Gledajući ovaj film,  prolazile su mi kroz glavu silne slike i sećanja...

  

Kao neko ko je rodjen i odrastao u onoj bivšoj zajedničkoj državi, hteo bih da kažem nekoliko stvari:

 

1. Gledajući čisto racionalno, raspad one YU tvorevine je bio neminovan i, s tog aspekta, nastanak 6 novih nezavisnih država na tom području predstavlja istorijski progres. Dakle, konačno su svi narodi na ovom prostoru dobili priliku da žive u svojim nacionalnim državama. Super.

 

2. Emotivno, medjutim, deo mene zauvek ostaje vezan za tu staru državnu tvorevinu i uvek ću joj pristupati sa odredjenom dozom nostalgije i sete. Posebno mi teško pada način na koji se stara SFRJ raspala. Tu se potpuno poistovećujem sa I.Osimom (u ovom dokumentarcu). Da ne objašnjavam, pogledajte ponovo šta čovek priča na tu temu i biće vam sve jasno.

 

 3. Ne bih želeo da sad neko iskonstruiše neko svoje tumačenje iz svega ovoga i da mi nabije na nos da se zalažem za "obnavljanje YU"! Ne, ne i ne! Ostajem pri tome da je nastanak nezavisnih novih država, od Slovenije do Makedonije, bio neminovan i da je, istorijski gledano, predstavljao nekakav logičan sled stvari. Kad-tad je to moralo da se desi. Ali, isto tako, ne mogu da bežim od sopstvenog detinjstva i mladosti koje su vezane za tu državu, kakva god da je bila.

Zato ću se uvek sećati "Čileanaca" kao nekakve svoje reprezentacije... odnosno, dok sam živ svojataću i Robija (btw, uz Belodedića, po meni najzaslužnijeg za Zvezdin trijumf u KŠ!) i Bobana i Šukera, et al!    

Jeb.iga, tako mi se zalomilo, obzirom na godine...