Siguran sam da je nemoguće da ostvariš njihove uspehe pa čak i da razmišljaš o tome. Ti ciljevu deluju predaleko i previsoko da bi ih dohvatio. Ali ti si, Miloše, sada u Valjevu.

Tako da, dozvoli mi da se predstavim. Ja sam Miloš Teodosić ili kako me većina saigrača zove – Teo. Imam 29 godina i reći ću ti koliko će poseban i spektakularan tvoj život biti.

Tvoja porodica biće ti najveća podrška u životu, slušaj savete koje će ti dati i potpuno im veruj. I to ne samo ono što se tiče košarke, već i sve drugo. Nikada nećeš postati ja bez porodice.

Reci mnogo puta "hvala" svoj sadašnjem treneru, jer te uči kako da voliš ovu igru. Ne tera te da prolaziš kroz naporne vežbe ili zapamtiš veliki broj kombinacija. Zapamti sve njegove priče, jer ti govori kako da zavoliš košarku. Ta ljubav je večna. Nikada ne preskači školu, moraš da dobiješ dobre ocene ili ti trener neće dozvoliti da dođeš na trening.

Za devet godina bićeš apsolutno siguran da je košarka tvoj život, zauvek. Naredne godine, već ćeš igrati u Grčkoj – biće to tvoj prvi veliki profesionalni iskorak – Olimpijakos Pirej. Te 2010. godine FIBA će te proglasiti najboljim košarkašem Evrope. To će biti pomalo ludo, jer ćeš imati samo 23 godine, ali veruj mi da je zaista tako.

Napustićeš Grčku i preseliti se u Rusiju, gde ćeš imati lične uspone i padove. Velike uspone i bolne padove. Borićeš se sa brojnim konkurentima, ali najvažnije – borićeš se protiv svog karaktera. Biće teško, ali će ti pomoći da postneš čvršći, biće ti potrebno četiri godine da razumeš svaku grešku koju si napravio i uspećeš u Moskvi.

Ali nagrada za tvoj naporan rad biće nemerljiva – bićeš zvezda nacionalnog tima Srbije i predvoditi ekipu do istorijskog srebra na Svetskom prvenstvu i potom Olimpijskim igrama.

Konačno ćeš osvojiti Evroligu sa CSKA. I svaka osoba u Valjevu će te smatrati legendom.

Ako ne uspeš, veruj mi – OK je. Nastavi, radi naporno. Videćeš."