Marko Jagodić Kuridža je prvi košarkaš srpske nacionalnosti koji je od raspada Jugoslavije zaigrao u Ciboni. Neverovatnom igrom sudbine momak rođen u Zadru doživeo je da prvi trofej u karijeri podigne usred Beograda sa zagrebačkim Vukovima. Pročitajte njegovu neverovatnu životnu priču

U neka lepša i mirnija vremena, u doba stare SFR Jugoslavije kada su narodi iz šest različitih republika živeli "pod istim krovom", granice koje danas poznajemo nisu postojale. Bili smo velesila u svakom smislu te reči, ali posebno u košarci, igri koja je obeležila sportske uspehe stare Juge. A onda su se dogodile strašne devedesete... Iz dobro poznatih razloga do 2012. u slavnoj zagrebačkoj Ciboni nije zaigrao nijedan košarkaš srpske nacionalnosti i činilo se da će proći još mnogo vremena pre nego što se nešto tako dogodi. Ali...

Pre dva leta je u redove bivšeg šampiona Evrope – kluba u kojem je legendarni Dražen Petrović postao košarkaški superstar (po ocu Srbin, po majci Hrvat ako je to uopšte bitno) – stigao Srbin Marko Jagodić Kuridža. U pitanju je momak koji je prošao neverovatan životni put, a na nedavno završenom Fajnal foru Jadranske (ABA) lige u Beogradu – na kojem su srpski klubovi doživeli potpuni debakl – Marku se dogodio najveći uspeh u karijeri. Osvojio je sa Cibosima titulu šampiona regionalnog takmičenja, prvi u klupskoj istoriji, ali i prvi u svojoj živopisnoj karijeri.

Rođeni Zadranin nam je ispričao interesantnu košarkašku, ali pre svega životnu priču.
"Prošao sam školu košarke u Subotici, a put me je kasnije odveo u Novi Sad. Odatle sam otišao u Bosnu i Hercegovinu gde sam prvo kratko nosio dres Čapljine, potom i banjalučkog Borca, da bih se potom vratio u Čapljinu. Posle tri godine igranja u BiH otišao sam u Cibonu, gde svi znaju da sam Srbin, jer to nikada ne krijem. Pošto sam rođen u Zadru, imam pravo na hrvatske papire i u Ciboni igram kao domaći igrač – počeo je priču 27-godišnji krilni centar Vukova iz Zagreba".

Nažalost, raspad SFR Jugoslavije i ratovi koji su tokom turbulentnih devedesetih besneli na teritoriji nekadašnje velike države naterali su osmogodišnjeg Marka i njegove roditelje da napuste rodnu grudu i uhlebljenje potraže u Srbiji. Novi dom porodica je pronašla u Požegi, gde je junak naše priče odrastao i živeo do prve godine srednje škole.
"Rođen sam u Zadru maja 1987. godine, a osam godina kasnije, za vreme Oluje, moja porodica je izbegla u Srbiju. Kada je kolona iz Hrvatske išla ka Srbiji nas su odvezli u Požegu, gde smo započeli novi život. Tamo sam odrastao, a i sada tamo žive moji roditelji. U četvrtom ili petom razredu osnovne škole počeo sam da treniram košarku, a sticajem okolnosti otišao sam u Suboticu, gde sam kasnije prošao kompletnu školu KK Spartak. Tamo sam proveo četiri godine, odnosno celu srednju školu. Kada se Spartak raspao, odnosno kada je otišao u beton ligu, otišao sam u Novi Sad".

Nedugo potom Jagodić Kuridža završava u Bosni i Hercegovini. Ispostaviće se da će taj potez imati snažan uticaj na njegovu karijeru.
"Tamošnja liga je vrlo specifična za igranje. Od jačih ekipa jedino je u to vreme nastupala Igokea i tada to nije bio neki posebno visok nivo košarke. Ali eto, otišao sam tamo kako bih pokušao da pružim neke ozbiljnije partije, sve u potrazi za klubom koji igra Jadransku ligu. U početku definitivno nisam razmišljao o tome da ću otići u Cibonu ili u neki od najjačih timova lige. Nekako sam više razmišljao o tome da će to biti neki slabiji klub. Ali otvorilo mi se lepo, kao što se obično kaže... Imao sam malo i sreće, a to je posebna anegdota..."

Marko je naravno ispričao o čemu je reč:
"Ja sam igrao u Čapljini, a sadašnji trener Cedevite Jasmin Repeša je Čapljinac. U vreme kada sam ja igrao za Čapljinu, on nije imao posao, pa je Jasmin stalno pratio naše utakmice, čak vodio i treninge. Pomogao je ekipi svojim iskustvom, bio je od velike pomoći i tadašnjem treneru Hrvoju Vlašiću koji je ove godine bio trener Zadra. Repeša je prepoznao to nešto u meni. On je prvo preuzeo Cibonu, a kasnije Unikahu iz Malage. Kada je on otišao u Španiju, na njegovo mesto u Ciboni došao je Veljko Mršić koji je danas Repešin pomoćnik u Cedeviti. I tako je Mršić mene, na preporuku Jasmina Repeše, zvao u Cibonu. Eto, tako je sve počelo".

Igrao si u BiH i sanjao da zaigraš u Jadranskoj ligi. Da li si se, bar potajno, nadao i angažmanu od strane nekog srpskog kluba?
"Naravno da jesam, nadao sam se kao i svaki košarkaš. Glupo bi bilo reći da se nisam nadao pozivu iz Srbije. Svi mi treniramo da bismo uradili nešto više u svojim karijerama, a još kao deca učeni smo tome da navijamo za Zvezdu, Partizan ili neki lokalni klub (iz proverenih izvora smo saznali da je Marko veliki zvezdaš, ali nismo hteli da insistiramo o priči na tu temu, prim. aut.). Tako sam i ja rastao, živeo i nadao se da ću možda zaigrati u Srbiji. Ali dobro, sada sam stvarno vrlo zadovoljan u Ciboni. Ljudi su me prihvatili, momci u ekipi su izuzetno dobri... Možda imamo lošiji sastav, ali igramo svi za jednog i imamo igrača koji nas je odveo do titule. To je naravno Dario Šarić, mada je veliki doprinos i Džeralda Blesingejma. Mi ostali pomažemo njima samo da bismo došli do uspeha, kao što je to bilo sada. Niko od nas nije ovo očekivao, pa sada i ne znam kako bih opisao ovaj osećaj. Svi smo puni utisaka".

Neverovatna životna priča dovela te je do Zagreba, gde si postao prvi srpski košarkaš u Ciboni još od, kako u Hrvatskoj kažu, Domovinskog rata. Kako je izgledao tvoj prvi kontakt sa novom sredinom u kojoj si ispisao istoriju?
"Kada sam dolazio u Cibonu osećao sam dozu nesigurnosti. Ali moram da naglasim – ne i strah. Stvarno nije bilo razloga da osećam strah. Više je to bila nesigurnost, po pitanju toga kako će me ljudi prihvatiti, igrači i stručni štab, s obzirom na to da sam Srbin. Ja sam sve njih mnogo dobro poznavao, ali oni za mene nisu ni čuli tada verovatno, jer nisu pratili niži nivo takmičenja na kojem sam bio. S druge strane, ja sam uvek gledao napred, pratio sam mečeve Jadranske lige i njihove evropske utakmice. Od prvog dana u Ciboni svi su me prihvatili na najbolji mogući način. Nikada mi niko nije pravio problem zato što sam Srbin, niti se ovde pita ko je Hrvat, Srbin, ovaj ili onaj... Isto je tako i sa ljudima u Zagrebu i publikom koja nas prati. Nikada nisam imao problema, ni najmanjih. Svi se maksimalno trude da mi bude što lepše i da se što bolje osećam. Beskrajno sam svima zahvalan na tome".

Pre početka Fajnal fora niko nije mogao ni da zamisli da ćete uspeti da srušite Crvenu zvezdi, prvoplasirani tim ABA lige i najvećeg favorita za trofej? I to pred njenom publikom usred Beograda?
"Niko na nas nije stavljao nikakav pritisak, a Zvezdi se upravo pritisak obio o glavu. Jasno je da oni imaju kvalitetniju ekipu od nas, imaju dužu klupu, imaju sve elemente koji su u košarci potrebni za uspeh, ali... Oni su imali pritisak, mi nismo, a to smo odlično iskoristili i još tada smo znali da je to naša jedina šansa. Trener Slaven Rimac i Jurica Golemac su nam rekli da, ako utakmica uđe u egal završnicu i ne završi se u našu korist, niko neće biti kriv od igrača, već isključivo oni. Dejanu Radonjiću je, s druge strane, bilo veoma teško, jer Zvezdin ulog je bio veliki, a to je naravno Evroliga. Za Cibonu se znalo da, ako sledeće sezone ne bude igrala, neće biti strašno. I ovako ne znamo da li će igrati... Ne kažem ja da su crveno-beli loše spremili utakmicu, ali nije im stvarno bilo lako. Oni su šutnuli 32-2 za tri poena, to nije stvar ni do trenera ni do nekih drugih faktora, već samo pritisak koji se stvorio na igračima".

Navijači su vam svašta skandirali, iz već poznatog “arsenala“ uvreda kada igraju hrvatski timovi. Kako si ti to doživeo kao Srbin?
"Znaš kako, ja se u tim momentima osećam kao da mene vređaju, ali niko od igrača tu ne zamera nešto previše. Ipak je to navijanje i sve je to sastavni deo igre... Ja sam, zajedno sa saigračima, kasnije bio na večeri, gde su takođe bili i neki navijači koji su nam čak i čestitali. Ono što se dešava u tih 40 minuta ne treba nikada i nikome zameriti, bez obzira na to što neko uzvikuje neke stvari koje nisu primerene za takav događaj. Isto je tako i u Zagrebu, verovatno, kada dođu košarkaši Crvene zvezde ili Partizana. Isto se čuju povici i siguran sam da oni više i ne obraćaju pažnju na te stvari. Valjda će navijači, kada budu shvatili da ti povici više nemaju efekta, prestati sa takvim skandiranjima".

Za koga ćeš navijati na Svetskom kupu u Španiji?
"Navijaću i za jedne i za druge, što da ne? Normalno, voleo bih da Srbija bude prvak ako ćemo iskreno. Ali u slučaju nekog našeg neuspeha navijaću za Hrvatsku, jer ipak će tu igrati Dario Šarić s kojim sam svaki dan, sa kojim delim sve i nemam problem da kažem da ću navijati i za Hrvatsku. Lagao bih kada bih rekao da ću navijati za Hrvatsku pre nego za Srbiju".

ŠARIĆ JE ČUDO U SVAKOM SMISLU!

Kakav je osećaj igrati sa Dariom Šarićem, najboljim mladim igračem Evrope i, kako se čini, budućim velikim asom svetskog basketa?
"On sve nas, iz dana u dan, impresionira nečim novim. Najviše trenira, svima nam daje snagu i uvek kada je teško on nas motiviše da idemo dalje. Neverovatno mi je da je to momak od samo 20 godina, ma on je čudo! Dario je bio naša najveća prednost na Fajnal foru, jer jednostavno ne dozvoljava da ekipa izgubi. Što se tiče njegovih igračkih kvaliteta, mislim da je suvišno pričati o tome. Svi, pa i oni koji malo poznaju košarku, to vide".

Da li je istina da je Dario cele sezone pričao da ćete igrati na Fajnal foru?
"Kada vratim film unazad i ja sam verovao da možemo da napravimo ovako nešto. Dario je, s druge strane, bio ubeđen da ćemo igrati završni turnir, a kada smo došli u Beograd rekao je da ćemo ga i osvojiti. Eto, to se i ostvarilo, a-ha-ha... Neverovatno je kakav on osećaj ima za takve stvari, koliko optimizma ima u njemu i želje da pobedi. On je rođen da pobedi! Ima neviđen pobednički mentalitet i za najsitnije stvari. Kada šutiramo, na primer, po dva bacanja, on će sve da uradi samo da bude najbolji".

Kada se protiv Zvezde u polufinalu lomio meč, trener Rimac je na momenat napustio svoj prostor. Dario Šarić je potrčao ka njemu, bukvalno ga zgrabio i oterao nazad na klupu! To je izgledalo potpuno neverovatno, posebno kada tako nešto uradi momak od 20 godina!?
"Slažem se potpuno. Dario se uplašio da Rimac ne dobije tehničku grešku, zato ga je onako odgurao nazad do klupe. Rimac mu je kasnije rekao da to nije smeo tako da uradi, Dario se naravno izvinio zbog svega. Naravno, ja sam siguran da trener zna da je Šarić imao najbolju nameru. Definitivno je to nešto što se ne viđa tako često, ali Rimac ima ogroman autoritet nad svima nama i to uopšte nije upitno".

IGRAO BIH ZA SRBIJU, ALI IMA MNOGO BOLJIH OD MENE

U jednom intervjuu za hrvatske medije rekao si da bi prihvatio poziv reprezentacije Srbije, kada bi se hipotetički našao u situaciji da biraš između dve nacije. Da li i dalje stojiš pri tome?
"Prvo i iskreno govoreći – sebe ne smatram za igrača tog kvaliteta da bih igrao u reprezentaciji. Možda je to moje pogrešno razmišljanje, možda sebe ne cenim dovoljno i dosta ljudi mi govori kako mi je to velika mana. Ja sam Srbin i ako ikada bude bilo potrebe ja ću se rado odazvati i pomoći našoj reprezentaciji, ali svestan sam toga da ispred mene ima mnogo kvalitetnijih igrača. Zbog toga, uopšte i ne razmišljam u tom pravcu".