Evo da pojasnin di se mi ne razumimo.

Meni je jasno da nije popularno pisat u negativnom kontekstu, pogotovo sad...

Necu se predaleko vracat u proslost nego ostat na ovoj aktualnoj garnituri.  

Di ja vidin problem? Vidin ga baš u radu sa mladim igračima pri tom prelazu iz juniorskog u seniorski nogomet. To je najosljetiviji dio karijere svakog nogometaša a ova garnitura trenutna to radi po meni loše. Da ti uspije prilagodba igrača i da igrač nastavi rast, trener prvo triba bit veliki psiholog, pa pedagog, pa tek onda na red dolaze nogometna znanja.

Jel se svi slažete da su Ljubo i Biuk pod Tramezanijem puno bolje izgledali? Ja mislin da ćemo se tu svi složit, pogotovo za Biuka. To je zato jer nije bilo pritiska a ni Tramezani nije ima nekog izbora ni posebnog imperativa.

Onda je doša Jens koji je i sam pun kurac luta i Ljubo i Biuk su mu u par utakmica nestali s mape. On je izvodija neke svoje kemije, po meni, na kraju nas je to koštalo prvenstva. Onda dolazi Dambra i vidija se neki trenutni psihološki rast koji se odrazija na igru i kod Ljube i kod Biuka. Al kako smo stizali bodovno GNK, kako je rasta pritisak, tu su oni opet počeli tonit. Nisu se mogli nosit s očekivanjima.

Kad sad gledaš suvu minutažu, svak će kazat kako su Ljubo i Biuk dobili dosta minuti i to je istina. Samo nije to kvalitetna minutaža za razvoj igrača. 

Mladi igrači se moraju postepeno pumpat samopouzdanjem i navikavat na pritisak. Znači najprije ih uvodit kad su utakmice rješene i kad njihova eventualna slabija izdanja, koja su kod mladih igrača normalna, neće klub koštat bodove pa će ih to dodatno žderat i rušit im samopouzdanje.

Ovako kako se u nas radi, tako se radi sa mladim igračima na posudbi iz drugih klubova pa se oni često sataru i propadnu jer se nigdi ne nametnu, samo ritki uspiju ka Paša recimo.

U tome je problem. Baš sad kad Hajduk ima više opcija i kad je recimo dovoljno jak da rješi do 70-te minute većinu utakmica u HNLu, onda je to minutaža za pravilan razvoj mladih igrača, tih zadnjih 20 - tak minuti. Malo vrimena da eventualno useru pobjedu a opet dovoljno da zabiju, asistiraju, odigraju potez za aplauz. Tako se nekad radilo sa mladim igračima. Tako je Katalinić radija npr. sa Mornarom i  Rapaićem. Tako ih istovremeno navikavaš i na publiku i na pritisak igranja u velikom klubu i stvaraš pobjednički mentalitet.

I onda imaš za sezonu,dvi igrača od minimalno 10 milijuna nečega. Taj put je jedini zadnjih godina u malo drugačijim okolnostima odradija Vlašić, mada se i njega pokopavalo kad je ima slabijih perioda.