Ipak, kao najveci nedostatak Ðurovic vidi - navijace.
- Najveca mana Refleksa je što nema armiju navijaca koja stoji iza njega. Refleks je neporažen na svom terenu, ali ne zbog navijaca. Devedeset odsto onih koji dolaze simpatišu klub, ispuni se dvorana, ali ne navijaju, vec posmatraju, atmosfera je kao u pozorištu. Cak ni stanovnici Železnika ne navijaju za Refleks. To ne može da se desi u Zadru ili Splitu. Tamo nema mnogo ljudi koji navijaju npr. za Cibonu. To ne može da se desi. Sloga iz Kraljeva ima navijace, imaju tradiciju. Kada bismo nastavili i narednih godina da postižemo dobre rezultate, kao u poslednjih nekoliko godina, dobijali bismo i navijace. Bili bi to ljudi od po 25-30 godina, koji se sada poistovecuju s Aškrabicem, Kimanijem, Frimenom. Oni su sada mali, ali to treba da se nastavi. Posle, nema - Zvezda, Partizan. Oni koji igraju u Pioniru znaju kako je tamo kada se igra važna utakmica. To je nešto na šta sam ljubomoran, u onom pozitivnom smislu, na Zvezdu i Partizan. Dobro znam, dok sam bio trener Zvezde, šta znaci onaj huk sa tribina - objašnjava Ðurovic.
Sticajem okolnosti, Ðurovic je radio u sredinama gde je možda bila i najžešca publika.
- U Tuzli sa Sloboda Ditom nisam izgubio utakmicu tri godine. Zadarske Jazine su uvek pune i ne možeš da izgubiš jer ti publika ne da. U Šibeniku je uvek bilo tri hiljade navijaca i nismo gubili utakmice. Takode, dok sam vodio Panionios, dvorana je bila stalno puna, i veliki Aris sa Galisom je tu gubio.
Fajnal-for Jadranske lige igra se u Zagrebu, a u polufinalu ce snage odmeriti Refleks i Crvena zvezda.
- Licno, drago mi je što je izabran Zagreb. Prvo, igracemo tamo pred pet ili šest hiljada neutralnih navijaca, koji ne vole Zvezdu, dok bi u Beogradu igrali pred sedam hiljada fanaticnih zvezdaša. Drugo, Zagreb mi je srecan grad. Tu sam pobedivao sa Refleksom, Zadrom, Zvezdom, cak i kada sam igrao protiv Zagreba, uvek sam dobijao.
Iako je proveo više od deceniju u inostranstvu, najlepše uspomene Ðurovic vezuje za nekadašnju SFRJ, tacnije za tri momenta.
- Sa Slobodom iz Tuzle cetiri sezone sam ulazio u viši rang. Za ulazak u Prvu A ligu igrali smo majstoricu sa Slovanom u Zadru. Igrala su se tri produžetka, a nas je bodrilo 700 navijaca iz Tuzle. Bilo je impresivno.
Drugi momenat bilo je finale Šibenka - Bosna. Posle pobede nastalo je nevideno slavlje u celom gradu. Popijeno je buradi i buradi vina, ceo grad je bio u ludilu. Medutim, sutradan oko 11 sati radio je javio da je poništena utakmica i da ce se u Novom Sadu igrati ponovljena majstorica. Krenule su demonstracije, Šibenik se digao na noge. Niko nije želeo da igra... Dan kasnije poceli su da zovu predsednik grada, vrh hrvatskih politicara, Vrhovec, Šajber, tražili su da igramo, kao "jeste nepravda, ali ajde"... Cak su helikoptere i privatne avione nudili. Bez obzira na to, odlucio sam da se ne igra i bio sam spreman da snosim punu odgovornost. Ceo grad je stao iza mene. Tadašnji generalni sekretar KSJ Siske Colovic je rekao da ce biti žestoka kazna, doživotna diskvalifikacija, klub ce ici u drugu ligu. Medutim, ništa niti smo vratili, ni medalje, niti pehar, ništa. Bosni su dali nove. Tada je trener Bosne bio Pešic, a Ratko Radovanovic je bio igrac - seca se Ðurovic.
