Svakom zvezdasu koji je bio juce na utakmici puno je srce. Ono se ne pamti, barem ja ne mogu da se setim prvenstvene utakmice od raspada Jugoslavije sa vise publike a da nije derbi. Ljudi moji, ja sam bezuspesno pokusavao da udjem i na zapad i na istok, i jedva sam se ugurao na jug kada su se setili da otvore jedan ulaz (to je ono ogradjeno parce kod zapada kapaciteta nekoliko hiljada sa kojeg nisu skinute stolice)  i to tek u 25om minutu utakmice. Atmosfera na prilazima stadionu je bila kao da se igra ozbiljna evropska utakmica, a na samoj utakmici pesma, huk, baklje, koreografije, delirijum kada smo nekako ipak uspeli da umuvamo loptu u gol, slavlje u 67. minutu povodom 67og rodjendana kluba...ma neponovljivo.

O samoj igri ne bih puno, nema sta ni da se kaze, ocajno je bilo, ali ajde, prvi macici u vodu se bacaju, verovatno je i onakvo ludilo uticalo na klince, ne verujem da je iko od njih igrao u slicnoj atmosferi ikada. To naravno ne opravdava Tosica ili Borhu, ali Boze moj, vazno je da smo ipak pobedili. Pohvale i za par stotina momaka iz Subotice koji su bodrili svoj klub.