Meni prvi doticaj s Hajdukon nije bia utakmica. Sad ja ne znan kad je to točno bilo, ima san 10ak godina valjda. I živili smo u Zadru i od malih nogu san volia sport, sve, košarka, nogomet, rukomet, samo da se igra i gleda. Al nije baš bilo prilike ic na Poljud ili nešto, jedino na što san stalno isa je KK Zadar s cacon i materon u Jazine, to se nije propuštalo. Ali, bila je na lokalnoj televiziji emisija, ako se ne varam Bili kutak. I baba i ja to gledali svaki vikend kad bi spava kod nje. A u sklopu emisije je bila nagradna igra i pitanje je bilo koliko kockica ima u Hajdukovon grbu, ili koliko bilih, ne znan vise. A ja ima na sebi dres tad. I baba i ja zovemo. Naravno, dite ka dite, ja ta po ure zaboravia na to i za par dana dolazin iz škole kod babe i ona meni odma da ima odlične vijesti. Ja mislia došla penzija, bit će za Pokemon karte. Kad ono kaže, zvali nas iz Splita, idemo u emisiju😶 auuu, ja nisan spava valjda 3 dana, mi došli tamo, prošli cili stadion, upozna tad Niku Kranjcara, sve druge igrače, slika se na terenu i s igracima. Još oni prije emisije pitali iman li kakvu želju, ja reka dres od Kranjcara. I uz to dobia zastavu s potpisima svih igrača, paket bobisa od nekih, a bez zajebancije 10 kila keksa, to cili kvart ija kod nas. Lipa uspomena, a ove memorabile san da na humanitarno, jebat ga, je mi za, al znan da je pomoglo kom je tribalo.
