Kad vidim te prekretnice onda ću reć da je tako.
Za sada imamo samo obećanja, u koja ja onako naivno virujem, ali mi je iskreno dosta obećanja.
Ako ne rješe omladinsku školu, ako stvarno ne ulože u infrastrukturu, ako ne rješe problem radne zajednice koja guta naprosto previše para, a pitaj Boga ko je sve tu uhljebljen, onda će uistinu bit gotovo sa projetkom Naš Hajduk.
Ne znam jeli ljudima jasno, ali ovaj jad koji se uvuka u sve nas kada je u pitanju Hajduk, je meni osobno nešto najgore šta san doživija ka navijač Hajduka, a doživija san svašta, od bijesa, do tuge, od ludila do euforije, od depresije do veselja, od suza do pljucanja, ali je uvik bila prisutna jaka emocija, bez obzira kakva bila.
Sada me vata samo jeza i velika zabrinutost da smo otišli u tešku prosječnost iz koje nema povratka i da će nam se ugasit ono šta je barem do sada uvik gorilo bez obzira šta bilo, a to je onaj žar sa tribina koji je uvik krasija Poljud, on je već sada skoro ugašen, a mularija okolo oda u Messijevim hobit dresevima i gorljivo prati jeli Kiki obrija međunožje da mogu i oni.
Pet do dvanaest gospodo, pet do dvanaest
[uredio Ošneš - 13. svibnja 2016. u 19:54]