Ima,samo sto je potrebno da se dobije saglasnost i maticnog saveza odnosno KS Australije...

Nemam dilemu, želim dres Srbije

Za samo nekoliko meseci provedenih u Beogradu, Aleksandar Marić pobrao je simpatije, kako navijača Partizana, tako i svih ljubitelja magične igre pod obručima u Srbiji. Kao rezultat fenomenalnih partija, od kojih je najznačajnija svakako ona poslednja u Evroligi protiv Efes Pilsena, rođeni Australijanac mogao bi vrlo brzo dres „kengura“ zameniti srpskim, o čemu ovih dana nema sumnje razmišlja i selektor Srbije Dušan Ivković.

Drugi put u samo tri nedelje, Marić je poneo titulu najkorisnijeg igrača Evrolige, s tim da je duel sa istanbulskim timom završio sa indeksom uspešnosti 49, što je osmi najbolji učinak u prethodnih deset godina elitnog takmičenja.

- Nagrade prijaju, naravno, ali se ne opterećujem tim stvarima, svestan da bi bez pomoći saigrača bio niko i ništa. Zato i nisam ljut na Kecmana što mi je ispred nosa „oteo“ epitet junaka utakmice protiv Efes Pilsena - u šali kaže Marić, novi ljubimac „grobara“.
Savladati skup izvrsnih igrača, kakve poseduje turski predstavnik, u igri koš za koš, posebno je dostignuće za mladi tim Duška Vujoševića.
- U mečevima kao što je onaj od četvrtka uveče, neophodno je imati veliko srce i maksimalnu koncentraciju, jer protivnik će iskoristiti svaku vašu grešku. Tako je pritisak u tim situacijama uvek veći kod domaćina. Međutim, Vujošević je to uspeo da kanališe na najbolji mogući način, rečima da nas samo borbenost i požrtvovanje za svaku loptu mogu dovesti do uspeha. Sada smo u dobroj situaciji i verujem da ćemo biti deo odabrane grupe od 16 timova.
Posle nepunih šest meseci boravka u Beogradu, Marić je postao jedna od najpoznatijih ličnosti iz sveta sporta kod nas.
- Beograđani su me sjajno prihvatili. Lepo je kada vas ljudi nazovu „ser Aleks“, zaustave na ulici ili u prodavnici kako bi vam iskazali zahvalnost, čestitali na dobroj igri. Ali, ja sam običan čovek, nisam željan medijske ili bilo kakve druge pažnje. Meni je sve to normalno, igram košarku kako najbolje znam i umem, a ako se nekome to sviđa i meni je lepo - skroman je Aleks.
Kako sada stvari stoje, ni dečački san kakav je igranje za nacionalni tim nije daleko.
- Da budem iskren i jasan, sutra bih obukao dres Srbije ako stigne poziv od selektora Ivkovića. Naravno, tu postoji dosta prepreka, pa bi u moje angažovanje trebalo da se uključe menadžer, KS Srbije, FIBA, jer nije tajna da sam nastupao za mlađe selekcije Australije.
Kao debitant u evroligaškom društvu, Marić je kao najtežeg protivnika protiv koga je igrao istakao centra Olimpijakosa Sofoklisa Skorcijanidisa.
- „Bejbi Šek“ je neverovatan! Mnogi će reći da je Burusis bolji igrač od njega, ali meni je najteže bilo sa naturalizovanim Grkom. Ne može se rečima opisati koliko je jak, ali za svakoga ima leka - kaže Marić, koji je i tada protiv tima iz Pireja bio proglašen za MVP-a.
Partizan je još jednom napravio posao decenije angažovanjem lidera Evrolige, a navijači se nadaju da bi nekadašnji student univerziteta Nebraska mogao ostati u klubu do kraja ugovora, koji ističe 2012. godine.

Bogut prvi čestitao Marićev saigrač iz vremena dok je igrao za mladu selekciju Australije, koja se 2003. godine u Grčkoj okitila zlatnom medaljom na Svetskom oprvenstvu, Endrju Bogut prvi je čestitao Partizanovom centru na sjajnoj partiji. Bogut, inače hrvatskog porekla, bio je prvi pik na draftu 2005. godine i trenutno je prva zvezda Milvoki Baksa. - Endrju me je zvao odmah posle utakmice, čestitao i rekao da samo tako nastavim. Veliki smo prijatelji, stalno se čujemo i dajemo podršku jedan drugom. I ja putem interneta i televizije pratim dešavanja u NBA ligi i svaki Bogutov korak. Iako obojica pričamo srpski, komuniciramo na engleskom jeziku, ali možda se i to promeni uskoro - kaže Marić.

 

http://euroleague.infrontams.tv/index.php?id=1680

isto je pitanje bilo s nama i Bogutom...mosh mislit kako ce Australci dat Maricu papire

Zaboravljas na faktor Bore Stankovica Sve u svemu ako nam se za sledece SP pridruze Maric i Rakocevic bice to ekipa za nositi se sa Spanijom.

Pa dobro...Nije lako ali postoji mnogo faktora...Maric do ove sezone nije nista posebno pokazivao tj. nije ni bio u seniorskoj reprezentaciji dok sa Bogutom to nije prica.Takodje,australijski savez moze samo da tera inat(ali mislim da je to svojstveno samo Balkanu ) ,u sta ne verujem, ako igrac kaze necu da igram za vas,jedino me interesuje ta i ta reprezentacija.

Tegi je napisao odličan tekst

Odvedoh klince na minibasket festival u nedelju u Halu sportova na Novom Beogradu. Košarkaški hram pun, kako na tribinama, tako i na parketu. Emocije naviru. Pokojni otac me dovodio da gledam Kiću, Praju, Moku, “inficirao” me kraljicom igara.

Gledao sam osamdesetih na istom mestu Saše (Đorđevića i Danilovića), Divca, Palju, Pecarskog, ali ne sa dečjom opčinjenošću pošto su mi sličnih godina, kao što je to slučaj bio za Grbom i njegovim ispisnicima. U Hramu se danas ne igraju veliki mečevi poput onog sa Makabijem sedamdesetih, ili kada je Ristanović umesto da sačuva loptu krenuo na ulaz, popio rampu, a Partizan ostao bez finala Kupa evropskih šamppiona. Kada je Vilfan razmenio pas sa Bobanom, kada je dolazio Aris, protiv Kantua uzet Kup Koraća, ili kada je u ratnim danima Kukoč dobio aplauz za pamćenje, a Splićani poslednju SFRJ titulu.

U nedelju su moji, kao i više stotina drugih klinaca videli novog idola, Aleksa Marića. Došli su u Hram i Duda i Vujošević, bio je i treći Dušan, Kecman, ali je najviše autograma podelio Marić. Najviše puta je zamoljen za fotografisanje od starijih sestara pa i mama koje su doveli minibasketaše.  

Konačno deca imaju opet na koga da se ugledaj. Imaju istinskog idola, koga ne moraju tražiti u NBA. Dan pre toga, Aleksu je u Pioniru skandirano - MVP. Stasiti dugajlija opet je najkorisniji igrač poslednjeg kola Evrolige, vodi i u zbiru indeksnih poena ukupno. Ali, ono što se najteže osvaja su naklonost, kako dece, tako i najvernijih, ali i najprobirljivijih navijača u Evropi koji su imali tu privilegiju da skandiraju Kići i Praji, Grbi, Sašama, Divcu, Palji, Pecarskom, Rebrači i Lončaru, Beriću i Brkiću, Drobnjaku, Tomaševiću, Šćepanoviću, Vesi i Vujaniću, Pekmenu, triju TNT (Tepić-Novica-Tripković). Teško je “zaraditi” da vam skandirju ime, još teže zaslužiti ljubav dece, a u nedelju u Hramu sam video, ne samo pristalice crno, već i crveno-bele boje.

Ovih dana nema novine ili sajta koji ne piše o MVP-iju. Pitaju ga za fudbalske teme, zbog Australijanaca koji su nam ”upali” u grupu u Južnoj Africi, o njegovim roditeljima koji su stigli da gledaju sina. Uskoro će se po žutoj štampi oglasiti i tzv. “gradske ribice” sa pričom o idealno građenom sportisti i znate kako već to ide. A do pre par meseci niko nije znao za Aleksa, uključujući i žešće košarkaške fanatike. Priznajem, do marta meseca ni ja.

Pre devet meseci imao sam sreću da budem jedini novinar na čuvenom meču Partizana u Malagi, kada je strašna Unikaha dva kola pre kraja ostala bez četvrtfinala Evrolige u koje su otišli Vujoševićevi klinci. Tamo sam nekoliko sati pre polaska u dvoranu, u hotelu naleteo na Vladu Šćepanovića koji je iz Granade došao da poseti ekspediciju svog bivšeg kluba u društvu simpatičnog gorostasa, sa kojim sam se samo protokolarno upoznao. Bioo je to Aleks Marić.

Šćepa i Aleks posmatrali su istorijski meč sa tribina, a ispostavilo se da je veliki majstor iz Kolašina, ispisao novu stranicu istorije našeg najtrofejnijeg kluba, kao što je to učinio koju godinu pre šutem za titulu iz nemoguće pozicije u Vršačkom Milenijumu.

Aleks je letos došao u Humsku, a pre puta na Evropsko prvenstvo u Poljskoj gledao sam ga upravo u Hramu u nekoj pripremnoj utakmici u danu kada je Milojević odlučio da prekine karijeru zbog bolova u kolenu. Tada mu je bilo žao što neće igrati u tandemu sa Marićem, a možete samo zamisliti kakav bi to bedem u reketu crno-belih bio danas.

Na ovom sajtu mogli ste pre svih da pročitate o mogućnostima novog centra Partizana. Čovek me je fascinirao tokom američke turneje. Imao sam priliku da ga gledam ne samo na utakmicama, već i na treninzima, putovanju, u iseljeničkim klubovima, u gradu, hotelu i steknem bolji uvid u igračke, ali u prvom redu ljudske kvalitete.

Ako je neko idealan da bude uzor najmlađim košarkašima onda je to Aleks. Neću vam sada pisati o indeksu 49, razgrtanju Santijaga, Pekera ili Kasuna, o poređenju sa Pekovićem, sjajnoj leđnoj tehnici, poluhorogu, borbi za što bolju pozicuju u reketu, saradnji sa Mekejlebom. Ili o problemu sa faulovima u napadu, slobodnim bacanjima, učinku u Derbiju gde je zaustavljen, a Partizan izgubio, kao i protiv Cibone kada je bio rovit.

Možete u “Zakucavanjima” iz Amerike videti procenu kakvo je pojačanje. Međutim, ono što me je fasciniralo je karakter ovoga diva. Toliko skroman, vredan, pošten i obrazovan, što se nažalost poslednjih godina, pa i deceniju potpuno potisnulo u sportu koji se sa vatrpolistima dičio univerzitetlijama.

Sa Aleksom možete pričati o svemu. On je obrazovan, uvek spreman da odvoji vreme za svakog saigrača, bilo da su mlađi ili stariji. Aleks se (za razliku od mnogih tzv. javnih ličnosti) ponosi što je Srbin, zna odakle je i ko je, zna svoj jezik, jer je sve to stekao u sklopu kućnog vaspitanja, ali nije šovinista. Endru Bogut, najpoznatiji australijski Hrvat u NBA, vozio je tri sata da dođe u Indijana haj skul, na utakmicu Partizana, ali i kašičicu razgovora sa drugom iz detinjstva, uprkos dve hiljade nepredvidivih čikaških Srba, što pokazuje kakav je Aleks momčina.

Skromnost je velika vrlina. Aleks mi je na aerodromu u Dalasu, preko koga smo leteli iz Detroita za Denver, pričao koliko je ushićen što je u Beogradu, kako je devedesete prvi put bio u našoj prestonici. U avionu prekraćuje vreme sa knjigom, još se ne opterećuje “avionima i kamionima”, kaže da razmišlja samo o radu i usavršavanju, a i kada je došao poručio je da je on “samo fizikalac u reketu”.

Bio je i golman kao klinac, u Zadar nije hteo lani, iako su ga prisvajali da je Hrvat, a Srbi mu (što je nebitno) i otac i majka, koji su šezdesetih otišli na novi kontinent iz Dalmacije. Kaže mi da prati aktuelne svetske muzičke trendove, ali i da sluša Baju Malog Knindžu uz sms podršku za tu izjavu iz Španije, upravo od Vlade Šćepanovića.

Pitam ga za umor, jer je dosta toga na njegovim plećima (bukvalno i metaforično), da li ide u hiperbaričnu komoru ili nešto slično. NE, kaže rekli mu da je crno grožđe nabolje za regeneraciju, da ga hvala Bogu, još ima na Kalenić pijaci. Upoznaje sve više Beograd, obožava ga, ali još ne izlazi puno, jer nema vremena, kao što nema ni stalnu devojku.

U Pioniru je primećena i zastava sa njegovim imenom uz srpske, kao i australijske boje. Pitao sam ga još pre dva meseca, upravo u Zadru, za reprezentaciju. On želi silno da igra za našu zemlju, propisi nisu na njegovoj (odnosno našoj) strani, jer je sa “kengurima” osvojio svetsko juniorsko zlato. Ali, slučajevi Ratka Varde i francuskog Bugarina, Eftimova, podgrevaju nadu, naravno ukoliko selektor isto misli (a aplauzima mu je ispratio neke poteze protiv Efesa).

O Aleksu bih vam mogao još mnogo toga lepog pisati, ali biće vremena (ne radi uroka, jer takvi momci se ne kvare). Ugovor ima na još dve godine (u prevodu na našu sitaciju 2011. bi mogao biti prodat). A šta li misle sada u Granadi kada gledaju sajt Evrolige, klipove ili statistiku? Bog i Vlado Šćepanović su poslali ovakvog momka u Srbiju. Deca su dobila pravog idola, čije bi osobine trebalo da poprime, od marljivosti, borbenosti, nesebičnosti, kvaliteta, skromnosti, važnosti obrazovanja, ali i patriotizma.

P.S. Prvi čovek iz Srbije, tačnije novinar, koji je primetio Aleksa Marića, po osvojenom zlatu Australijanaca na svetskom prvenstvu juniora u Solunu, je Peđa Sarić. On je skrenuo pažnju Aci Raškoviću, poznatom košarkaškom menadžeru, a u narednoj kolumni obavestiću vas da li je Rašković umeo to da "ceni".

Bravo za Tegija!
I za Aleksa, naravno!