DIPLOMIRANI EKONOMIST, IGRA JE ZA HAJDUKA U MOMČADIMA KOJE SU 1950. (BEZ PORAZA!), 1952. I 1955. GODINE OSVAJALE NASLOVE PRVAKA JUGOSLAVIJE

Vladimir Šenauer Geza kod Mosora: Dalmatinci moji, volimo Hajduka!

Evo, na početku ovog razgovora ste me skroz smantali: taman da ću Vas počet pitat o onoj momčadi Hajduka koja je prije čipon šezdeset godina postala prvak Jugoslavije, i to bez poraza, ka niko prije ni poslin Hajduka, a Vi mi dajete dar!?

– I to koji dar: auto! I to ne bilo koje auto nego Chevrolet Corvette Rondine iz 1964. godine. I to ne bilo čiji auto, nego auto od slavnoga, svjetski priznatoga Orsona Wellesa! On ga je meni da u hotelu “Marjan” prije čipon 44 godine, a ja ga sad dajen vama. S tin da bi volija da ga čuvate ka šta san ga i ja čuva. Nije mala stvar imat auto od Orsona Wellesa... Evo van ga uručujen od srca, pa neka mi onda Davor Grčić Gaga, Bogdan Kragić i ostali moji farabutu hajdukovci opet reču da smo mi Židovi škrti...

Tu je dolazija jedan talijanski kapetan, kupova je cigarete u njega. Molija je oca da mu ostavlja ispod banka talijanski duvan i da mu nabavlja talijanske novine Domenica del Corriere... Otac mu je sve godine dok je ti talijanski kapetan bija u Splitu to nabavlja, a kad je pala Italija ti kapetan je doša ocu u trafiku i reka mu: “Vi ste Židov, ne odete li iz Splita ubiće vas Nijemci i ustaše čin uđu u grad!“ Iste večeri smo pobigli iz Splita na Mosor, a onda smo se spustili u Krilo Jesenice i trabakulon došli u Vis...

Jeste li tamo na Svetoga Duju 7. 5. 1944. godine dočekali obnavljanje Hajduka?

– Nisan. Bija san mali partizanski kurir...

Onda ste Vi bili spliski Boško Buha!

– Nemojte stavit to spliski Boško Buha, zajebavat će me Bogdan i Gaga... Otišli smo s Visa u Bari, tamo san isto bija mali kurir. Ima san 14 godina, nosija san poštu di god je tribalo... U Bariju san 1944. gleda i onu čuvenu, povijesnu utakmicu Hajduka protiv Engleza. Bilo je 50 iljada svita, ja san sidija među ranjenicima. Tad san se zareka: Jedan dan ću i ja igrat balun u Hajduku! Poslin par godina ti san mi se i ostvarija...

Inače, otac se ranije vratija u Split, nije tija ić ni u Ameriku ni nigdi di su Židovi zvali sve nas Židove iz Splita i Dalmacije, želija je opet živit u Splitu. I kad san se 1947. godine, ka 17-godišnjak, vratija brodon iz Italije u Split, dočeka me, bija je puno, puno tužan. Ništa mi nije bilo jasno, umisto da se veseli šta je vidija sina nakon dvi godine, zaplaka je. Došli smo doma, uvik me zva Vlado, a ti put me zazva – sinko!

Reka mi je: “Sinko moj, cilu našu familiju pobili su Nijemci i ustaše. Samo zato jer su Židovi. Ubili su i tvoju babu i rođake, i dičicu od par godina. Sve su pobili!“ I svaki put kad se sitin tih očevih rečenica i njegovih suza, i ja počnen plakat. Skužajte, to je jače od mene... Umriću, a neću moć razumit da se ljude ubijalo i da se po svitu još uvik ubija zato jer su druge vire, druge nacionalnosti, druge boje kože... Ajmo naprid! Došli ste s menon govorit o Hajduku, a ja od početka plovin drugin morima.