Ja ni nebi da dovedu stopera pošto-poto, rađe nek daju Bartri šansu malo po malo, a nadan se da Tata ima više muda od Tita po pitanju pružanja šansi mlađima..

Nisam čuo da se priča o Vermaelenu, već o Aggeru. Nek dovedu bilo koga, ali nek bude stoper, a ne zadnji vezni prekomandiran na stopera...
Ima dosta "malih" utakmica u kojima Bartra može dobiti priliku, kad se bude igralo protiv najvećih treba i netko tko ima iskustva

da o aggeru, ne znam ni ja sta mi je bilo pa pise o belgijancu...

a bit ce mozda bek/stoper

lakše će biti doći do eliksira mladosti za Puyola nego do nekog vrhunskog stopera kako je krenulo 

nema tu nešto puno rješenja, baš je zajebana situacija. Silva je nemoguća misija, to se zna već neko vrijeme. A sad se sve više piše da neće biiti ništa ni od Aggera ili Luiza, ni njih ne puštaju njihovi klubovi. I tko onda ostaje kao moguće rješenje, možda Vertonghen?

Inigo Martinez

Joe 

Barselona - Povratak "Pepizmu"

Da sam na vašem mestu, sačekao bih sa tom konstatacijom da je Leo Mesi doveo "Tatu" svome tati. Jer, ma koliko pripadnost jednoj od strana u podeljenom Rozariju bila važna, Mesi nije više od kluba, Barselona je jedno od retkih mesta na ovom svetu gde to smeju da kažu glasnije od šapata.

Takođe, nikoga nećete impresionirati tvrdnjom da je Gerardo Martino klon Marsela Bijelse, prvo prevazišao je učitelja, drugo, njegova trenerska filozofija je prošarana zrncima pragmatizma, za tu crtu je manje "lud" od čoveka koga zovu baš tako, "Loko". Jer Martinov Paragvaj je bio poput kameleona, spreman da se prilagodi i preživi, što pokazuje čitav spektar taktičkih boja u toj trenerskoj paleti.

"Tata" Martino ume da se brani kada je to potrebno jer "Albiroha" nije baš sinonim fudbala za Bogove. Paragvajski dar sastoji se u liku pater familias golmana poput Čilaverta, mašine za trčanje na sredini i štopera koji voljom mogu da pomere planine. U nekim prošlim vremenima, njihov centarfor je bio "Hrabro srce", zalutali vojnik iza neprijateljskih linija. Takav tim je Martino uspeo da natera da igra, umesto da se samo bori, ali nije im oduzeo identitet, prilagodio je ideju okvirima mogućeg u tamošnjem shvatanju fudbala. Njegov diplomski rad, ona utakmica u kojoj mu je Oskar Kardozo sa penala oduzeo šansu da postane španski dželat je spomenik paragvajskog fudbala, mogli su zbilja i više od četvrtfinala, da nije bilo Kasiljasa.

Paragvaj je godinu dana posle Južne Afrike stigao do finala kontinentalnog prvenstva sa pet remija, računajući i dve pobede na penale u nokaut fazi, u oba ta meča na ispadanje nisu dali gol, nisu ga ni primili. Martino je pokazao da može da pobeđuje na razne načine, i već sada je jasno da će to biti kvalitet više za Barselonu, jedan od retkih darova koji nema u svojoj riznici fudbalskog talenta.

Možda, s obzirom na situaciju, neprikladno zvuči, Tito Vilanova, da ne pominjem čuvara plaže u zimskom periodu, Rouru, nije bio dovoljno dobar za Pepove cipele. Tokom svoje prve jeseni tim je nosila inercija, kasnije se sve raspalo, simbolično, baš kao presing, iskrivljena postpepovska vizija. Barselona mora da nađe upravo to, zaboravljenu naviku da loptu uzme na delu terena sa koga se lice protivničkog golmana vidi dobro. Gvardiolin tim je to bolje radio od svih.

Ako bismo "Tatinu" misao spakovali u brojke, 4-3-3, sa špicevima koji menjaju mesta i presingom ispumpavaju kiseonik iz pluća protivnika. Vilanova je to radio uz manu, kada presing padne, tim je ranjiviji od zeca uhvaćenog u svetlo farova. Martinovi timovi, hajde da pričamo o šampionskom Njuelsu, čine sve da lopta bude njihovo vlasništvo, cene je kao blago, iako to ponekad deluje monotono. Pomalo su Old Bojsi podsećali na lava koji se igra sa antilopom pre nego što ona postane njegov plen. Naravno, za onaj pritisak na loptu, Pedro, Mesi i Nejmar kao prva linija odbrane deluju poput komaraca na slonovim leđima, neće biti čudo ako Barselona dovede klasičnog špica.

U prvoj Pepovoj sezoni na osnovu koje Martino planira da snimi rimejk, taj gladijator sa brojem 9 je bio Semi Eto.

Kao i kod Bijelse, razmak između golmana i dvojice štopera je brisani prostor 40 ili 50 metara spaljene zemlje. Svaki genije koji protivotrov vidi u lopti iza leđa štopera i nekom brzom napadaču će se razočarati, pošto u fudbalu ne postoji kvoterbek, agresivnost sprečava dug pas i sve se svodi na bezglavo izbacivanje lopte na tribinu. Već sada je jasno da će Alba i Dani Alveš biti ključni ljudi, praktično krila i da će kampovati na protivničkoj polovini kada se smanje metri između linija.

Plastično ću vam objasniti rečima jednog čoveka koji je igrao protiv Gvardioline Barselone, "teren izgleda kao za mali fudbal kada imaš loptu, a ne možeš da se otmeš utisku da ih je više".

Priča o Martinovoj prilagodljivosti vezana je za njegovu saradnju baš sa guruom Bijelsom. Naime kada je "Loko" prvi put seo na klupu Njuelsa, "Tata" je već imao ulogu klupske legende. Promenio je stil igre, odjednom počeo više da trči i brže da se oslobađa lopte.

"Znao sam da neću igrati jer Bijelsi imena ne znače ništa", objasnio je tu promenu.

Martinova igra je za nijansu sporija od učiteljeve, manje haotična baš za onoliko za koliko je "Tata" mirniji od "Loka". Njegova staloženost u neku ruku je relikt igračke karijere, Martino je uspeh prihvatao mirno, kao posledicu uloženog rada. Takvi su i njegovi timovi, ni traga razbarušenosti koja obično prati insistiranje na ofanzivi, ljudi su ponekad skloni da previde sistem tamo gde on funkcioniše kao conditio sine non qua lepe igre.

Ako je Barsa bila opasna, sa Martinom je smrtonosna, jer je on bolji trener od Vilanove i bliži Gvardiolinoj ideji fudbala. Međutim, kristalno je jasno da sam metod mora da pretrpi određene izmene i da nađe kompromis sa Nejmarom koji nije navikao da igra odbranu i da napada prostor bez lopte. Jasno, ovo je sezona istine za Barselonu što sa klupom nema veze.

Sam Ćavi, ne Martino, mora da odgovori da li je još uvek dovoljno dobar da bude metronom tima. Sam Pujol će nam pokazati da li je vreme nagrizlo njegovu sposobnost da bude prvi među jednakima i obuzda sujetu ostatka grupe.

U avgustu bi sa jednom ili dve kupovine, Barsa mogla da prostre crveni tepih pred "Tatu", ostalo je na njemu.

Dobro je luka rekao, dojmova nema osim one kontra Santosa što je bila rapsodija po svim parametrima igre.

Pojačanja ne očekujem- možda se varam, ali već je pet do dvanaest u tom pogledu a ne liči mi na situaciju gdje će sijevnuti nekakva bomba u zadnji tren. Sve priče oko Aggera i ekipe smatram samo nogometnim folklorom koji je više u sferi nagađanja nego nečega realnog.

Najinteresantnije će biti pratitri Neymarovu prilagodbu, kako tome da nije centralno fokus ekipe nego karika u lancu, tako i adaptaciju ostatka ekipe i Inieste koji u nekakvoj idealnoj postavci dirigira u protstoru koje inače otvara radišno krilo na toj strani.

Igrački su želje povratak na osnove u defanzivi- ne čak Pepove, nego osnovne nogometne, smanjivanje terena u trenutku kad započne presing, umjesto da zadnja linija ostane na centru a prednja napada pa ostavlja samog Busquetsa na ogromnom prostoru (on neema kao u Realu, BVB-u ili Bayernu partnera koji može popraviti njegovo krivo postavljanje.

Rezultatski očekujem mnogo teže prvenstvo lani. Real je kadrovski i jači tim, još ako Bale dođe to je nešto skroz novo, a i koliko god blasfemično zvučalo- bolje im je da je Mou otišao, one scene iz svlačionice nisu normalne za pretendenta za europsku krunu. Ali s njihove strane još uvijek postoji mnogo upitnika tako da nisu komparativno u nekaoj ogromnoj prednosti.

Očekujem mnogo tvrđe prvenstvo nego lani u smislu razlike u bodovima, a to će onda dati drugačiji ton i europskoj sezoni ap se neče dešavati da su prvenstvene utakmice generalke pred Milane i PSG-e gdje se pazi d se previše ne potroši. Dapače, mislim da će Bartra iz takve potrebe igrati više nego lani.