3 godine od "Vukušiću Ante, sinjski dijamante!" Eh, kad smo mi dobijali u EL neki
još nisu bili postali Dinamo 3.

I onda iza te utakmice porazi, neki očiti i zasluženi, neki uz Poklepovićeve eskapade. Kad su nam Zenitovci u zadnjoj pustili praktički da radimo šta oćemo, a ovaj to ne vidi, a ovi na terenu... Uf.

Al taj trenutak... Mora san se ić nać se s prijateljem strancem u jednom većem/poznatom kafiću/restoranu u Zagrebu pred kraj utakmice, jebiga, nije moglo drukčije. Sili mi tamo, a ja svako malo gledan na ekran, vidi i ovaj da mi očito nije svejedno. I onda to. Skok, dernjava, jebote, da san nekin čudon bia bojsima u klubu tad ne bi se ništa bolje moga kontrolirat. Nas 5-6 nasumično nabacanih po prostoriji, baš nevezano, simultano isto reagirali. Ostala hrpa ljudi koja nije znala valjda ni da je neka utakmica na tvu nas gleda ka da smo poludili.

I osmijeh fiksan ostatak jebenog dana, uz napade čiste radosti tu i tamo.

Mea culpa.