Nije važno ko je u pravu: Đorđević i Ilić (Foto D. Jevremović)

Aleksandar Đorđević i Nebojša Ilić su juče spokojno ćaskali u jednom beogradskom restoranu, ali nisu se sreli da bi obeležili 20 godina od početka Trećeg juniorskog prvenstva sveta u Bormiju, jer kumovima ne treba povod da bi se videli. Pre priče o njihovom prijateljstvu i „večitom” rivalstvu, podsetimo da su na jučerašnji dan u dresovima Jugoslavije savladali Kinu (126:79) u prvom kolu tog nezaboravnog šampionata i da su zatim na putu do zlata dva puta pobedili selekciju SAD. Iz tog finala je kasnije čak 15 košarkaša igralo u NBA: 11 američkih (G. Pejton, S. Ogmon, L. Džonson, K. Pričard...) i pet jugoslovenskih (V. Divac, A. Đorđević, T. Kukoč, D. Rađa).

Đorđević i Ilić ne samo da bude uspomene na doba kada smo bili svetska sila u košarci, već i na vreme kada se drugačije shvatalo rivalstvo između dva naša najveća kluba. Poslednjih godina svedoci smo da su između Partizana i Crvene zvezde sve zategnutiji odnosi, da uprave stalno smišljaju nova sredstva za svoje „ratove”, a da inače ratoborna publika sve to upija i u još žešćem obliku vraća na parket. Na taj virus mržnje sve manje su imuni i igrači, mada njihov spontani zagrljaj posle junskog finala daje nadu da će nova sezona biti manje napeta.

– Redovno smo se družili i uglavnom izlazili na ista mesta, mada su oni stalno nas kopirali – počeo je Đorđević sa peckanjem. – Neša i ja smo vodili duele od juniorskih dana, a zatim i nekoliko sezona u seniorima. O odnosu zvezdaša i partizanovaca učili smo na drugarstvima iz prethodnih generacija, od Grbovića, Zorkića, Dabića, Žižića, Radovića, Avdije... Bane Prelević i ja smo  prijatljstvo nasledili od očeva, a i odrasli smo zajedno.

Ilić podseća da se „Sale i on nikada nisu čuvali jer su igrali na različitim pozicijama” i objašnjava zašto je onda bilo više prijateljstava:

– Onda smo u klubovima ostajali po osam-devet sezona pa je bilo lakše da se izgrade neke jače veze. Sada se igrači ovde zadržavaju dve-tri sezone...

Đorđević (26.08.1967.) i Ilić (26.02.1968.) druguju tri decenije. Upoznali su se 1977. na festivalu „Minibasketa” u Hali sportova. Već 1979. trenirali su u Radničkom sa Crvenog Krsta (Ilić: „Krst nas je spojio”). Đorđević je objasnio zašto su karijere gradili odvojeno:

– Na Krstu nam je trener bio „Finac” (Goran Miljković). Kad je Radnički zbog loše finansijske situacije rasturio mlađe kategorije, „Finac” je prešao u Zvezdu a s njim i gotovo svi igrači. Među poslednjima sam prešao ja i ostao svega 10 dana. Desetog dana „Finac” mi je rekao da ljudi u klubu smatraju da nisam perspektivan, a ja sam na savet Vlade Dragutinovića, koji mi je kao kum, njegovog oca i trenera Savića, prešao u Partizan. Neša je u Zvezdi već tada imao ozbiljne pozicije...

Kada je u pitanju današnje rivalstvo između ova dva kluba, Đorđević kaže da je „propustio deo gradiva” pošto već godinama živi i radi u inostranstvu (Milano), dok je Ilić kao Zvezdin tim-menadžer učestvovao u svim „bitkama” trećeg milenijuma:

– Među igračima i dalje vlada korektan odnos. Oni se svakodnevno sreću u Pioniru, jer su im treninzi spojeni. Ne kreće od njih ta negativna priča...

Đorđević prebaciju ovu temu na „beogradske ulice”:

– U Beogradu smo svi odrasli na tom rivalstvu, čitave porodice su podeljene na partizanovce i zvezdaše, a za najveću satisfakciju smatrala se prilika da se zadirkuju oni drugi kad njihov tim izgubi s 3:0. Stekao sam utisak da glavnu tenziju stvaraju pridošlice, pokušavajući da se nekim postupcima dodvore svojoj publici...

O protivničkom klubu govore biranim rečima.

– Poštujem Zvezdu kao najvećeg rivala u mojoj karijeri – kaže Đorđević. – Bila je i ostala institucija, jer je za nju u SFR Jugoslaviji navijalo 70 odsto, a za Partizan 30 odsto. Tako je i danas. Meni je jedno od najvećih priznanja to što su mi njeni navijači, kad sam gostovao s Realom, aplaudirali uoči meča, a posle je, razumljivo, bilo i zvižduka.

Ilić se nadovezuje:

– Partizan je svih ovih godina u velikoj prednosti koju je stekao s generacijom Đorđevića, Divca, Danilovića, Paspalja... Oni su bili magnet za druge talente i ta prednost se zadržala do danas.

Đorđević kaže da je Zvezda sama kriva što nije prošla bolje:

– Vujanić joj pređe u Partizan i odigra dve najbolje sezone, Radmanović ode u FMP pa u NBA, a pre njih su odlazili Tomašević i još neki dobri igrači. Zvezda nije znala da sačuva talente. Partizan strpljivo afirmiše svoje igrače, kao što su poslednjih godina Perović, Tripković, Krstić... Vujošević pravi dobru selekciju. Gledajući i u kadrovskim rešenjima, Partizan je uspeo da vrati Divca i Danilovića, a Zvezda samo Ilića. Zašto je Zvezda morala da angažuje Sagadina, zašto nije stvorila svog stručnjaka. Ona svake godine ima šansu da uđe u istoriju, dok Partizan radi planski, pridodajući svojim talentima neke iskusne igrače, poput Šćepanovića i Drobnjaka, koji su često taj plamičak na vagi.

Ilić se ne predaje:

– Bio bi red da se okrene priča. Najzad imamo bazu od pet-šest perspektivnih igrača. Uz dva dobra stranca imaćemo vrlo jak tim. Oni će bez Kamingsa imati problema u organizaciji...