Ali, ljudi, ovde su se igrale četiri utakmice, to još i može da istera 6-7 igrača! Ali na olimpijskom turniru sledi najmanje pet mečeva i ako se prođe, dolazi ona sudbonosna, šesta, gde ključni igrači mora da budu koliko-toliko odmorni i spremni za maksimum ... Hoćete da vam Bogdanović i Šarić od umora četvoronoške završavaju utakmice?
Za Krušlina i Šakića, iskreno, ne znam ni gde igraju. Čudi me da Arapović nije dobio barem neku minutu, ali se čini da je i Petrović znao da ovaj turnir nije za eksperimentisanje, pa je na put poveo i neke koji su mu od početka bili za popunu spiska. Zato je svesno rizikovao da čitav turnir odigra samo 6-7 igrača, i to na ivici svojih fizičkih snaga, pa šta bude ... Budimo realni, u prvom ešalonu onih koji su faktički izneli ovaj turnir su Šarić, Bogdanović i Simon, dalje slede Ukić, Bilan, Planinić, Stipčević, Hezonja, i oni bi trebalo da putuju u Rio. Oko ostala četiri mesta pametno je razmatrati alternative ...
I svi ovde pominju timski duh, sjajnu kolektivnu odbranu, koja baš proističe iz tog osećaja zajedništva ... Da li je to slučajno zato što ovaj put u ekipi nije bilo nekog stranca? Daleko od toga da imamo nešto protiv dobrog američkog košarkaša, ali taj Amerikanac odradiće svoj deo posla i nikada se neće apsolutno identifikovati sa ekipom. Tu nikada ne može da se stvori ona potrebna hemija ...
[uredio etno-expert - 10. srpnja 2016. u 01:42]