29. april 2010. | 13:08 | Izvor: NIN

Duško Vujošević: Igrači su „težak narod“

U ekskluzivnom intervjuu za NIN, trener košarkaša Partizana Duško Vujošević otkriva kakav je mentalitet igrača na terenu i van njega, kako se obreo u košarkaškom „poslu“, ali i kako doživljava svoj rad, trud „crno-belih“ pulena, i još mnogo toga...

- Otkud Dule Vujošević u košarci?

„Kao i mnogi klinci, za košarku sam se zapalio posle Svetskog prvenstva u Ljubljani 1970. Kada je Jugoslavija prvi put postala prvak sveta. Tada sam imao 11 godina i počeo sam da bacam košarkašku loptu u parku pošto su tada koševi nikli gotovo na svakoj banderi. Akotivno sam počeo da treniram u Partizanu, na Kalemegdanu, sa 14 godina, gde su mi se posle tri godine zahvalili procenivši da nisam dovoljno talentovan... Bio je to težak dan za mene, ali u podsvesti sam nekako znao da nisam bio predodređen da budem veliki igrač. Otišao sam sa „Kališa“ tužan, ali sam sebi obećao da ću se jednog dana vratiti...“

- Kao trener?

„Tada to nisam znao, ali ljubav prema košarci i Partizanu govorili su mi da ću se vratiti“.

- Šta se dalje dešavalo u karijeri?

„Ništa posebno, košarku sam igrao sa drugovima u kraju ili u školi, išao sam u Osmu beogradsku koja je, uz Petu, bila na dobrom glasu ali je ima veliki nedostatak: bila je bez fiskulturne sale. Kada smo rešili da organizujemo prvnetsvo škole otišao sam u susednu osnovnu školu „Aleksa Šantić“ i pregovarao sa direktorom i profesorom fizičkog da nam ustupe svoju dvoranu. Rekli su OK, ali su tražili protivuslugu: da neko od nas ko se „razume“ u košarku vodi njihov tim na prvenstvu osnovnih škola opštine. Ja se samouvereno prijavim, kažem: „Evo, ja ću“. Odemo na to prvenstvo, moji klinci osvoje prvo mesto i postanu prvaci opštine Vračar, a ja zapazim jednog dečka koji će kasnije postati poznati prvoligaški igrač. Reč je o Srđanu Dabiću, koji je već trenirao sa Zvezdom, ali u tom uzrastu nije bio problem promeniti klub. Kažem ja mojim bivšim trenerima u Partizanu Ranku Gerdijanu i Igoru Huseinspahiću koji je kasnije promenio prezime u Kovačević, da imam jednog talentovanog dečka, ali ga oni odbiju! Koliko su kod mene bili u pravu sa procenom, kod Dabe su pogrešili. Međutim, pitaju oni mene šta sam radio sa klincima, kako smo trenirali, ja im kažem i oni me pitaju da li bih radio sa njima. Tako sam kao gimnazijalac postao treći pomoćni trener pionira Partizana"...

- Kada je postalo jasno da će košarka, osim strasti, biti i posao?

„Meni relativno brzo, ali ne i mojim roditeljima, koji su očekivali da u životu radim „nešto ozbiljno“. Zato sam se upisao na Pravni fakultet, ali srce mi je bilo u košarci. Počeo sam da učim, da čitam, da se usavršavam... Bilo je to drugo vreme, mnogo se teže dolazilo do saznanja. Sećam se da smo išli u Skadarliju da na nekom velikom platnu gledamo utakmice NBA Boston-Filadelfija... Danas je informacija dostupna svima, ali je istovremeno i zamena za razmišljanje. Mi smo bili obavezni da razmišljamo, učili smo i od igrača. Košarka je misaona igra...

- Od koga ste učili u praksi?

„Kada sam upisao Višu trenersku školu – pošto sam prethodno prošao neke kurseve koji su bili uslov za upis – imao sam sreće da mi predaje profesor Aleksandar Nikolić, čovek izuzetnog znanja kome naša košarka duguje izuzetno mnogo i zaista mi je žao što ništa u ovom gradu ne nosi njegovo ime. On je bio sjajan čovek, pedagog, vrhunski stručnjak. Osećam obavezu da kažem, kao svoj greh s početka karijere, da sam odbio njegovu savetničku ulogu u mojim prvim godinama rada sa prvim timom Partizana. Istina, ta odluka nije bila samo moja jer ja tada nisam bio toliko moćan i uticajan u klubu, ali sam pomalo nadobudno odbio mogućnost saradnje. Koliko je on bio veliki čovek svedoči podatak da mi to nikada nije uzeo za zlo. Naprotiv, naš odnos je do poslednjeg dana njegovog života bio izvanredan, znam da me je cenio i preporučivao kada su ga pitali o mlađim, perspektivnim trenerima. Generalno, mislim da postoji srpska trenerska škola čiji je on osnivač, a njena glavna vrlina je pravo na različitost.

- Da li ste, u neku ruku, samouki?

„Dobrim delom, ali ne sasvim. Uz profesora Nikolića još dva čoveka su snažno uticala na mene. Jeda je bio Ranko Žeravica čijim sam treninzima u Partizanu često prisustvovao i učio, drugi je bio Slobodan-Pipa Ivković, trener Radničkog, jedan divan čovek i umetnik u duši koji je sve u životu radio na jedan fini način pa je i njegova košarka bila na izvestan način sofisticirana. Naravno, dobar deo životne i trenerske škole prošao sam kroz praksu, sâm, često udarajući glavom u zid... Kada sam postao trener prvog tima Partizana imao sam 26 godina i malo toga sam znao van košarke, a ni o košarci tada nisam znao sve ono što sam kasnije naučio. Moja mladost je s jedne strane bila prednost jer nisam imao komplekse, ali isto tako nosila je i dosta mana, od odnosa sa medijima do načina na koji se ne gradi nego vodi karijera“...

- Šta je životni i košarkaški kredo?

„Verujem samo u autoritet znanja. On se teško stiče jer je najduži put do njega. Nažalost, danas imamo mnogo loših đaka. Zato nam tako i ide. Još jedna stvar: nikada ne kupujem ništa od nekoga ko je to nešto nasledio zato što taj nikada neće znati pravu vrednost nasleđa. Naravno, ponajviše verujem u rad kao osnovu svega. Rad na treningu je važniji od utakmice jer je utakmica primena treninga“.

- Osim što imate autoritet znanja, prati vas glas da ste i autoritet u svlačionici, u klubu, u odnosu sa ljudima. Da karikiram, kažu da u klubu ne sme da se promeni sijalica ako Dule nije odobrio?

„Da, znam da me prati glas nekakvog diktatora ali da malo ja pitam: Misli li neko da ona radost prošle nedelje u Zagrebu ili posle bilo koje naše utakmice može da se nametne autoritetom vlasti? Ta vrsta reakcija ne može proizaći iz loših odnosa. Jesam strog, ali nastojim da budem pravičan. Od igrača mnogo tražim, ali im i mnogo pružam. Neću reći da sam im drugi otac, ali posle roditelja najviše brinem o njima, ali u svakom poslu, pa i u mom, mora da postoji hijerarhija, komandni sistem. Ono što nikako ne trpim jeste nedisciplina. Moji igrači imaju slobodu, ali u okviru pravila jer je suština slobode upravo to – poštovanje pravila“.

- Kad smo kod radosti u Zagrebu, svi kažu da Dule Vujošević nikada nije viđen da sa toliko emocija proslavlja neku titulu?

„Sve se tako brzo odigralo da nikakve kočnice nisu mogle da prorade. Takvi koševi se daju kada se zasluže! A meni se tako nešto dosad nije baš prečesto dešavalo“...

- Da li vas sistem rada koji primenjujete na neki način „obavezuje“ da ostanete u Partizanu? Drugim rečima, da li biste u nekom inostranom klubu imali takvu slobodu u radu i da li bi poslodavci imali strpljenja da čekaju sazrevanje mladih igrača koje vi izbacujete kao sa trake?

„Živim u sadašnjosti, radim u Partizanu i uživam u poslu, mada se i dosta trošim jer unosim mnogo emocija. Nemam nikakav alternativni plan, mada nikada ne treba isključiti ni mogućnost odlaska. Meni je lepo u Beogradu, okružen sam prijateljima, nisam čovek koga su uzele ili ponele pare... Nema sigurne zemlje za rad, jedina sigurna, bilo gde, je ona dva metra ispod zemlje“.

- Da li se ponekad osećate kao Sizif? Na startu svek sezone počinjete iznova, kao da se kamen koji ste u prethodnoj popeli na vrh brda skotrljao?

„Ne znam zašto ljudi misle da je Sizif radio nešto loše, njegov posao je bio častan, on je bio uporan i hrabar čovek, heroj. Meni nije teško da počinjem od nule na startu svake sezone, jer to mi je izazov i to radim s ljubavlju. Osećam se korisnim kada vidim da neki igrač napreduje, da rad daje rezultat i njemu i timu. Igrači su „težak narod“, njihovo okruženje, od roditelja, devojaka, menadžera, prijatelja, usmerava ih krivo, ka sebičnosti, dok ja nastojim da ih odvojim od egoizma i da ih stavim u sistem funkcionisanja kolektiva, da im pokažem i dokažem da i tako mogu da se dopadnu publici, a ne samo nekim jeftinim i nekorisnim individualnim potezima. U tom odnosu najvažnije je imati granicu jer se nikada ne sme slomiti ponos igrača ili ograničiti njegova kreativnost“.

- Privatno važite za obrazovanog čoveka, kolekcionara slika, u knjižarama vas obožavaju jer ste jedan od najboljih kupaca knjiga, ali na terenu ponekad znate da se predstavite u ne baš najboljem svetlu. Da li u vama postoje dve ličnost ili je različito ponašanje posledica krajnje različitih okolnosti?

„Naravno da nisam istovremeno Dr Džerkil i Mister Hajd. Nema dve ličnosti, samo jedna koja krajnje emotivno doživljava posao koji radi. Kroz trenersku klupu teče struja! Moja, da tako kažem, bočna interesovanja pomažu mi da ostvarim neki unutrašnji balans jer radim jedan stresni posao. U životu pravda retko pobeđuje, ali u sportu je to veoma čest slučaj, ali dinamika utakmice izaziva drugačije ponašanje. U 90 odsto slučajeva moja reakcija je impulsivna, prirodna, reagujem na nepravdu... Ponekad, kad pogledam snimak, vidim da sam preterao, da nisam u pravu, ali ponekad se pokaže da je bilo još gore nego što sam ja u tom trenutku video. Suština je da iza sudijske greške nema loše namere. Kad je tako, spreman sam da razumem i da oprostim, ali ako mislim da je drugačije, moram da reagujem. U Evroligi često nismo imali najbolji tretman, ali smo rezultatima uspeli da se izborimo za bolji status.“.

- Kako birate strance? Gotovo da nije bilo promašaja...

„I to je deo sistema. Imamo osnovnu folozofiju da prvo dovedemo domaće igrače a onda, prema potrebi, kompletiramo tim profilom igrača koji nam nedostaju. Imamo razgranatu mrežu saradnika, prijatelja, dobijamo mnogo informacija koje analiziramo, proveravamo, konsultujemo se... To je takođe složen i veoma odgovoran posao. I još jedna stvar: ti stranci koji dolaze kod nas nisu bili tako dobro kada su dolazili kao što su bili kada su odlazili. I njih stavljamo u sistem i oni takođe napreduju“.

- Koliko su vam važni saradnici?

„izuzetno mnogo, neprocenjivo. Imam sreće da mladi stručnjaci hoće da dođu u Partizan, da rade sa mnom, da uče ali i da sami doprinose našim rezultatima. Sigurno nije slučajno što mi već nekoliko godina imamo jako malo ozbiljnih povreda. To je dokaz da su igrači fizički odlično spremni. Veoma sam srećan što imam tako dobru ekipu saradnika i sve lepo što nam se dešava i njihova je zasluga“.

- Da li je odlazak Partizana na F4 vrhunac karijere?

„Nadam se da nije! Volim onaj stih Arsena Dedića koji kaže: „Moj zanat mi je dao vrh sa koga ću pasti“... Ako ste dostigli vrh, onda i pad može da bude veličanstven!“

- A vi još niste na vrhu? Da li je možda Pariz prilika da se popnete na najveću visinu?

„Niko ne ide na F4 da izgubi. Iskreno se nadam da mi možemo još više od ovoga što smo postigli. A postigli smo mnogo, uspeh je ogroman, ali može i da se poveća. U jednoj utakmici uvek imamo šansu. Imamo samopouzdanja i, objektivno, mnogo smo jači nego na početku sezone“.

- Ovo će vam biti drugi F4 u karijeri. Bili ste učesnik onog istorijskog 1988. U Ganu. Ima li nekih sličnosti između Gana i Pariza?

„Nije lako porediti dva tima, posebno sa tolikom vremenskom razlikom... Ono što mi pada na pemt jeste da ljubitelji košarke gledaju na Divca, Paspalja, Đorđevića i ostale iz te generacije kroz ono što su oni kasnije napravili u briljantnim karijerama, ali tada su bili tek talentovani igrači, bez iskustva. Sećam se da su mnogi sumnjali da će Partizan dostojno reprezentovati našu košarku jer smo prvaci Jugoslavije postali neočekivano. Zvezda je u polufinalu plej-ofa izbacila moćnu Cibonu sa Draženom Petrovićem, koja je prethodnih godina dva puta bila prvak Evrope, i kada smo mi dobili Zvezdu u finalu mislilo se da smo zeleni za Evropu. Međutim, Partizan je bio prvi u Ligi osam najboljih timova i sa pvog mesta otišao u Gan, ali nedostajalo nam je iskustvo, i meni, i igračima, i klubu u celini. Nedostajao je taj poslednji korak koji je napravljen četiri godine kasnije u Istanbulu. Dalje, mi smo bili jedini bez stranaca, mada ni drugi nisu bili preplavljeni, kao danas, inostranim igračima, ogranićenje je bilo na najviše dvojicu“.

- Ako smemo da primetimo, čini se da je možda u toj sezoni rođena velika ljubav, koja traje do danas, između navijača i KK Partizan?

„Sećamo se nezaboravne utakmice sa Arisom u staroj, dobroj Hali sportova na Novom Beogradu za Božić 1988, igla nije imala gde da padne... Tada je nastala izreka da Beograd uz FEST, BITEF i BEMUS ima i BEKOS – beogradske košarkaške svečanosti? U to vreme baš i nije bilo popularno pričati da igramo na Božić... Da, bila je sjajna atmosfera, ali ja bih rekao da trend velike ljubaci između publike i Partizana počinje dolaskom Dragana Kićanovića i Dražena Dalipagića. Oni su bili među najboljim igračima reprezentacije Jugoslavije koja je 70-ih godina osvojila sve što se osvojiti može, a obojica su dizali Partizan i doveli ga 1976. do titule državnog prvaka. Kasnije se ta ljubav prenosila sa generacije na generaciju, stvoreno je snažno navijačko gnezdo. Oni kojih su 70-ih i 80-ih dolazili na naše utakmice i navijali danas dolaze sa sinovima i unucima, ta ljubav prema Partizanu je nasledna. KK Partizan i njegovi navijači su kao brojna familija koju ujedinjuje ljubav, ali kao i u svakoj dobroj porodici ponekad dođe do nesporazuma koji se rešavaju unutar kuće“.

- Posle toliko godina trenerskog posla i toliko velikih igrača koje ste trenirali znamo da je nemoguće sastaviti „idealni tim“ od 12 igrača, ali recite nam bar imena onih koje nikako ne biste izostavili?

„Teško pitanje, ali da probam: Vlade Divac, Žarko paspalj, Predrag Danilović, Goran Grbović i Saša Đorđević. Kamo sreće da posle Pariza ove 2010. Neko od današnjih asova „crno-belih“ zasluži da, makar sa klupe, pojača ovu petorku veličanstvenih“...

Sta reci..... Ne moze se izmeriti velicina dr.Duleta Vujosevica

Zagrevanje za F4


http://www.youtube.com/watch?v=E7mtqu9d6G0&feature=player_embedded

Vrh pesma

Simpaticna je pesmica, i ulazi a i izlazi brzo iz uha...

http://www.youtube.com/watch?v=rRn71jbqgwA

Ko ne zna pesmu neka je nauci do sutra uvece...

i koliko se očekuje sutra grobara u parizu a koliko olympiakosovih ?

grobari zvanično bojkotuju F4, pošto klub nije obezbedio dovoljno karata...

Stvarno je to za karte ispalo bezveze... Svaki ucesnik F4 je dobio po 2000 karata od organizatora, a za ono sto pretekne trebale su da ulete raznorazne turisticke agencije ili sami navijaci da rezervisu... Sta da se radi kada nismo organizovani tako... Mada, realno da sam imao kintu znam da bi otisao bez problema tamo... Nervira me najvise sto su akrte podeljene priajteljima kluba, .ebes njih, valjda su navijaci vazniji...