AMERIKANCI SU ČUDNI I SAMOŽIVI

Milton Palasio za kratko vreme shvatio da je Srbija sjajno mesto za život
Srbi su ljubazni i fini, hrana je super, a posebno ćevapčići, noćni
život lud... U Njujorku svi žure, niko ti ne bi pomogao na ulici.

Kad završim karijeru biću učitelj

Malo priča, mnogo radi. Do sada se nije posebno oglašavao u srpskim medijima, ali je odličnim izdanjima u poslednjim jadranskim i evroligaškim mečevima Partizana “objasnio” zašto je stigao iz Los Anđelesa u Beograd.

U prvom velikom intervjuu za jedan naš list, Palasio govori o Beogradu, crno-belima, porodici, rodnom “El Eju”, Belizeu...

Koliko ste znali o Srbiji pre nego što ste stigli u Beograd?

- Ne previše. Bio sam jedino siguran da je Vlade Divac odavde... Čuo sam i o ratu, pričao mi je otac. Često sam slušao priče o Srbiji i Crnoj Gori, a tek sam nedavno od saigrača saznao da je i Crna Gora samostalna...

Pa vaš trener Duško Vujošević je selektor Crne Gore?

- Stvarno?! Nisam znao za to...

Kakva je razlika između Srba i Amerikanaca?

- Srbi su veoma lojalni i patriotski raspoloženi. Amerikanci su pomalo čudni, stalno su u nekoj žurbi. U gradu kao što je Njujork često se desi da vam je potrebna pomoć a da ljudi jednostavno prođu pored vas i ne pogledaju vas. Ta žurba nervira, stalno negde jure i nikuda ne stignu. Ovde su stvari potpuno drugačije, stalno vam kažu Dobar dan i Doviđenja. Velika je to razlika. Ljudi uživaju u životu i to je super.

Kakvi su onda utisci o Srbiji?

- Ljudi su sjajni, veoma učtivi. Kada mi je nedavno u poseti bila porodica, svi su želeli da im pomognu. Zaista, sjajan ste narod. Nema nikakvih negativnih strana. Verujte mi, ništa loše se nije dogodilo od kada sam u Srbiji, nema loših utisaka... A tek kakao su vam dobri restorani...

Volite beogradske restorane i kafane?

- Omiljeni restoran mi je “Ke Pasa”. Volim meso, ali i italijanske specijalitete. Ipak, više meso...

A srpska kuhinja?

- Pekmen (Nikola Peković) me je vodio u restoran gde smo jeli tradicionalna srpska jela. Ne znam kako se tačno zove, to je meso urolano u pršutu i sa kajmakom (ovo izgovara na čistom srpskom).

Možda rolovani ćevapčići?

- Tačno! Ćevapčići! Super su! Ima i odlično mesto u Novom Beogradu, brza hrana koju volim da jedem zove se Šiš-ćevap.

Da li izlazite sa saigračima?

- Kada imamo slobodan dan često idemo zajedno u kafiće, popijemo piće. Bili smo u klubu “Kristal” i “Magacin”, bilo je odlično...

Koju muziku najviše volite?

- Preferiram rege, Bob Marli je najbolji. Ali, volim i srpsku muziku, ne mogu da izbijem iz ušiju onu pesmu Zidovi (Dara Bubamara)! Kako je to zarazna melodija! Momci me stalno zadirkuju zbog toga, ali prosto ne mogu da prestanem da je pevam.

Kako ste se uopšte čuli tu pesmu?

- Neko je slušao “Zidove” na ajpodu, pa mi je dao da slušam. I od tada je stalno pevušim...

Iako je po rođenju Amerikanac, Palasio igra za reprezentaciju Belizea. Zašto?

- Rođen sam u Los Anđelesu. Odlučio sam se da pratim korene, moji roditelji su iz male države Belize, koja se nalazi u Centralnoj Americi. Želeo sam da postavim Belize na košarkašku mapu sveta. Mislim da su moji roditelji ponosni zbog takve odluke.

Kako stoje stvari sa srpskim jezikom, da li nešto razumete?

- Mogu da razumem neke košarkaške termine. Znam, naravno i one ružne reči. Ko me je naučio da psujem? Nikola Peković i Novica Veličković! Kada su u pitanju one druge reči, tu prednjači Kecman...

Bračno stanje?

- Oženjen sam. Supruga je bila u Beogradu kada smo igrali sa Panatinaikosom. Za dve nedelje će ponovo doći.

Šta je rekla kada ste joj saopštili da idete u Srbiju?

- Iskreno, nije imala pojma gde je Beograd. Stalno mi je govorila da izmišljam kada sam joj govorio da idem u Srbiju. Kada je došla, oduševila se. Nije bila sigurna kako će je ljudi dočekati, da li će biti neprijatni zato što je Amerikanka. Ali, oduševljena je onim što je videla.

Bila je na meču Partizan- Panatinaikos. Ni mnogi iskusni košarkaški vukovi ne pamte takvu buku u Pioniru...

- Nije joj bilo jasno šta se događa. Kakva je to bila atmosfera... U NBA ljudi samo viču odbrana ili napad, svi su nekako tihi. To joj se ne sviđa, a “Grobarima” je oduševljena. A da budem iskren, i meni se nikada nije dogodilo da igram u takvoj atmosferi. Kada je Dijamantidis šutirao ona dva slobodna bacanja na kraju bilo je neverovatno. I ja sam morao da zapušim uši koliko je bilo glasno.

Čime ćete se baviti kada završite karijeru?

- Nisam još siguran. Možda odem u trenere, možda se i oprobam kao učitelj. Moji roditelji su učitelji, a ja baš uživam u radu sa decom.

Kako je izgledalo detinjstvo u problematičnoj četvrti “Grada Anđela”?

- Odrastao sam u južnom Los Anđelesu, to nije baš najbolje mesto za odrastanje. Ali, imam petoro braće, štitili su me. Čudno su nas posmatrali pošto smo iz Beliza. Imao smo drugačiji akcenat, pa su stalno govorili: “Pusti njih, to su oni ludi momci sa Kariba”. Teže je bilo mojoj braći, oni su često upadali u probleme, tuče...

Ti delovi Los Anđelesa poznati su po ratovima dve najveće bande – Plavih (Kripsa) i Crvenih (Bladsa)?

- Često je bilo baš kao na ratištu. Pa ja nisam obukao ništa crveno dok nisam otišao na koledž. Sada je to smešno, ali tada nije bilo uopšte naivno. Tada su to bile ozbiljne stvari, danas su to najčešće mladi idioti. Nekada je članstvo u tim bandama bilo jedini način da se izbaviš iz geta...

Imate veliku porodicu, petoro braće i tri sestre. Kakvi su vam roditelji?

- Roditelji su bili veoma strogi. I to više otac, nego majka. Stalno je govorio da prvo moram da završim domaći, pa da se bavim sportom. Čoveče, kako sam ga samo mrzeo zbog toga... Ali, sada znam da je obrazovanje veoma važno i da je otac bio potpuno u pravu. Možda vam sada to izgleda čudno, pošto je on mnogo niži od nas, ali nekada nije bilo tako...

Da li su se braća bavila nekim sportom?

- Braća su igrala fudbal, to je sport broj jedan u Belizeu. Bili su odlični, jedan je čak došao do profesionalne lige Meksika. Kao mali sam ih molio da me odvedu na trening, a oni su me terali da pimpujem loptu 30 sekundi da bi me poveli... Naravno, bio sam stalan na treninzima, svake subote sam ih gledao.

A fudbal preko bare?

- Iskreno, ne volim fudbal u SAD, mnogo je bolji evropski. Uživam da gledam Ligu šampiona i Barselonu. Kako samo igra Ronaldinjo?! Vidi se da uživa, da se igra na terenu. Stvarno ga volim!

Da li i danas, tokom letnjeg odmora u SAD, odigrate fudbalicu sa braćom?

- Ne igram često, tek ponekad rekreativno. Ali, kako samo dobro igraju moji nećeci...

Da li će oni možda da zaigraju za FK Partizan?

- Neznam, ne verujem. Ali, ko zna šta nosi budućnost!

Da li ste bili na nekom fudbalskom meču u Srbiji ove sezone?

- Bio sam na nekoj utakmici Partizana pre neko što je sezona počela. Navijači su bili ludi, kao i na našim utakmicama. Nas šest-sedam je bilo na utakmici i bilo je odlično – završava Palasio.

O KOMŠIJAMA

OMAR I MILTON

STARI ZNANCI

Kakvi ste sa Omarom Kukom, da li se znate?

- Naravno. Kada sam bio u Torontu, on je imao desetondnevni ugovor. Znam ga veoma dobro.

Da li bi poneli dres Crvene zvezde ?

- Ne poznajem baš u detelje istoriju derbija. Srećan sam u Partizanu.

PREVOZ U BEOGRADU

ZBOG HAOSA

SAMO TAKSI

Da li vozite i šta?

- Klub mi je dao službeni automobil, ali ga ne koristim. Najčešće me možete videti u taksiju. Saobraćaj je po malo haotičan. Ulice nisu obeležene, lako čovek može da se izgubi.

OBAVEZNA LEKTIRA

DERVIŠ I SMRT ZA ČITANjE

Od trenera Vujoševića dobili ste da čitate knjigu Derviš i smrt. Kako vam se čini ?

- Još sam na početku. Vrlo je čudna knjiga, još pokušavam da pohvatam konce. Nije dosadna, samo je potpuno luda. Čuo sam da Dule voli da čita.

ZANIMLjIVA GEOGRAFIJA

RAJ NA ZEMLjI

Kako biste predstavili Belize?

- Predivna je zemlja. Pravo mesto za odmor, gde možete da se opustite uz karipsko more. Možete da ga uporedite sa Bahamama i ostalim ostrvima. Udaljen je četiri sata leta od Los Anđelesa. Imate let preko Hjustona. Da recimo živim u Majamiju bilo bi mi potrebno svega sat vremena.

Ko je najpoznatiji sportista sa Beliza?

- Verovatno Merion Džouns. Mada nisam ni ja loš, zar ne?

DOBROTVORNI RAD

DECA IZNAD SVEGA

Bavite se i dobrotvornim radom.

- Preko leta stalno organizujem košarkaške kampove u San Pedru. Malo je teško organizovati kampove kada nema adekvatnih terena. Ali, deca žele da nauče i to je meni najvažnije.