http://blog.blic.rs/658/Pismo-koje-nikad-nije-procitano
Poštovani Predsedniče Vlade,
Nema mnogo oblasti koje Srbiju u svetu predstavljaju u najpozitivnijem
svetlu. Sport jeste iznedrio mnoga velika imena ponikla sa ovih
prostora, ali i to je nedovoljno sa obzirom na potencijal koji
posedujemo. Zato Vam se i obraćamo, u nadi da ćete sprečiti da jedan
vanserijski talenat propadne i omogućiti stvaranje još jednog vrhunskog
sportiste od koga će naša država imati mnogo koristi.
Radi se o Beograđaninu Novaku Đokoviću, najboljem
teniseru na svetu do 16 godina, i – po mišljenju kompetentnih stručnjaka
za tenis sa svih kontinenata sa kojima smo stupali u kontakt – igrač
koji se rađa jednom u 10 godina. Interesovanje za Novakom je ogromno.
Grci i Nemci su mu već nudili državljanstvo (što je naravno
odbijeno), obezbeđeni su mu vrhunski uslovi za trening u čuvenoj
akademiji Nikole Pilića u Minhenu gde, pored Beograda, sprovodi pripreme
za turnire.
Novak je rezultatima i ponašanjem u proteklih par godina
na najlepši način predstavljao svoju zemlju Srbiju u nekoliko desetina
država. Njegova perspektiva i prostor za napredak su ogromni, ali sad
sledi presudni period posle kog će postati idol mladih širom planete ili
ostati upamćen samo kao velika nada.
Uz Vašu pomoć, Novak Đoković će podižući pehare sa Vimbldona i
Dejvis kupa uvek moći da istakne da je, kad je bilo najbitnije, Srbija
stala iza njega.
U prilogu dostavljamo njegovu sportsku biografiju i kopiju sa zvaničnog sajta ITF-a (Svetske Teniske Federacije).
Unapred zahvalni,
Bogdan Obradović
Nebojša Višković
Pismo koje ste pročitali sastavili smo Bogdan Obradović, sadašnji
selektor Dejvis kup selekcije Srbije, i moja malenkost jednog
septembarskog dana 2003. godine.
U to vreme je Novakova karijera bila na prekretnici. Nastavak
izvanrednih rezultata bio je uslovljen novcem. Pismo je bilo adresirano
na tadašnjeg mr. Predsednika, Zorana Živkovića. Posle najave i dužeg
čekanja, primio me neki službenik iz kabineta PredsednikaVlade, na
žalost ne sećam se imena.
Predao sam mu pismo, ali nije ga ni pogledao, samo je pitao: „Je
li, sine, o kolikim parama pričamo“? Kad sam rekao sumu, skenirao sam mu
lice. Probao je da sakrije, ali jedan trzaj iznad usana mi je bio
dovoljan da znam da će ovo pismo, čim napustim kancelariju, neslavno
završiti karijeru u kanti.
Taj čovek se verovatno i ne seća našeg razgovora. Voleo bih da se
seti, pa da mu bude bar malo krivo. Jer, da je tada pomogao, i on lično
imao bi zasluge za Novakov rezultat. Ovako, samo staje u red onih koji
su mogli da pomognu, a nisu. Onih koji će se sad utrkivati ko će pre
čestitati. Niko nije pomogao. Novak je sve uradio sam i, da sam na
njegovom mestu, čitao bih samo iskrene čestitke običnog sveta.
Ostalo bih zafrljačio direktno u kantu, kao što je neko nekad uradio sa nečim drugim.
Iskopao sam ovo pismo na starom lap topu, setio sam se da sam ga negde
sačuvao. Napisali smo Boća i ja – Novak Đoković će podižući pehare sa
Vimbldona i Dejvis kupa...
Nije baš da smo Nostradamusi, ali nije loše, priznaćete. Jedno je već odrađeno, ostaje ono drugo. Vrlo brzo...
Ah, da. Žensko finale. Svaka čast, Petra Kvitova. Uspeh dostojan
svakog divljenja, ali, Petra, čak i da čitaš ovaj blog razumela bi što
ti se daje samo par redova. Tvoja zemlja je imala šampione Vimbldona i
prve igrače sveta, nama je prvi put. Malo smo uzbuđeni, izvini...
[uredio djordje - 03. srpnja 2011. u 20:33]