Jedan pogođen, ili promašen, šut u košarci može da obeleži karijeru igrača, da od njega napravi heroja, ili tragičara. Istorija, veoma često, pamti samo one koji su u velikim utakmicama sa zvukom sirene donosili radost svojim ekipama, dok su košarkaši koji daju veliki doprinos da tim dođe u situaciju da pobedi nepravedno zapostavljeni.

Prvo veliko takmičenje na kojem je Srbija nastupila kao samostalna zemlja bilo je Evropsko prvenstvo u Španiji 2007. godine. Zabeležen je jedan od najlošijih rezultata u istoriji, ali je šansu dobilo nekoliko veoma mladih igrača. U Granadi su tada debitovali, između ostalih, Miloš Teodosić iStefan Marković. O kapitenu Orlova su gotovo sve priče ispričane, dok se o njegovom zameniku malo toga zna.

Lična kartaIme i prezime: Stefan MarkovićDatum i mesto rođenja: 25. april 1988. (Beograd, Jugoslavija)Visina: 199 centimetaraPozicija: PlejmejkerKlubovi: Atlas (2004-2006), Hemofarm (2006-2010), Beneton (2010/11), Valensija (2011-13), Banvit (2013/14), Unikaha (2014-2016), Zenit (2016-)Medalje: zlato na U19 SP 2007, srebro na EP 2009, srebro na SK 2014, srebro na OI 2016

Marković je detinjstvo proveo na Novom Beogradu, a košarku je počeo da trenira u Ofi Basketu kod Zorana Slavnića. Njegov partner in crime u to vreme bio je Nikola Koprivica. Zajedno su trenirali, jeli, sedeli u školskoj klupi, igrali u reprezentaciji... Razdvojeni su bili samo na kratko, kada je Marković otišao kod Dragana Jakovljevića, vlasnika Žitko Basketa, a Koprivica u "As Basket", kod svoga oca Žarka Koprivice. Ponovo su se ujedinili u Atlasu, gde su sa samo 16 godina debitovali u seniorskoj konkurenciji.

"Od najranijeg uzrasta pa do danas je ostao isti igrač i isti čovek. Poeni ga nisu zanimali. Želeo je da doda loptu, da razigra ostatak tima, da uradi sve što je potrebno kako bi ekipa stigla do pobede", vratio se Koprivica u prošlost i nakon toga nam otkrio jednu malu tajnu:

"Voleo je da zakucava. Kada smo igrali za juniore Atlasa često se dešavalo da mu bacamo pasove preko čitavog terena, jer je nakon dobre odbrane odmah trčao u kontru i kucao".

U to vreme Marković i Koprivica su igrali za kadete, juniore i prvi tim Atlasa. Trener seniorske ekipe je bio Luka Pavićević...

"Luka je imao sistem treninga sa tri petorke. Milovan Raković, Dragan Zeković, Branislav Ratkovica, Stefan i ja smo bili u trećoj. Prve dve petorke su u određenom vremenskom intervalu morale da nam ubace šest poena, u suprotnom je sledila kazna. Ne mogu tačno da se setim redosleda, ali jedni su nam dali dva, a drugi četiri", sa osmehom na licu se Koprivica prisetio jednog treninga.

Nakon Pavićevića ekipu je preuzeo Aleksandar Džikić, ali je sa njom radio samo mesec dana. Stigla je ponuda iz NBA lige i otišao je u Mineapolis.

"Sa njim smo baš dobro radili. Postojao je plan, trebalo je da dobijemo šansu. Onda je on otišao u Minesotu i klub je veoma brzo potonuo. Stefan se odlučio za Vršac, a ja za Ameriku", dodao je Koprivica.

Najviše utakmica u dresu Srbije1. Stefan Marković 1512. Miloš Teodosić 1433. Nemanja Bjelica 1244. Nenad Krstić 1075. Milenko Tepić 1006. Vladimir Štimac 857. Nikola Kalinić 818. Milan Mačvan 819. Miroslav Raduljica 8010. Nemanja Nedović 78

Prekretnica u Markovićevoj karijeri je bio odlazak u Hemofarm 2006. godine. Tamo se uputio na pozivMiroslava Nikolića. Dobio je šansu sa 18 godina i u potpunosti ju je iskoristio. Popularni Muta mu je poverio kapitensku traku na Svetskom prvenstvu za igrače do 19 godina koje je 2007. održano u Novom Sadu. Srbija je stigla do zlata, prvog u ovoj konkurenciji posle Bormija 1987. godine i drugog, za sada poslednjeg, u istoriji. Istog leta je dobio poziv Zorana Slavnića za Evropsko prvenstvo u Španiji.

"Bio je presrećan. Za nas je to bio san kada smo počinjali da treniramo košarku. Maštali smo o pozivu u seniorsku reprezentaciju", rekao nam je Koprivica, danas Markovićev kum, koji je Svetsko prvenstvo u Novom Sadu propustio zbog povrede kolena.

Od 2007. godine Stefan Marković je propustio samo kvalifikacije za Evropsko prvenstvo 2013. godine, kada zbog povrede nije mogao da igra. Njegovo stavljanje na raspolaganje selektorima se nije dovodilo u pitanje. Od 2002. godine, kada je sa pionirskom selekcijom osvojio evropsko zlato u Leskovcu, svako leto je proveo u dresu Srbije. Uloga u timu mu se menjala, ali je uvek bio ono što Amerikanci zovu glue guy. Nastupom na Olimpijskim igrama u Rio De Žaneiru i osvajanjem srebrne medalje plejmejker je stavio tačku na reprezentativnu karijeru. Za mnoge iznenađujuće, ali ne ukoliko pažljivo analizirate sve male stvari koje on radi tokom igre.

Stefan Marković je beskompromisni borac, koji za vreme koje provodi na terenu isti preore nekoliko puta. Najbolji napadači rivala su uvek posao za njega, a uz to ga očekuje prenos lopte i razigravanje tima. Potrošnja ovakvih igrača je izuzetno visoka, a posebno Markovića u poslednje tri godine.

Kada je seo na klupu reprezentacije Srbije Aleksandar Đorđević je uradio ono što niko pre njega nije. Upario je Markovića i Teodosića, te je na taj način skinuo pritisak sa leđa kapitena Orlova. Velika očekivanja i neuspesi sa ekipom CSKA prenosili su se i u nacionalni tim, pa je Marković bio zadužen da to apsorbuje. Počinjao je mečeve, a zatim igrao u tandemu sa Teodosićem. Oslobađao ga je trošenja na prenosu lopte, u odbrani pokrivao sve rupe i na taj način prvu violinu Srbije ostavljao odmornom za napade. Rezultati u poslednje tri godine su srebrne medalje na Svetskom kupu i Olimpijskim igrama i polufinale na Evrobasketu. Jedan od najzaslužnijih za njih bio je upravo Marković.

Pečat na karijeru popularnog Pefija u nacionalnom timu su utakmice protiv Hrvatske i Australije na Igrama u Riju. Bojan Bogdanović je u prvom poluvremenu četvrtfinala upisao četiri trojke iz pet pokušaja, a onda ga je u drugom pod svoje uzeo upravo Marković. Hrvatski košarkaš je teško dolazio u pozicije da primi loptu, pa je u drugoj polovini meča iza linije za tri poena imao učinak 0/3.

Kada se očekivala rovovska borba u polufinalu sa Australijom posao Orlovima je olakšao zamenik kapitena. Prvu zvezdu Bumersa, Petija Milsa, je naterao da uzima teške šuteve preko ruke i da meč završi sa 1/9 iza linije 6.75 metara. Uz sjajnu odbranu visokih igrača na Endruu Bogutu, ovaj detalj je odlučio putnika u finale Igara. Tome bi trebalo dodati da je Marković upisao 14 poena, bez promašaja (3/3 za dva, 2/2 za tri, 2/2 za jedan), uz pet asistencija i tri skoka.

"Žao mi je što Stefan Marković više neće igrati, jer je on jedan od ključnih igrača. Ova ekipa će mnogo da izgubi njegovim odlaskom. Mnogo mi je žao zbog te odluke. On je bio duša ove ekipe! Nadam se da možda postoje šanse da se predomisli", rekao je po završetku Olimpijskih igara Miloš Teodosić.

U vremenu kada košarkaši širom sveta traže različite izgovore u pokušajima da eskiviraju igranje za reprezentaciju, zbog manjka želje i straha od povreda, Marković nije ostavio prostora za priče iz "pouzdanih izvora". Njegovo ime nikada nije bilo zanimljivo žutoj štampi, pa neće biti ni ovoga puta. Izašao je i obrazložio svoje razloge:

"Presrećan sam što sam imao priliku tako dugo da igram u reprezentaciji i što sam bio deo svih ovih selekcija. Stvarno je čast da budete i radite sa ovim momcima. Što bi Bjelica rekao, bilo bi divno kada bismo mogli za reprezentaciju da igramo cele sezone. Zdravlje je glavni razlog zašto sam se odlučio za taj potez. Kad si mlađi ne osetiš, ali posle te stigne. Ceo život smo zajedno. Imamo sjajnu atmosferu, družimo se i van reprezentacije. Zato mi je i bilo teško da kažem "kraj". Izdržao bih ja možda još dve, tri godine. Ali, posle ne bih više mogao da igram košarku", rekao je Marković za "Večernje novosti".

Krajem 2015. godine plejmejker je doživeo povredu skočnog zgloba leve noge u meču protiv Saragose u Endesa ligi. Morao je na operaciju, a na teren se vratio pred početak plej-ofa.

"Kukao sam, razmišljao kao da je povredu neko poslao odozgo. Rekao sam sebi: "Zaslužio si, ovo je moralo da se desi". Tada sam video da ne mogu više da izdržim, ni fizički ni pishički, da budem 11, 12 meseci u punom pogonu. Da bih igrao dobro moram da budem fizički spreman. Nisam želeo da mučim sebe, a nikada nikog nisam varao. Mnogo mi je krivo, ali mislim da ću sebi prvi put u karijeri pomoći ovakvom odlukom. Teškom mukom, ali za moje dobro", istakao je on u razgovoru za "Večernje novosti".

Tokom poslednja tri leta Marković je odigrao 30 utakmica u dresu nacionalnog tima na FIBA takmičenjima, a na parketu je provodio nešto manje od 23 minuta. O Markovićevom uticaju na tim iluzorno je govoriti, jer je Srbija bez njega kroz iglene uši prošla kvalifikacije za Evrobasket u Sloveniji. Ali, on je svoje "odužio". Povlači se kao rekorder po broju nastupa u dresu Srbije (151). Državu je 14 godina stavljao ispred svoje porodice i ispred individualnog napretka. Vreme je za neke druge. Priču o njemu, diskretnom heroju jedne generacije, možemo da završimo na samo jedan način:

"HVALA ZA SVE!"

(foto: FIBA)