Život bez sna ima i prednosti

Autor: Hana Dunđerov | 06.05.2007

Ispovest - Đuro Trkulja

Od 1989. godine nisam spavao, patim od insomnije. Noć osećam kao svoj deo dana, posvećen muzama literature, muzike i nemaloj dozi sporta. Svake noći provedem bar tri sata u teretani, a čitam do prvih jutarnjih obaveza. Uvek čitam dela paralelno i do sada mi se nikada nije dogodilo da čitam ispod tri knjige istovremeno, kaže u ispovesti za „Blic nedelje“ Novosađanin Đuro Trkulja, bivši diplomata, profesor, poliglota... i Srbin koji je uspeo da pobedi Republiku Hrvatsku i dokaže svoje vlasništvo nad imanjem na Plitvicama, vrednim 5,2 miliona.
Pomoć Bundestaga
U specifični sukob interesa sa Republikom Hrvatskom ušao sam 2002. Tada sam gajio naivno uverenje da će u vreme evroentuzijazma biti ispoštovana moja elementarna prava. Međutim, ispostavilo se da je to neutemeljeno uverenje, i to nakon razgovora sa samim vrhom vlasti: Ivom Sanaderom, Stjepanom Mesićem i drugima. Međutim, hrvatska obaveštajna služba prilično je traljavo odradila posao, pa hrvatska vlast nije imala jasnu sliku o meni kao protivniku po pitanju imovine na Plitvicama. Kao rođeni pragmat po pitanju posla i osoba koja ne strahuje od imena i pojava, ni u jednom trenutku nisam prestao sa diplomatskim aktivnostima. Nakon jedne rasprave o mom slučaju, iz Bundestaga je upućena depeša nemačkom ambasadoru u Hrvatskoj u okviru koje je stigla i instrukcija da se reši „pitanje Trkulje“. U decembru je usledio poslednji udarac: sa dva nova poseda, uticao sam na rast cene imanja procenjenog na 5,2 miliona evra i hrvatska vlada je dovedena u nezavidnu situaciju. Kada je i sam proces završen u moju korist, doživeo sam frapantnu spoznaju da sam jedini pripadnik srpske manjine koji je kroz sistem hrvatskog pravosuđa prošao stojeći na obe noge.
Mladost
Rođen sam u Novom Sadu, 1966. godine i svojih prvih 17 godina proveo sam u ovom gradu. Moja najdraža sećanja vraćaju me u period kada sam imao tri godine i kada sam po prvi put, zahvaljujući mojoj baki, uveden u čarobni svet nemačkog jezika koji je bio jezik komunikacije u toj kući. U Novom Sadu sam završio osnovnu i srednju školu, Karlovačku gimnaziju. Do nje me je dovela želja da naučim još jedan jezik i nadao sam se da će to biti živi jezik, francuski. Međutim, kasnije se ispostavilo da je to latinski.
Prevara
U vreme kada sam upisao gimnaziju jedna od mojih pasija bila je i arheologija. Neovisno o činjenici da sam tada bio pod najjačim udarcima puberteta, zatražio sam od gimnazije da mi pruži mogućnost da maturiram za godinu dana, kako bih mogao da studiram arheologiju. Oni su mi izašli u susret, ali beogradski fakultet nije, što sam ja prećutao upravi gimnazije. To što nisam izbačen iz škole kada su shvatili šta se događa mogu da zahvalim samo svom tadašnjem razrednom starešini, danas dobroj prijateljici.
Školski drugovi
U vreme izbegavanja nastave najveći deo vremena provodio sam u gradskoj biblioteci u Sremskim Karlovcima i u periodičnim razgovorima sa Vasilijem Karlovačkim, čovekom koji je uvek za mene bio intrigantna ličnost. Ni dan-danas ne znam njegovo godište, ne znam čak ni njegov životni put. U jednom momentu našeg druženja, pokušao sam da saznam više. Da ne bih išao direktno, jer bi bilo nepristojno, pitao sam ga: „Ko su vam školski drugovi“, računajući da ću na osnovu imena povući neku paralelu i izvući neke zaključke. Međutim, dobio sam odgovor: „Nemam školskih drugova“.
Studije
Po završenoj gimnaziji odlučio sam da školovanje nastavim u Rimu na univerzitetu „Džon Kebot“. Posle završenog prvog trimestra doneo sam odluku da sa jednog relativno slabijeg univerziteta pređem na, po mojoj zamisli, što bolje rangiran univerzitet. Igrom okolnosti upisao sam se na univerzitet Brajant, koji je i bio moj prvi izbor, jer je tada bio rangiran kao najjača biznis škola. Upisao sam studije menadžmenta. S obzirom na to da je moj prosek u prve dve godine bio ekvivalentan ovdašnjem 10.00 omogućeno mi je da uzmem predmete uskostručnog usavršavanja, pa sam prešao na međunarodne finansije i komparativne ekonomske sisteme. Diplomirao sam posle tri i po godine, a potom primljen u Američku ekonomsku asocijaciju „Ipsilon - fi“, koja na godišnjem nivou prima samo deset novih članova svih univerziteta u okviru SAD.
Majčine suze
Moj otac je otišao u Rim pre no što sam ja imao tu besmislenu obavezu da odslužim vojni rok. Činjenica da je otac bio u Ujedinjenim nacijama na mene lično se ni na kakav način nije odrazila, ni pozitivno, ni negativno. Ova nezavisnost kulminirala je na dan kada sam diplomirao. Pokupio sam sve počasti koje sam mogao, diplome koje sam mogao. Kada sam prišao svojim roditeljima, majka je bila u suzama jer sam najuspešniji student generacije, a otac mi je samo pružio ruku, i na tome se završilo. Majka ga je tada upitala da li je čuo šta se pre toga dešavalo, a on je odgovorio samo: „To mu je bila dužnost“. On je bio dosta zatvoren za komunikaciju. Naši putevi su se razišli kada sam otišao u SAD na studije i, nažalost, nikada se nisu spojili, on se razboleo i umro po mom povratku u Rim.
Prvi posao
Upisao sam doktorske studije na univerzitetu Boston, i u rekordnom roku se i zaposlio u firmi „Complex international“, na mestu direktora finansija, regionalnog direktora za Španiju. Posle godinu dana, paralelno sa radom polažući ispite, stekao sam akademski naziv doktora.
Diplomatija
U to vreme moj otac je oboleo i njegova samrtna želja bila je da ili moj brat ili ja nastavimo diplomatsko delovanje. Ovu ponudu sam prosledio bratu, ali on je, iz njemu znanih razloga, odbio. Za mene je u tom trenutku odluka bila doneta. Konkurisao sam na mesto zamenika regionalne kancelarije za centralnu i jugoistočnu Evropu Ujedinjenih nacija, i bio sam primljen. Bilo je to 1991. godine i na tom mestu sam proveo dve godine. Tada se, u okviru organizacije Ujedinjenih nacija, otvorio konkurs za šefa sektora finansijske analize, ekonomske i socijalne divizije. Konkurisao sam i bio primljen. Nažalost, to se dešava u periodima jugoslovenske izolacije i raspada zemlje. To je vreme koje je sadržavalo velike doze neetičnosti, do neke mere i nemorala, i u apsolutnim terminima kršenja profesionalne zakletve koju smo svi položili. Svi profesionalci u Ujedinjenim nacijama zakleli su se da nijedna zemlja i politika neće uticati na naš rad. Neminovno, događaji na ovom području uticali su na moj rad. U UN kao jedini predstavnik srpske nacionalnosti učinio sam jako, jako puno i pored činjenice da je u dato vreme u Beogradu vladala jedna situacija praktične obezglavljenosti i anarhije, što je u velikoj meri otežavalo sav moj posao. Povukao sam se 1995. godine i osnovao udruženje koje je punih godinu i po slalo humanitarnu pomoć na ove prostore. Ali, nijedan mi dopis, niti kontakt iz našeg Ministarstva unutrašnjih poslova nije stigao.
Lobiranje
Našao sam se na raskršću: ili da prihvatim sistem UN ili svoju originalnu lokaciju: akademski život. Prevagnula je druga opcija i ja sam 1997. godine napustio UN i počeo da predajem na univerzitetu u Čikagu. Novo zaoštravanje situacije u ovom regionu nagnalo me je da se nakratko vratim u Ujedinjene nacije i kroz maksimalno lobiranje kod predstavnika zapadnoevropskih zemalja ipak umanjim njihovu ulogu u tragediji koja će zadesiti Srbiju 1999. godine. Međutim, nedostatak i nerazumevanje nacionalnih interesa, nedostatak potpore od strane naše zemlje, naterao me je da jednom za sva vremena napustim diplomatiju i vratim se u Srbiju.
Uticajni prijatelji
Odlukom da napustim sistem UN nisam automatski odlučio da napustim sva moja poznanstva i prijatelje koje sam sticao svih tih godina rada ne samo u UN, već i u drugim institucijama, poput Svetske banke. I dan-danas sam vrlo blizak ostao sa pojedinim predstavnicima gornjeg doma engleskog parlamenta, poput Edvarda Vejzija, ali i sa većinom ljudi koji su danas uključeni u sistem Evropske unije, poput novog ambasadora Libana u Francuskoj. Nikada ne bih dopustio sebi da zloupotrebim lične i prijateljske odnose s tim ljudima, neovisno od situacije. Lično, nemam sumnje da ću njihovu podršku uvek imati, kao što uvek jesam, zbog jednog korektnog odnosa koji je postojao među nama.
Vratio sam se najpre u jednu kompaniju, a potom i na Ekonomski fakultet u Subotici, na kome ću raditi do isteka ugovora u junu ove godine. Ovaj ugovor neće biti obnovljen zbog novonastale situacije, odnosno moje pobede u sporu sa Republikom Hrvatskom oko imanja na Plitvicama.
Težak za praćenje
Ukoliko neko pažljivo pročita moju priču, i sam će doći do zaključka da sam se u određenom vremenu nalazio na istim mestima sa određenim političkim ličnostima koje danas vode ovu zemlju. Ipak, na prvom mestu za mene je ipak veza koja vuče korene iz najranijeg detinjstva, sa meni najdražom i jedinom stvarno bliskom osobom. Tu se, trenutno, manje-više sve završava, nemam vremena za bilo kakve intenzivnije socijalne kontakte.
Pre nekog vremena meni vrlo draga osoba rekla je da me je teško pratiti. Međutim, ja nisam osoba koja bi tražila da je iko prati, jer skoro je nemoguće pratiti bilo koga od nas. Moje opredeljenje je da tražim osobu pored sebe, a ne nekog ko će na bilo koji način iz pogrešnih motiva krenuti mojim putem. Svako od nas je jednostavno osoba za sebe, sa svojim znanjima, iskustvima, osećanjima i upravo iz tog razloga je moje opredeljenje da prihvatam osobe takvim kakve jesu.
Asketizam
Opredelio sam se za asketizam kao životni stil. Za mene, stil asketizma dovedenog do gotovo krajnjih granica ono je što čini vrednost, što daje smisao ljudskoj egzistenciji. Ideje koje proističu iz sati druženja sa Tomom Akvinskim, Spinozom, Hajdegerom, Kašaninom, Božidarom Kovačekom, Boškom Petrovićem nezamenljive su.
Odnos prema novcu
Moj odnos prema materijalnom jednostavno ne postoji. Novac mi je uvek dostupan s obzirom na moje znanje. Međutim, ta činjenica me ne raduje zbog samog novca, već zbog toga što primena mog znanja na realnu situaciju ima svoj rezultat - da novac nije motivacija sam po sebi, on je više jedan knjigovodstveni pokazatelj moje uspešnosti. Ni materijalno stanje moje porodice nije ni na koji način uticalo na mene, niti je postojala razlika između mene i mojih poznanika koji su živeli nešto, ili nešto više, u lošijoj materijalnoj situaciji.
Novac pomaže u tom smislu da mogu svoj projekat da ispunim do kraja, da ja ispoštujem svoju reč prema svakom zaposlenom i da uvek ostavim dovoljno novca sa strane da, ukoliko se desi da se neko do mojih zaposlenih sa ograničenim primanjima pojavi sa nekim potrebama, bilo medicinske ili druge prirode, mogu priskočiti u pomoć.
Pasije
U moje pasije, pored književnosti prema kojoj sam ljubav stekao sa pet godina, mogu se ubrojati i jahting i kulinarstvo.
Imam svoju jahtu, ali nažalost u poslednje četiri godine, s obzirom na obaveze, nisam imao prilike da sebi priuštim bavljenje ovim sportom. To sam kompenzirao plovidbama u centralnoj regiji Atlantika i kraćim odmorima u mojoj kući u Majamiju. Volim kulinarstvo i slobodno mogu reći da sam odličan kuvar. Imao sam sreće da me je diplomatska karijera vodila u brojne zemlje. Sviram i klavir, ali za njega, nažalost, imam sve manje vremena.
Planovi
Narednih godina planiram da se preselim u neku od severnoafričkih zemalja, i to u ruralni segment. To će mi omogućiti da se posvetim nauci i proučavanju kulture jezika. No, pre toga, završiću sve obaveze koje me ovde očekuju.