Ovo su naši svetski šampioni!

Hvala vam! Hvala vam što ponovo koračamo ponosni



Zvuči gotovo nestvarno - u finalu Svetskog prvenstva Srbija je savladala Brazil sa 2:1 i popela se na krov planete! Ali java je. Istina na U20 nivou, ali to ne umanjuje vrednost epskog podviga koji su napravili izabranici Veljka Paunovića na Novom Zelandu.

I to okrnjenog sastava. Bez Veljka Simića, Mihaila Ristića, Danila Pantića, Dejana Dražića i Luke Jovića. Igrači koji su bili tu zlatnim slovima su se urezali u istoriju srpskog fudbala. Njihova imena ostaće večno ugravirana u malom mozgu svakog ljubitelja fudbala u napaćenoj nam otadžbini. Ponovo koračamo ponosni. Ovaj put ne zbog košarkaška, vaterpolista, Novaka Đokovića... Ovaj put zbog igre koju najviše volimo. I zato naklon do poda. Pozdravimo sve naše heroje!

1. PREDRAG RAJKOVIĆ



Negotin, 31. oktobar 1995, Crvena zvezda

Kapiten! U pravom smislu te reči. I bez sumnje budući oslonac seniorske reprezentacije, iako je za ovako mlade fudbalere to nezahvalno reći. Ali Predrag Rajković već jeste član A tima, prvi izbor među stativama Crvene zvezde, golman nestvarne hrabrosti čije su parade umele da preokrenu utakmicu u korist Orlića. Tako je bilo i u polufinalnom susretu sa Portugalijom u šampionskom pohodu u Litvaniji 2013. godine, pa u četvrtfinalnom okršaju sa SAD na Novom Zelandu, a ne treba zaboraviti ni da je protiv Malija pri rezultatu 1:1 izašao kao pobednik iz duela "jedan na jedan" sa protivničkim napadačem. Ta odbrana – kao i mnoge druge – dale su Srbiji energiju da ponovo preuzme kontrolu nad igrom. A šta tek reći za finale sa Brazilom? Savršenstvo! Predrag Rajković je srce ovog tima!

2. MILAN GAJIĆ



Vukovar, 28. januar 1996, OFK Beograd

Bio je standardan i u ekipi koja se plasmanom u polufinale Evropskog U19 prvenstva u Mađarskoj 2014. godine obezbedila novozelandsku vizu, redovan je prošle sezone bio u prvom timu OFK Beograda, ali je utisak da je srpska fudbalska javnost tek na Mundijalitu shvatila kakav je biser univerzalac iz Vukovara. Levi, desni bek, štoper, zadnji vezni... Da ga selektor Veljko Paunović stavi i na gol liniju uvereni smo da bi Milan Gajić odradio posao. Beskrompomisan borac, u paru sa Andrijom Živkovićem pravio je prevagu u korist Srbije po desnoj strani terena na kojoj igra na reprezentativnom nivou. Na Karaburmi će ga teško zadržati posle blistavih partija na Svetskom prvenstvu. Ona prečka protiv Malija obišla je ceo svet.

3. NEMANJA ANTONOV



Pančevo, 6. maj 1995, OFK Beograd

Novi miljenik srpske nacije! Iako izdanja Nemanje Antonova i nisu posebno iznenađenje za one koji su pratili i U19 Evropsko prvenstvo u Mađarskoj, kao i utakmice Superlige u protekloj sezoni. Moderan levi bek, prodoran, oštrog centaršuta i neverovatne upornosti koja mu dozvoljava da svih 90, pa i 120 minuta šparta napred-nazad uz aut liniju. Pritom i vrlo vešt u situacijama jedan na jedan čime je verovatno i kupio srpsku javnost. Miodrag Grof Božović već je naložio upravi Crvene zvezde da ga po svaku cenu dovede u Ljutice Bogdana. Iako mu je tek 20 godina čini se da bi bio kapitalno pojačanje. Malo je tako mladih igrača koji u svakom trenutku znaju šta im je zadatak i koji se ne libe da povuku napred kada ugledaju brisan prostor ispred.

4. SAŠA ZDJELAR



Beograd, 20. mart 1995, OFK Beograd

Treći izdanak proizvodne trake sa Karaburme. Nažalost i igrač čiji su ogroman potencijal prvi primetili u Olimpijakosu, pa Saša Zdjelar dres OFK Beograda nosi kao pozajmljeni fudbaler te Romantičari neće moći da naplate njegove nove i već po tradiciji zadivljujuće partije. Prema rečima trenera OFK Beograda Dejana Đurđevića rođeni lider. Dečko izuzetne fudbalske inteligencije koji uvek zna šta će s loptom. Oduševio je srpske navijače iako kod Veljka Paunovića igra zadnjeg veznog što je pozicija koju prosečan fudbalski fanatik nekako najlakše previdi. Nemoguće je međutim da ne primetiš Sašu Zdjelara. One suze radosnice posle meča ostaće mu kao najlepša fudbalska uspomena.

5. MILOŠ VELJKOVIĆ



Bazel, 26. septembra 1995, Totenhem

Na klupskom nivou trpi zbog žestoke konkurencije u Totenhemu. Nije nam jasno kako je na pozajmicama u Čarltonu i Midlsbrou odigrao samo šest utakmica u Čempionšipu. Verovatno posledica toga što pomenuti klubovi nemaju posebnu potrebu da razigravaju tuđe igrače. Šteta, jer se Miloš Veljković na Novom Zelandu pokazao kao veoma staložen štoper za svoje godine. Smiren na lopti, odličnog tajminga, dobre anticipacije, bio je stub odbrane Orlića. Uostalom, tako smo ga i zapamtili kada je 2013. u Litvaniji pokorio Evropu. Morao bi samo da sredi klupski status. Potrebno mu je da igra. Samo mu minuti stoje na putu da postane vrhunski štoper. Talenat je tu.

6. SRĐAN BABIĆ



Banja Luka, 22. april, 1996, Vojvodina

Još letos je Srđan Babić bio na pragu Đenove, ali je transfer propao u poslednjem trenutku. Zimus su se čak pominjala i Barselona i Čelsi, pa navijači Vojvodine mogu samo da žale što je uprava kluba pritisnuta dugovima neimenovanom investicionom fondu iz Švajcarske prodala 75 odsto prava na Babića i Mijata Gaćinovića za iz ove perspektive veoma skromnih 1.400.000 evra. Sa visinom od 192 centimetara nenadmašan u skoku, mali i brzi igrači umeli su da mu naprave probleme, ali ne treba zaboraviti da je Babić u više navrata kao poslednji igrač odbrane beležio spasonosne reakcije pred Rajkovićevim golom. Protiv Brazila sjajan! Tek mu je 19 godina, a znamo da štoperi sporije sazrevaju. Ima tu dosta prostora za napredak i materijala za centralnog beka oko kojeg će se otimati veliki evropski klubovi.

7. IVAN ŠAPONJIĆ



Nova Varoš, 2. avgust 1997, Partizan

Dežurni kritičari zamerali su mu na brojnim propuštenim šansama, ali kad pričamo o Ivanu Šaponjiću moramo da imamo na umu da je on dve godine mlađi od većine rivala na Mundijalitu 2015. A i takav je uspeo da nas pogotkom u poslednjim sekundama susreta sa Mađarskom progura do osmine finala, da u produžetku tvrdog duela sa Malijem pogodi za konačnih 2:1 i daruje nam privilegiju da se uopšte borimo za zlato. Možda je golgeterski učinak i mogao da bude bogatiji, ali je pametnim kretanjem Šaponjić stavljao na muke defnazivne linije rivala, a dobrim građenjem i odloženim loptama i te kako učestvovao i u kreiranju akcija. Budućnost Partizana, ali i srpskog fudbala.

8. NEMANJA MAKSIMOVIĆ



Beograd, 26. januara 1995, Astana

Jedan od junaka ovog tima. Odbegli sin Zvezdine čuvene klase 95. Astana ga je već slovenačkim Domžalama platila 1.760.000 evra, a Nemanja Maksimović se ustalio u njenoj startnoj postavi i postao redovan na terenima sve bolje kazahstanske lige. U Astani posle Mundijalita sigurno zadovoljno trljaju ruke. Sa ove distance jasno je da su za sitne pare dobili ofanzivnog veznog zavidne tehnike i završnog pasa kakvim mogu da se podiče samo istinski majstori fudbalske igre. Pomenimo i da su nas njegova dva gola prošle godine u Mađarskoj i dovela među 24 najbolja na planeti. Još pre toga onaj gol u 96. minutu susreta sa Turskom u kvalifikacijama. Potom i pogodak protiv Meksika u biti ili ne biti susreta u poslednjem kolu grupne faze na Mundijalitu, pa i odlučujući jedanaesterac u dramatičnoj penal seriji protiv SAD. Za kraj asistencija i pogodak protiv Brazila koji će se prepričavati. Kao špricer hladan, kao da u nogama ima iskustvo igranja u Ligi šampiona, primio je loptu i proturio je kroz noge protivničkog golmana. Kad je teško – Nemanja Maksimović!

9. STANIŠA MANDIĆ



Herceg Novi, 27. januar 1995, Čukarički

Pogodio je u elitnoj rundi kvalifikacija za Evropsko U19 prvenstvo protiv Irske. Pa posle vihorne kontre u 90. minutu susreta sa Bugarskom još jednom za polufinale kontinentalnog šampionata. Pa na Novom Zelandu drugi gol protiv Malija u grupnoj fazi. I onda u finalu za 1:0 protiv Selekaa. Iako nije bio zakucan u startnih 11 Veljka Paunovića, pošto je minute prvo delio sa Lukom Jovićem, posle uglavnom sa Ivanom Šaponjićem. Možda nije igrač vanserijskog talenta, ali jeste fudbaler koji se bori do poslednjeg minuta, koji zna da se postavi, da uoči rupu u odbrani rivala i koji iz meseca u mesec prikazuje napredak. Taj stav mogao bi daleko da ga odvede. Ako Nikola Stojiljković zaista napusti Čukarički na Banovom brdu imaju spremnu zamenu. Mandić bi morao da uspeh na Mundijalitu kanališe u elan koji će mu raširiti krila. Sa 20 godina vreme mu je da počne da redovno trese mreže i na superligaškoj sceni. Učini li to ko zna gde je granica.

10. MIJAT GAĆINOVIĆ



Trebinje, 6. februar 1995, Vojvodina

Još jedan "preživeli" član šampionske generacije "Litvanaca". Već dugo prisutan na seniorskoj sceni, prošle sezone je u Superligi kraj imena upisao I 11 golova. Kad se zaleti po levom krilu teško ga je i lasom uhvatiti zbog čega se za njega odavno interesuju i beogradski večiti rivali Partizan i Crvena zvezda. Kvaliteti Mijata Gaćinovića odavno nisu tajna ni za one koji sporadično prate zbivanja u srpskom fudbalu. Ponekad se ipak stiče utisak da je u dresu Vojvodine zadovoljio apetite i da mu je vreme za nove izazove. Da li u prestonici ili u inostranstvu manje je bitno. Red je da Gaćinović u nekoj zahtevnijoj sredini nauči da se bori sa najvišim očekivanjima. Za igrača takvog potencijala taj pritisak je prosto neizbežan. Od njega se uvek traži nešto više.

11. ANDRIJA ŽIVKOVIĆ



Niš, 11. jul 1996, Partizan

Bez dileme – najjače oružje u arsenalu čete Veljka Paunovića! Ako je u Partizanu – sasvim razumljivo s obzirom na to da još nije proslavio 19. rođendan – i umeo da oscilira, na Novom Zelandu je pokazao zašto ga i strani mediji svrstavaju među najveće talente Evrope. Za koplje ispred vršnjaka. Čim lopta dođe u posed Andrije Živkovića znate da će se nešto dobro desiti. A čini se da je to shvatio i sam Živković, koji je na Mundijalitu delovao pun samopouzdanja. I nije to arogancija. Jednostavno Andrija je igrač koji pravi razliku na terenu, koji će svaki put kad je licem okrenut ka golu zgatiti čuvara, neretko i dvojicu. Strelac golova protiv Meksika u grupi i Malija u polufinalu, asistent kod Maksimovićevog pogotka za konačni trijumf. I ne manje bitno - momak koji je protivnicima vezivao noge u čvor.

Naravno, pretpostavke, nagađanje i tračeraj(nadam se da razumijete ovu riječ), ali iz kojih razloga nisu u dobrim odnosima? Očito je povrijeđen nekakv interes tj. ponos? Nije valjda samo zato što navijač Partizana? 

 Ovako sa strane gledajući, totalka neupućen o čemu se radi, prvo što bi mi palo na pamet je da je s nešim pretjerao, da nije znao stati kad je trebalo pa je ove to pogodilo? To ovako ljuski površno gledano, jer ne vidim zbog kojih drugih okolnosti bi se išlo nekog bojkotirati osim ovog?   Samo to da oglušuje na prozivke?

Dodaj tu i Kovu, on je `95 godiste to je tu negdje.

Jedvaj je vec standardan igrac Bayera i  vjerojatno najtalentiraniji mladi stoper Europe, usudim se reci... mali je cudo od igraca... oko Kove se vec vrti ples milijuna, Halilovic zna se di je, Pjaca na meti velikih klubova, Pasalic vec bezecovan od Chelsea, ostali su takodje veliki talenti.

To sto nisu prvaci svijeta, ne mora nista znaciti, nama je vaznije da se oni razvijaju kako se razvijaju.

Ovo su naši svetski šampioni!

12. FILIP MANOJLOVIĆ



Beograd, 25. april 1996, Crvena zvezda

U paklenoj konkurenciji Predraga Rajkovića i Vanje Milinković Savića za Filipa Manojlovića rezervisano je mesto trećeg golmana. Ali njegovo vreme tek dolazi. Kako nam je trener iz mlađih selekcija Crvene zvezde govorio još dok Manojlović nije bio reprezentativac - veoma vredno i pametno dete, koje sa visinom od 194 centimetara "građom podseća malo na Samira Handanovića". Biće vremena da se uverimo u to. Ovo je sasvim dobar početak

13. STEFAN MILOŠEVIĆ



Beograd, 7. april, 1995, Spartak

Bio je član omladinskih selekcija Crvene zvezde i Partizana, ali je seniorsku karijeru počeo da gradi u dresu subotičkog Spartaka. Prošle sezone odigrao je čak 26 utakmica za tim iz Bačke. Prošao je i U17 i U19 selekcije Srbije, na Novom Zelandu smo mogli da ga vidimo u polufinalnom susretu sa Malijem kada je u 76. minutu zamenio Stanišu Mandića i kao krilo – inače je u Spartaku levi bek – pitbulovskom agresivnošću protivničkim defanzivcima otežao disanje. Brz, niskog težišta... Fudbaleri ne vole kada protiv sebe imaju tako tvrdoglavo upornog protivnika.

14. VUKAŠIN JOVANOVIĆ



Beograd, 17. maj 1996, Crvena zvezda

Na Evropskom prvenstvu u Mađarskoj je prvu utakmicu odigrao samo zbog suspenzije Srđana Babića, ali se u odsustvu Miloša Veljkovića u tih 90 minuta izborio za mesto u prvih 11 i za naredna tri meča. Na Novom Zelandu je od prvog sudijskog zvižduka na terenu bio samo protiv Urugvaja, kasnije je ulazio kao džoker sa klupe kada je trebalo pojačati odbrambeni bedem. Videli smo ga i u ulozi zadnjeg veznog. U produžecima finalnog susreta odradio veliki posao ispred štoperskog tandema. Kao snajperom je lovio Brazilce, ulazio im "u meso". Vukašin Jovanović već iza sebe ima i 13 ligaških utakmica u dresu Crvene zvezde. Nastavi li da naporno trenira i pred njim je velika budućnost. Onaj dečački iskreni plač po završetku finala najbolje svedoči o emociji sa kojom su Orlići igrali.

15. MILADIN STEVANOVIĆ



Bijeljina, 14. avgust 1996, Partizan

Najbolji dokaz koliko je klupa bitna na ovako velikim turnirima. Miladin Stevanović je na Novi Zeland stigao sa statusom rezerviste, ali je maestralno odmenio pocrvenelog Milana Gajića i u produžecima protiv Mađarske i potom u četvrtfinalnom susretu sa SAD. Odsustvo standardnog desnog beka Orlića maltene se nije osetilo. Baš zahvaljujući 19-godišnjem defanzivcu Partizana. Ne mogu svi odjednom na teren, ali bitno je što je Stevanović svoju šansu spremno dočekao.

16. MARKO GRUJIĆ



Beograd, 13. april 1996, Crvena zvezda

Hamburger je i pre Mundijalita nudio 1.500.000 evra za Marka Grujića, ali posle svega što je ovaj mladi vezista pokazao poslednjih meseci i u dresu Crvene zvezde i u nacionalnom timu čini se da bi cena mogla značajno da naraste. Grujić je naime već rekao da ne namerava da ide iz Ljutice Bogdana što svedoči o Markovoj zrelosti. Na Svetskom U20 prvenstvu uglavnom je ulazio sa klupe kada je trebalo sačuvati prednost, ali je u osmini finala protiv Mađarske na pravi način odmenio suspendovanog Sergeja Milinković Savića. Odlično čita igru, ne komplikuje, a jednostavna rešenja obično su i najmudrija.

17. RADOVAN PANKOV



Novi Sad, 5. avgust 1995, Vojvodina

Izdanak Vošine omladinske škole. Uz golmane Manojlovića i Vanju Milinković Savića jedini koji na Novom Zelandu nije odigrao ni minut. Ali kao i ova dvojica jeste član zlatne generacije srpskog fudbala i momak čiji ćemo razvoj pratiti sa posebnom pažnjom. Može da pokrije pozicije desnog štopera i desnog beka. Proletos se ustalio u prvom timu Vojvodine.

18. FILIP JANKOVIĆ



Beograd, 17. januar 1995, Parma

Nekada velika nada Crvene zvezde i primer mladim igračima da inostranstvo nije uvek i po svaku cenu pravi izbor. Na crveno-beloj strani Topčiderskog brda mu je ukazana privilegija da debituje već sa 16 godina, prošle sezone je u dresu Katanije odigrao 320 minuta u italijanskoj Seriji B. Na Novom Zelandu i 58 minuta protiv Mađarske u osmini finala. Debata o tome da li mu je bilo pametnije da ostane u Crvenoj zvezdi u slučaju Filipa Jankovića uopšte ne postoji – požurio je. Ali još nije kasno da spasi karijeru. I možda mu baš ovo trijumfalno iskustvo sa "kraja sveta" pomogne u tome. Parma se raspada, veliki znak pitanja visi nad Jankovićevom sudbinom.

19. STEFAN ILIĆ



Kragujevac, 7. april 1995, Spartak

Još jedan momak koji nije imao strpljenja da sačeka šansu u jednom od dva beogradska velikana s tim da je Stefan Ilić po odlasku iz Partizana izabrao ostanak u Srbiji i kaljenje u dresu Spartaka, iako je isprva u igri bila Jagodina, ali su Subotičani pobedili u trci za potpis mladog napadača. U Kupu je postigao i seniorski prvenac, u prvenstvu namestio tri gola. Na Svetskom U20 prvenstvu je do samog finiša kao navijač bodrio saigrače sa klupe, ali je perfektno odigrao svoju rolu kada je bilo najpotrebnije. U meču za zlato je kao komarca otresao čuvara i povukao kontru koju je Nemanja Maksimović krunisao golom za 2:1. To je tim! Tako se postaje šampion!

20. SERGEJ MILINKOVIĆ SAVIĆ



Leida, Španija, 27. februar 1995, Genk

Ako je Rajković srce srpskog tima, Andrija Živković njegova pesnica, a Nemanja Maksimović mozak, Sergej Milinković Savić je mišićno tkivo koje ekipi daje ritam! U konkurenciji vršnjaka odskače na prvi pogled. Ima sve – hladnokrvnost, hrabrost da preuzme odgovornost, pas koji iznenadi sve na tribinama, razoran šut, nama u Srbiji tako retku odlučnost da loptu gura – napred. Najbolje smo izgledali kada se Sergej vraćao do štopera po loptu i tako mirno je iznosio na protivničku polovinu terena da je ponekad delovao kao senior među petlićima. Postigao je prvi gol u pobedi od 2:0 protiv Malija, ali ponavljamo – njegov najveći kvalitet je baš u tome što ume da promeni tempo utakmice. Da ubrza igru, ali i da stane na loptu. Kako je turnir odmicao kao da je gubio snagu, ali je u finalu svoje odradio bez pogreške. Uskoro ga očekujemo i u seniorskom timu.

21. VANJA MILINKOVIĆ SAVIĆ



Ourense, Španija, 20. februar 1997, Mančester junajted

Odavno je Predrag Rajković kaparisao mesto među stativama U20 reprezentacije, pa je Vanja Milinković Savić pored kapitena mogao samo do uloge rezerviste. Ali nije ga Mančester junajted tek tako kupio i sve ono što smo gledali dok je branio na golu Vojvodine nije nikakva slučajnost. Sa Rajkovićem i Milinković Savićem Srbija narednih deset i kusur godina stvarno ne bi trebalo da brine za golmane. Pa naša su dvojica možda i najtelentovanija u Evropi? Sećaćemo se i kako je Milinković Savić među prvima pritrčao Rajkoviću da mu čestita na odbranjenim penalima protiv SAD.

VELJKO PAUNOVIĆ



Strumica, 21. avgust 1977

Arhitekta generacije koja je vratila veru u srpski fudbal! I čovek koji nas je pomalo i iznenadio demonstrirajući da Srbija može da igra napadački. Na gol više. Da može da napada i kada juri gol i kada vodi. Uspeo je da neverovatnu energiju prenese na ekipu, da je ubedi da može sa svakime da se potuče. Kao i njegovi izabranici i Veljko Paunović je budućnost srpskog fudbala. Možda ne još, ali kroz koju godinu i njega očekujemo za kormilom A tima. Srčanost kakvu je njegov tim okazao na Novom Zelandu na seniorskom nivou dugo nismo videli. Pobednik po prirodi. Kapa dole!

Kovačić je '94 godiste, kao i Mitrović i Marković kod nas recimo...

Triple H, koji si ti etnocentrik!? Ističeš "šarenilo" mjesta rođenja i zemljopisnog porijeklatih igrača kao sveto pismo! Imaš pravo na svoj ukus, ali ako je to ideal!? Iskreno meni bi bilo iznimno drago da npr, sad u ovoj šambionskoj generaciji Srbije ima neki autohtoni Hrvat, kad kažem autohtoni to u to ne smatram možda one koji prvo bili povrijeđeni od hrvatske strane, pa onda u inat odabrali Srbiju ili neku treću reprezentaciju, to isključujem takve, koji se vode prgavoćom..... jbg rodiš se gdje se rodiš i od roditelja koji imaju etničko obilježje kakvo imaju, i posebno bi bio ponosan na to! Znam da ima nekih koji mu to ne bi oprostili i poduzeli bi sve da možda počne nastupati za Hrvatsku i bio bi im izdajnik, ali po meni je ipak Hrvatu iz Srbije država Srbija domicilna. Ne znači živjeti u Srbiji i igrati za njihovu reprezentaciju prestati biti Hrvat!

Btw. kao što ima mozgova koji ne mogu oprostiti djeci iseljenika što nisu odabrali Hrvatsku tj. da budem precizniji, oni smatraju nešto kao "svetu" dužnost odbiti tuđu reprezentaciju! kao što i smatraju "svetu" dužnost čelnika saveza da "pretražuju" meridijane tražeći nogometaše hrvatskih korijena. Slični takvi su i oni koji npr. istovremeno omalovažavaju reprezentacije samo zato što su im nostitelji reprezentacije djeca useljenika
Ajde s Rakitićem smo trefili, ali zašto nekoga optuživati što izabere reprezentaacijupo neetničkom kriteriju ako procjeni da u etničkoj ne može recimo u prvu ekipu!? Evo, najnoviji primjeri sinovi bivših nogometaša Vastića i Alara su sami odlučili za Austriju. Ne tako davno se napadalo Drmića iz Švicarske za slično. Niti su djeca iseljenika uvijek extra talenti, ne podcjenjujem, ali zašto to zamjerati? Pa Josip Weber 1994.g. prihvaća Belgiju, jbg, već je imao godina, Belgija mu nudi nastup na SP-u, u Hrvatskoj pored Bokšića i Šukera nema šanse za veliku minutaži i zašto zamjerati? 

Nebitno, mislio sam da je `95, 21 godina ili 20.

Stvar je u tome da nasi talentirani klinci vec igraju za A vrstu, Jedvaj, Pasalic, Kovacic, Pjaca, Halilovic, oni vise i ne nastupaju za mladje vrste.

Prerasli decki svoje vrsnjake

Zvezda je vec godinama na ratnoj nozi sa Toletom i FSS! Iz Ljutice Bogdana skoro svakodnevno lete otrovne strelice optuzbe na racun FSS, proteziranje Partizana, neregularnost lige i katastrofalni rezultati A selekcije...