Probudia se ujutro, gledan neće bit kiše, karata ima. Ko ga jebe, ajmo sist u auto i picimo. Stavia bez cestarina put, ima san vrimena. U autu svirali Coce, Grdovic, Hari, ma sve išlo. Vozim ja nekim selima, jedini auto na cesti, al ide nekako. Ima nešto hrane sa sobom, vode uvik. I baš zavraga, nakon 200 kilometara di si moga stat nasrid ceste, po ure nije bilo ni ugibalista da pišam. Nema veze, stisnit ćemo. Al kita, ne mogu više stiskat. Srica naša neku napustenu pečenjaru. I kako mi se žurilo, upa u neko blato, cili se sporka, al dobro, malo vlaznih maramica i ličilo je na nešto. Još 100km do Osijeka i naletim na neki nogomet, lokalna liga. I taman da ću uparkirat gledat, kita, vidin blato, mislin si e nećeš opet danas. Na ulazu u Osijek zaustavi me patrola, di ćete gospodine? A ja iman Hajdukovu kapu na glavi. Kazem mu ja idem malo plivat u Dravu, more je pretoplo. Nije mu baš silo najbolje, ali ajde, pustia me. Kilometar do stadiona naletim na Spar, traži me Colu više od ičega. Uparkiram na zadnje misto valjda i pitam ovog na blagajni jel dižu stvarno aute. Kaže on ma kakvi. Mislin si ja, aha, znači upakirani smo do kraja utakmice. Proseta do stadiona, stvarno lipo zdanje, uredni wci, akustika, ma baš nogometno. Sidia na njihovom istoku, muca cilo vrime jer sam picka, a i u početku su neke naše natriskali jer su bili glasniji os spikera. Da nisu oni, ja bi ih nabia. Torcida glasna, al nisu uspili okrenut momentum s prekidom. Nogometno sam ima osjećaj da ovi ne bi dali gol do sljedećeg Valentinova. Osijek je očaj, mi smo čak i bili ok. Utakmica je završila, a ja živčan idem doma. E sad, zašto? Pa jer nisu tocili pive ni vina. Bolje da san se stvarno bacia u Dravu. Povratak doma lip, moga san vozit do Kopenhagena. Zapravo nisam, jer nisam ima skoro više goriva, a počelo mi se spavat. Ništa, u vikend na Poljud, pa ćemo dalje vidit. Zivili.
