Belodedić na prvom mestu

Vreme velikih transfera i vrhunskih procena kvaliteta i potencijala za napredak talentovanih fudbalera u Srbiji je davno prošlo. Sada je teško pronaći novog Stojkovića u Nišu, Mijatovića ili Savićevića u Podgorici, Mihajlovića u Novom Sadu, još teže uz njegovu pomoć ostvarivati odlične rezultate, i najteže prodati ga u bogat klub .
Mereći kvalitet dovedenog igrača, prikazane igre kluba u tom periodu i transfer u inostranstvo, „Blic“ je izabrao deset najkvalitetnijih pojačanja u prethodne dve decenije.

MIODRAG BELODEDIĆ
Miodrag Belodedić je važio za jednog od najelegantnijih i najkvalitetnijih centarhalfova u Evropi, kojem je dva puta pošlo za rukom da se domogne pehara Kupa šampiona - 1986. sa Steauom i 1991. sa Crvenom zvezdom. Zbog prefinjenih intervencija u odbrani u Rumuniji je dobio nadimak Jelen, a sigurnost je najbolje demonstrirao upravo u finalnim utakmicama najznačajnijeg fudbalskog takmičenja, koje su oba puta završene bez golova, iako je za protivnike imao napadače Barselone i Olimpika iz Marseja. U periodu dok je igrao za Crvenu zvezdu, Beograđani su tri puta bili šampioni (1990, 1991, 1992) i osvojili su jedan kup 1990. Belodedić je učestvovao i u osvajanju Interkontinentalnog kupa 1991. godine. Kada je napustio „Marakanu“ potpisao je ugovor sa Valensijom.

SINIŠA MIHAJLOVIĆ
Siniša Mihajlović, definitivno jedan od najboljih izvođača slobodnih udaraca na svetu, karijeru je počeo kao vezni igrač, ali je kasnije prekomandovan u zadnju odbrambenu liniju. Buran temperament je obuzdavao moćnim udarcima levom nogom i preciznim dodavanjima dugim i preko 40 metara. U Zvezdi se zadržao godinu i po, ali je za to vreme osvojio dve titule nacionalnog prvaka (1991, 1992), a učestvovao je i u pohodu na Evropu i svet. Član zlatne generacije iz Čilea, koja je 1987. godine postala prvak sveta, postao je interesantan bogatim klubovima, a najkonkretnija ponuda stigla je od Rome.

DRAGAN STOJKOVIĆ
Jedan od najboljih tehničara među srpskim fudbalerima, koji je za briljantnu igru na „Marakani“ nagrađen statusom pete Zvezdine zvezde, nije bio deo najvećih evropskih uspeha crveno-belih, ali je najzaslužniji za dve osvojene titule crveno-belih (1988, 1990). Drugom šampionskom peharu je pridodao i Kup. Dva puta je kao član Crvene zvezde bio proglašen za najboljeg igrača lige (1988, 1989.). Zvezdin kapiten, jedna od najboljih „desetki“ koji su nosile crveno-beli dres, napustio je „Marakanu“ 1990. godine i uz tada rekordan fudbalski transfer u SFRJ prešao u redove Olimpika iz Marseja. Dragan Stojković je bio među poslednjim velikim igračima zbog kojeg je publika u velikom broju dolazila na stadion, a imala je i šta da vidi. Dva nezaboravna poteza bili su golovi Partizanu sa centra igrališta (poništen) i iz kornera.

DEJAN SAVIĆEVIĆ
Dejan Savićević je kao 21-godišnji vojnik stigao u Crvenu zvezdu 1989, a pre toga se kao veliki talenat dokazao u podgoričkoj Budućnosti. Zahvaljujući fantastičnom osećaju za igru, sjajnim driblinzima, odlučujućim golovima, dobio je nadimak Genije, doduše tek kada je otišao da igra u Italiji, ali ni navijači u Srbiji nisu zaboravili njegove bravure, poput one kada je postigao gol Bajernu u Minhenu. Ogroman potencijal pretočio je u tri titule prvaka države (1990, 1991, 1992), jedan kup (1990), titulu šampiona Evrope i sveta (1991.). Sjajni rezultati i igre Savićevića u Crvenoj zvezdi doneli su mu drugo mesto u izboru za igrača godine (Ballon d Or). Savićević je driblinzima i lucidnošću očarao skaute Milana, u koji je prešao 1992. godine. Čak i kada se drugi put vratio u Crvenu zvezdu 1999. još jednom je na večitom derbiju zaslužio epitet igrača utakmice i dokazao da najveći srpski klubovi dugo neće imati takvog igrača.

PREDRAG MIJATOVIĆ
Na leto 1989. za talentovanog 20-godišnjeg Podgoričanina otimali su se splitski Hajduk i Partizan, a Mijatović, po sopstvenom priznaju navijač „bilih“, bio je na korak od dolaska na „Poljud“. Nemirno vreme u SFRJ i upornost tadašnjeg predsednika Partizana Mirka Marjanovića, Pađu su preokrenuli i uputili ga u Beograd.
Mijatović je bio proglašavan za najboljeg igrača jugoslovenskog prvenstva, pružao je odlične partije začinjene aisitencijama, golovima, atraktivnim potezima. Sa Partizanom je osvojio nacionalni kup 1992, a godinu kasnije crno-beli su konačno uspeli da prekinu dominaciju Zvezde i osvojili su šampionsku titulu, sa Mijatovićem koji se nametnuo kao vođa tima. Već 1993. godine je stekao status jedne od legendi kluba, iako je u Evropi vodio ekipu najviše do osmine finala Kupa UEFA (eliminisani od Intera), da bi već tog leta potpisao ugovor sa Valensijom.

ROBERT PROSINEČKI
Da je poslušao stručnjaka Miroslava - Ćira Blaževića, koji mu je savetovao da napusti Dinamo i fudbal, jer je tvrdio da ako Robert postane igrač on će pocepati trenersku diplomu, Prosinečki danas ne bi bio jedan od najboljih fudbalera koji su nastupali za srpske klubove. Da ironija bude veća on je bio jedan od najtalentovanijih mladića u Jugoslaviji, što je potvrdio osvajanjem titule evropskog prvaka, tri nacionalna šampionata i jednog Kupa. Treneri su ga tretirali kao najkorisnijeg veznog igrača, koji je na svakoj utakmici prevaljivao veliki broj kilometara, imao je izuzetno precizan završan pas, dobar dribling i neretko je postizao efektne golove. Glasine da je strastveni pušač (pričalo se da je znao da zapali i po 40 cigareta dnevno), nisu mu narušile reputaciju, jer je na terenu uvek bio svež i raspoložen za trčanje. Iz Crvene zvezde je prešao u Real.

DARKO PANČEV
Mišel Platini je 2006. ispravio petnaestogodišnju nepravdu kada je Darku Pančevu dodelio Zlatnu kopačku koju je zaslužio u sezoni 1990/91, jer je sa 34 pogotka bio najbolji strelac u Evropi. Zbog lakoće i načina na koji je postizao golove dobio je nadimak Kobra, a davao ih je na sve moguće načine - levom i desnom nogom, glavom, ramenom, kolenom, butinom, iz kaznenih i slobodnih udaraca, pa čak i zadnjicom... Pančev je u crveno-belom dresu bio sigurno jedan od najboljih i najkonkretnijih napadača Evrope. Publika na „Marakani“ ga je obožavala zbog golova, a naročito posle kaznenog udarca u Bariju kojim je doneo Crvenoj zvezdi titulu prvaka Evrope. Zatim je osvojio i Interkontinentalni kup tri domaća šampionata i jedan kup. U 91 utakmici u Zvezdi postigao je 94 gola, nakon čega se preselio u Inter.

TARIBO VEST
Na insistiranje Lotara Mateusa, bivšeg trenera Partizana, Taribo Vest je stigao iz Kajzerslauterna u Humsku i igrama u odbrani dokazao se kao jedna od najisplativijih investicija. Crno-beli su u sezoni 2002/2003. osvojili titulu prvaka države, a već naredne sezone ušli su u Ligu šampiona. Iako je imao problema sa kolenom (praktično igrao sa jednom nogom jer nije hteo na operaciju), uz iskustvo stečeno u Interu i Milanu, Vest je uspešno zaustavio napadače Đurgardena i Njukasla, Den Oudena i Širera. Bez mnogo napora izašao je na kraj i sa Ronaldom, kada je u Beogradu gostovao Real u okviru takmičenja po grupama. S obzirom da njegov dolazak nije previše koštao Partizan, ali i da od odlaska nisu zaradili, Taribov značaj bio je isključivo u vidu rezultata crno-belih. „O, la, la“, izvikivao je Vest kada bi na vrhunskom nivou odigrao utakmicu za crno-bele, koje je napustio 2004. godine i otišao u Katar. Korist za ekipu bila je značajnija od nemirnog temperamenta i odsustva zbog obaveza u crkvi kojoj je bio posvećen...

MATEJA KEŽMAN
Nadimak Betmen dobio je tek po odlasku u PSV iz Ajndhovena, gde je tri godine terorisao golmane i bio najbolji strelac holandske lige, ali njegove golove sigurno pamte i navijači Partizana. Kežman gotovo da nije propuštao priliku da pogodi mrežu Crvene zvezde u večitom derbiju, a podjednako je bio uspešan i u domaćoj ligi, jer je 2000. godine bio prvi strelac prvenstva i igrač godine. Brzina i okretnost bili su glavni adut napadača Partizana, a golovima je doveo crno-bele do šampionske krune u sezoni 1998/1999. Isplativost Kežmanovog dovođenja iz Sartida (Smederevo) videla se 2004. godine kada je razbio kasu PSV-a iz Ajndhovena i za ogromnu sumu novca krenuo put Holandije.

ZORAN MIRKOVIĆ
Zoran-Bata Mirković je proveo tri godine kao profesionalac u Radu, pre nego što je stigao u redove Partizana sa kojim je osvajao šampionske titule 1994. i 1996. godine, kao i nacionalni kup 1994. godine. Njegov izraženi temperament dobro se uklapao u defanzivne poslove koje je obavljao na terenu, bez obzira da li je igrao na poziciji beka ili centarhalfa. Navijači Partizana su ga voleli zbog odanosti klubu, a tri provedene godine u Humskoj okarakterisao je kao najlepše u igračkoj karijeri. Partijama u crno-belom dresu izborio se za status reprezentativca, gde je takođe potvrdio karakter velikog borca. Iz Partizana je otišao 1996. godine u Seriju A, tačnije u Atalantu iz Bergama, a posle toga je nastupao za Juventus i Fenerbahče, da bi se ponovo vratio u klub u kojem se afirmisao kao igrač.