Ala koja depresija.

Ka da čitan patnje mladog Werthera, samo šta mi suza ne kane i bacin se sa balkona.

Stvarno su mediji napravili posa sa ovim naricanjem, tugom zbog hajdukove krute sudbine, namećanjem kako je jedino rješenje privatni vlasnik, novonastali forumaši koji bi nakon dva poraza odma sve prodali, drugim ričima klasika.

Bija san i ja ljut nakon Iraca, sada san ih arhivira, iako je ono bilo strašno, ali neka se barem ugledaju malo na Irce i njihov muški pristup. Znali su da nemaju šanse, znali su da smo bolji protivnik, i gubili su 1:0 i opet su sve dali od sebe. Drugim ričima, pravi muškarci, sa pravim pristupom na terenu. Poželija bi onakvih 11 momaka majke mi, isti sekund, jer bi takvi davali protiv bilo koga sve od sebe i svakome bi pokazali zube, i to bi svi znali cjenit.

Šta se može dogodit večeras?

Pod A) mogu nas zgazit večeras ka zadnju utakmicu, a ako već moramo izgubit onda bolje izgubit pošteno i čestitat boljem

Pod B) mogu nas dobit opet preko suce nakon neke smiješne situacije, najgori scenarij, nadajmo se da ga neće bit.

Pod C) možemo izvuć pozitivan rezultat ili čak pobjedit i onda im se rugat dok su oni pod šokom.

Ova histerija me uveliko podsjeća na utakmicu između nas i Dinama kada smo popušili od Debrecena. Javnost je naricala nad našom gorkom sudbinom, novinari su se nadali da nećemo primit više od 4 komada, išta drugo osim našeg poraza nije uopće dolazilo u obzir, pa su na kraju skoro i izgubili kada im je Kranjčar skinija prećku prije čega je posla par igrača Dinama po čevape.

Neka nam ta utakmica bude vodilja, nek izađu i odigraju muški i niko im neće reć riči niti će doživit iakakvu katastrofu.

Stoga samo hrabro Bijeli i nek vam Irci i njihov pristup budu vodilja i ić ćete sretni doma