Par iskrenih razmišljanja o Hajduku generalno:

1. Hajduk je već godinama klub koji je nadrasta svoj rezultat na terenu, klub čiji igrači plešu na valu raspoloženja navijača. Ukratko, kad je dobro svi smo tu i volimo se, a kad zapne nastupa kolektivna panika i strah da se ne zasere još više, a ironično skoro uvik se baš to dogodi.

2. Iman dojam da su igrači ode ko u NBA ligi oni koji drže u rukama sudbinu trenera. Kad dođe neki na papiru autoritarni trener tipa Tušo, Leko brzo se okupi kritična masa u svlačionici koja polako pretvori tog trenera u bivšeg. Zato te neke priče o tvrdim trenerima ode ne prolaze, čak mislin da se ni jedan trener s jakim pedigreom tipa Kek ode ne bi dobro provea čim bi malo pritisnija igrače.

3. Ne znan jesan jedini al iman dojam da su treninzi ode dosta slabijeg intenziteta jer toliko je primjera igrača koji potonu u osnovnoj fizičkoj spremi nakon par miseci provedenih u klubu.

4. Pitanje Mislava - čovik je u tri derbija pokaza jako loše postavljanje igre u kojima nas je posložija ka da je zadnje kolo i treba nam x za titulu. Psihološki nije uspija dignit ekipu koja se unatoč njegovim naputcima povlačila bez ikakvog smisla. Ispada da je players manager i super dok se pobjeđuje, a čim treba stisnit jednostavno nema autoriteta. Po meni najveći upitnik je da smo na pripremama i imali neke uigrane šeme u sredini da bi sad došli do toga da je dovoljno izvest osnovni presing da nam sredina liči na ništa.

Neugodna istina je da ova momčad ne izgleda kao da je sprema za naslov i nema nikoga ko je spreman istrčat kilometar više za ostvarit taj cilj. Ako je bila nada da će se svi raspast a mi na guzova polako do titule, valjda je svima jasno da je taj vlak proša.