Igrom slučaja ugrabio sam obje utakmice. Nisam siguran da ću si više dopustiti neprospavanu noć. Ovo je bio rastrzan i negledljiv nogomet. Otvaranje je bilo toliko loše da su ga neutralci već zaboravili. Meksiko je odigrao jedno veliko ništa, što je bilo sasvim dovoljno za rutiniranje Južne Afrike. Kad smo kod njih, razumijem da oni imaju veliki nogometni bazen, jako razvijenu ligu i svašta nešto, no zapanjujuća je njihova borba sa osnovnim tehničkim elementima poput primanja lopte. Gomila katastrofalnih tehničkih pogrešaka, baš me jako neugodno iznenadilo. Barem su mogli odigrati hrabro, ako ništa, a na kraju su pokazali samo nervozu i agresiju. Nikako mi nije jasno kako su oni ovdje došli preko Nigerije (neki dan su mi baš dobar dojam ostavili protiv Portugala), baš nikako. U drugoj utakmici – češki antiklimaks. Rudarenje, fizika i skakanje. Malo ili ništa od nogometnog znanja, ako prođe na mišiće – prođe. Ako ne, više sreće drugi put.
Samo donekle razumijem argumente onih koji podržavaju ovakav format natjecanja, ali meni ovakvo svjetsko prvenstvo gubi sav svoj draž. Dobro je rekao neki dan Ian Wright, onaj pravi, da je ovo organizacijski i sportski kaos. Razvodnjavanje kvalitete je očito. A ako se u budućnosti doista bude odlučilo pogurati format 64, od elitnog sjaja Mundijala neće ostati baš ništa. Osobno mi se zaista ne da gledati more utakmica u kojima se momčadi muče s osnovama nogometne igre.
