek isti odgovori: “Nikad čuli, nemamo pojma”, eventualno se pomenu one “pijane budale”. Stade kraj nas i crveni “golf”, mladić drsko pita čiji smo, šta radimo, ko nam je to javio, šta slikamo, te napominje da će pozvati policiju. Priča na tankoj liniji između šege i pretnje, odvratismo da pozove dvoje patrolnih kola, neće da se bace, posebno kada se radi o seoskim dobrovoljnim supervizorima ljudi i pojava.

“Hrvatski seljački dom”, kako se ranije zvao, sada ima drveni poklopac na prozoru koji su razbili crepovi s gradilišta unutar dvorišta Doma. Novi Slankamen isto je menjao ruho: od dve trećine Hrvata, koliko ih je ovde živelo do 1991. godine, ostalo ih je oko petina. Na šovinizam su, kako saznajemo od predsednika Hrvatskog doma Ivana Rukavine, navikli. Limar po struci, Rukavina otkriva da se prozori Doma lome tri-četiri puta godišnje, pretposlednji put oko Nove godine. Policija dođe, sačini zapisnik od nekoliko reči, a počinioci večito ostaju van domašaja pravde. Do sada je u ovom malom mestu vlasnike promenilo oko 70 odsto kuća – uglavnom su Hrvati odlazili u matičnu državu, a doseljavale se izbeglice rata.

– Ovi što ne znaju šta se dogodilo se prave blesavi. Ti ljudi koji čine takve stvari, lome prozore i vređaju, oni pre svega ne veruju u sebe – pokušava da nam opiše stanje stvari Rukavina, rođen u selu, koji zajedno sa suprugom Katarinom, poreklom iz Virovitice, s vremena na vreme doživi neku neprijatnost, glede “teorije” po kojoj su svi oni ***.

Treba li reći, u srmeskom selu na vlasti je Srpska radikalna stranka, čiji članstvo je podeljeno u dve struje, tvrdojezgraško i ono koje orbitira oko Demokratske stranke Srbije, ili je već preletelo u nju. No, kako prosečnog Slankamenca politika, tako ni porodicu Rukavina, ne zanima previše, naši sagovornici najviše su ogorčeni na reakcije policije – njen nedostatak, to jest – koja i ovde ponavlja manir već viđen na ulicama Beograda i drugih gradova. Od silne priče o Kosovu neki su već stradali, dok država krajnje nezainteresovano posmatra kako su joj rođeni građani u životnoj opasnosti, zbog razlika koje civilizovani deo čovečanstva drži kao vrednost, a ne defekt.

Rasulo nastalo kosovskom šizofrenijom jeste zaobišlo Novi Slankamen, budući da se tim povodom niko od žitelja nije bunio, ali stare rane iz devedesetih godina prošlog veka ovde se i te kako osete. Izvesna gospođa, koja živi preko puta Doma, rekla nam je da postoje ljudi kojima smeta to što Hrvatski dom radi, a onaj srpski – ne! Po njoj, oko Hrvatskog doma su krenule prve čarke i provokacije devedesetih godina, pred etnički rat, ali je sada situacija daleko mirnija. Dva sredovečna čoveka ustvrdila su nam da se ovde situacija nikada neće smiriti, a kad ih upitasmo koji je konkretan međuetnički problem, svi slegoše ramenima. Kako to biva u svakom selu – ko god laje, i sam je olajavan u drugom šoru – tako ni Novi Slankamen nije izuzetak, ali ti divani nisu za novine.
– Srbi imaju dom, ali on ne radi i nije bio organizovan dobro kao naš. Na naše igranke dolaze ljudi čak iz Beograda, prodamo po 500 ulaznica – odgovara Ivan Rukavina na tezu dalje komšinice.

Objasnio nam je da Hrvatski dom, koji je nastao 1902. godine kao Hrvatska čitaonica, i danas funkcioniše kao ustanova otvorenog tipa, koja se bavi isključivo kulturno-umetnikim radom, pre svega folklorom, za šta su i nagrađeni priznanjem za kulturu “Najselo 2007. godine”, koje im je dodelila hrvatska Matica iseljenika. Problem je, zapravo, nastao pred rat u SFRJ, kada je upravni odbor Srpskog doma iznajmio prostor privatnom licu na 25 godina. Kada je čovek umro, njegova žena je ustupila nasleđeni prostor Doma Srba Asocijaciji za razvoj Slankamena i Udruženju voćara, koje je dobro vodio predsednik Ivan Tomić, inače Hrvat po nacionalnosti. To se očigledno nekome nije dopalo, zbog čega se po selu govorilo da je on uzurpirao objekat.

Trenutno je Dom Srba išaran šovinističkim grafitima, doduše onim koji se bave Kosovom i Albancima. Kako god, vaši reporteri su po dolasku prvo pomislili da je to kuća u kojoj je Hrvatski dom, ali, sto sela – sto običaja. Ivan Rukavina nam je rekao da je već poslao izveštaj o napadu na Dom Hrvatskom nacionalnom vijeću u Subotici, koje je i ranije finansiralo popravke oštećenog objekta. U selu gde je od početka devedesetih bačeno više od 50 ručnih bombi, a starosedeoci važe za najtolerantnije, i dalje se govorka o Nama i NJima. Nezaposlenost, alkohol i droga cvetaju, vele meštani, a Rukavina poentira rečima:
– Pogledajte kako nam izgleda Skupština i videćete zašto se ljudi tako ponašaju.

Igor Mih