Džoni junior najmlađi profesionalac u sto godina ‘Hajduka’

Balun me je skroz okupira, ali nisan zaboravija ni školu’, kaže Jakov /JADRAN BABIĆ / CROPIX

Ne, nisu to dva umjetnika baluna Xavi i Iniesta, mene je oduševija David Villa. On i Diego Forlan bili su za mene dva najbolja igrača u Južnoj Africi, a Villa mi je pinkicu draži. Čudo od igrača. Pravi je golgeter, ima strašan osjećaj za doć u šansu, zabit gol!

More bit da mi je Villa najdraži igrač zato jer i ja u Hajduku igran na mistu napadača. Nema ništa lipše na svitu nego zabit gol. I čut oni najlipši zvuk kad balun uđe u mrižu. Sanjan bit prvotimac Hajduka, golgeter bilih, osvajač Hajdučkoga srca.

Sanjan dan kad će mi Torcida sa sjevera skandirat ime. Sanjan da na krcaton Poljudu zabijen gol Dinamu koji će Hajduku donit naslov prvaka. Sanjan i dan kad ću zaigrat za najjaču reprezentaciju Hrvatske, s njon zaigrat na Svjetskon prvenstvu.

‘Bit će mali veliki igrač’

Osin toga, moran bit bolji igrač nego je to bija moj otac Vilson, reprezentativac koji je igra za Hajduka, Dinama, Schalke 04. I to zato da ga mogu zafrkavat. Sad on zafrkaje mene i govori mi: “Zapanti, ti si još uvik sin Vilsona Džonija!” A ja mučin i čekan dan kad ću mu reć: “Sad ti zapanti: od danas si ti otac Ivana Jakova Džonija!” Ka dite od šest godina počeja san trenirat balun i tenis.

Dva najdraža očeva sporta. Bija san dobar u igri i s velikin balunon i s malon lopticon, ipak san odlučija bit nogometaš, a ne tenisač. Proša san Hajdukovu školu baluna, moran ovde zafalit svin trenerima koji su mi pomogli da postanen, kako to svi govore, veliki nogometni talent. To su Zdenko Adamović, Marin Boris, Mladen Jurić, Ante Šećer, Goran Šušnjara, Zoran Vulić, šjor Marin Kovačić...

Ka i selektor hrvatske reprezentacije U-17 Ivan Gudelj koji mi je u reprezentaciji povjerija ulogu kapetana. Miritaju ti ljudi da in rečen: velika van fala! Svi govore da san uzletija u lito 2007. godine, kad san uša u 14. godinu. Tad su svi govorili: “Ovo ti je Vilijev sin, biće mali veliki igrač!” Počeli su me falit, govorit kako san veliki talent, jedino me nikad nije pofalija moj otac.

Do današnjeg dana. Stalno me kritizira, govori šta mi u igri ne vridi, šta triban popravit. I uvik ponavlja da to čini za moje dobro. Moran mu priznat da ima nosa za balun, puno puti je reka ono šta se poslin stvarno dogodilo. Golgeter san, moj forte je nos za gol, igra glavon, snaga u duelima. Znate li ko mi je pokaza nike finte kad se triba “ogradit” oko obrambenog igrača?

Moj barba Jakov, očev brat. Bija je veliki vaterpolist i veliki igrač maloga baluna. Pa je poslin zafrkava moga oca: “Vili, evo ti ja moran naučit sina kako privarit beka!?” Nikako ne smin zaboravit spomenit moju mater Gordanu. Okad znan za sebe, stalno brine o meni, kad san počeja trenirat, vozila me na sve treninge i vraćala doma.

Brine o mojoj školi, o ishrani, ma o svemu. A otac me, to san već reka, kritizira i ponavlja: “Ti moš i bolje!” Gleda san nike utakmice onda velikog i moćnog Hajduka, iz vrimena kad mi je otac bija bek šampionske momčadi “bijelih”. Meni su se posebno svidili Dragan Holcer u obrani, Jurica Jerković u veznon redu i Ivica Šurjak u napadu. A otac? Ala, sad guštan ka niko jer mogu reć ono šta on govori meni: “Moga si ti i bolje!”

Vrlo dobar učenik

Balun me je skroz okupira, ali nisan zaboravija ni školu. Svršija san prvi razred privatne Gimnazije Kraljice Jelene u Splitu. Proša san vrlo dobrin uspjehon. Bez obzira kako će mi se razvijat nogometna karijera, želin svršit srednju školu, a kad dođe vrime za fakultet, vidiću šta i kako dalje.

Živin stvarno ludin svakodnevnin ritmon. Budin se u sedan i po, sredin se za školu koja počinje u devet manje kvarat. Traje do dvi ure, a onda, bez da skoknen doma šta pojist, iden na trening. U školi pojiden bananu ili prigrizen koji slatkiš, nakon treninga koji traje uru i po-dvi vrimena dođen doma gladan i krepan od umora.

Obidvan, a onda me čeka učenje. Poslin večere zaspen u sekundu... Nema me puno vanka, neman za to vrimena. Priko vikenda se nađen sa svojon ekipon vršnjaka, učinemo đir po gradu, govorimo najviše o balunu. Pogotovo moj najbolji prijatelj Frane Vladislavić i ja. Cure? Ajme, ne bi ja o tome... Nedavno san čuja da se čuveni Arsenal zanima za mene.

To mi djeluje ka nestvarna bajka: da me klub kojemu se divin kad ga, prid krcatin tribinama, gledan na televiziji, želi vidit u svon dresu! Eto, to san van reka najiskrenije, ali van isto tako najiskrenije priznajen da mi to nije udrilo u glavu, grubo je reć, ali to me zasad uopće ne zanima.

Život u balunu - otac Vilson i sin Jakov Džoni /FEĐA KLARIĆ / CROPIX

Sanjan Barcelonu!

Prid očima mi je samo Hajduk. Je, Hajduk i ništa više. Želin se još više dokazat u svojoj natjecateljskoj kategoriji, želin postat prvotimac Hajduka. To mi je sad jedini cilj. A kad se prepustin maštanju o tome di bi mi nakon Hajduka bilo najdraže igrat, onda mi je najdraže sanjat, ali tek nakon šta u Hajduku dan sve šta se očekuje od mene, da zaigran u dresu Barcelone.

Zato jer Barcelona, po meni, igra najlipši balun u Evropi, ma na svitu! Sad ću na kraju otkrit ništo šta me učinilo najsritnijin momkon na svitu: Hajduk je s menon potpisa profesionalni ugovor!

U nedilju 25. sedmoga navršavan 16 godina, ima bit da san najmlađi igrač u 100 godina Hajduka s kin je potpisan profesionalni ugovor. Tako su mi baren rekli. To me čini puno puno ponosnin i sritnin. Jer je to znak da moj najdraži Hajduk najozbiljnije računa na mene...