Lipi moji, danas je rođendan našemen Keti, kumu od naše ikone Rakitića. Ne ćoviku. Instituciji. Pojavi. Fenomenu.
Da se Split vodi po zaslugama, ima bi svoj kip negdi između rive i Poljuda, da ga turisti slikaju i pitaju: “Whu is this men?”, a mi ponosno kažemo „to ti je Keto, brate. Da njega nije bilo, pola prića u ovom gradu se nikad ne bi dogodilo.“
E sad, da van isprićan štoriju kako san ga ja upozna…
Noć ka stvorena za probleme. Petak, misec pun, ekipa nabrijana, a moji mi bez plana. Klasično splicko “idemo di nas noć odnese”, a noć te redovito odnese tamo di je gužva, muzika. Isprid Vanile kluba red ka za referendum. Cure u štiklama pare ka arhitektonski projekt. Momci u košuljama koje su preuske od teretane. Svi nešta ćekaju.
A onda dolazi on. Bez pompe. Bez zaštitara. Samo lagani osmijeh i pogled koji govori: “riješićemo.” I stvarno, ćovik riješi. “Ajte s menon”, kaže. I odjednom se vrata otvaraju ka da smo rodbina vlasnika.
Ulazimo unutra, svitla, dim, muzika trese, DJ diže ruke, a žene… e žene… Split te večeri ka modna pista. Jedna plava, druga crna, treća brineta s osmijehon zbog kojeg zaboraviš kako se zoveš. A Keto? Smiren. Ka dirigent. Ne trći za nikojon. Samo klimne glavon, pozdravi, pita jel sve u redu. Jednon rukon drži mobitel, drugon rješava tri problema, a trećon maše konobaru da pojaća muziku.
Gogo Boljat drži logistiku. “Ovo je vaše, momci.” Separe spreman, boca u ledu, atmosfera taman kako triba. Ako je noć film, njih dvojica su producenti.
I sad dolazi moment koji se ne zaboravlja.
Prilazi jedna cura, onako samouvjereno, ka da ide na razgovor za posal, pogleda ga od glave do pete i kaže: “A vi ste taj Keto?”
On je odmiri sekundu, uzme gutljaj pića, lagano se nasloni i mrtav ladan kaže: “Ovisi šta si ćula… Ako je dobro, jesan. Ako je loše, to je moj rođak iz Dicma.”
Cura se nasmije, ali ne odustaje: “Kažu da možeš sve sredit.”
On bez treptaja: “Mogu, ali naplaćujen u fritulama i dobron energijon.” Ona ga pogleda: “A jel istina da si ti glavni u gradu?”
Keto slegne ramenima: “Ma nisan ti ja glavni… ja san ti ka Wi-Fi. Ne vidiš me, ali bez mene ništa ne radi.”
Ekipa oko stola umire od smija.
Smij, zdravica, prića krene. A Keto ne prodaje priče, on ih stvara. U jednom momentu prića o biznisu, u drugom o Hajduku, u trećem savjetuje nekog momka oko posla. A žene slušaju. Ne zato šta ima separe. Nego jer ima gard. Ima sigurnost. Ima ono nešto šta ne možeš odglumit.
I tu san ja skužija, ovo nije običan izlazak. Ovo je netvorking, romantika, psihologija i stend-up komedija u jednom. U tri ujutro piva krene sama od sebe. Hajdučke stvari, naravno. Jer kad si uz Ketu, znaš da će se u nekom momentu noć pretvorit u malu Poljudsku tribinu. I tu se vidi razlika, on voli klub iskreno. Nije to poza. Nije marketing. To je emocija.
I onda kad je doša period kad je njegov kum, prolazija kroz težak moment, ista ta smirenost iz noći preselila se u stvarni život. Dok su drugi prićali, Keto je staja uz njega. Bez kamera. Bez izjave. Samo prisutnost.
Na kraju san ga pita: “Keto, koja je tajna?”
Kaže: “Brate, poštuj ljude, radi svoje, i nemoj glumit nešto šta nisi. Sve ostalo dođe.”
I stvarno dođe.
Zato danas, na njegov rođendan, mogu reć da ga nisan upozna samo u noćnom životu. Upozna san ga u naćinu kako se nosi s pritiskon. Kako stoji uz prijatelje. Kako voli grad. Kako stvori atmosferu di god dođe. Sritan rođendan, Kralju noći i Gospodaru dana. Neka ti i dalje žene prilaze s osmijehon, prijatelji s povjerenjen, a grad s poštovanjen. Živija!!!
