Sad nešto šta iskreno mislim..

Puki je doša ovdje ka dite, proša juniore i uša u seniore, osjetia taj balun i sve šta nosi. Ovdje je i malu šeta po Marjanu,  osjetia je on to. 

U ovih 6 godina svašta je proša s nama, i euforije i depresije, svaki mogući osjećaj šta postoji. Osjetia je i skoro pa jednoglasnu ljubav, mislim da samo idiot neki ne poštuje tog momka. A to se može osjetit u jako malo klubova na svijetu.

Onaj mentalitet koji je ponia od kuće i kulture iz koje je doša ga i odvede dalje, tamo je život jednostavan

rodiš se->karijera i ideš za ambicijama

->odapneš.

Ali uvijek postoji ALI.. kad sam sinoć vidia Behind the scenes iz Poljske i one suze njegove, onaj moment kad je poletia na ogradu s navijačima i poveza to s onim videom kad je direkt sa stadiona sav turoban sia u ono auto i pravac Engleska meni je jedna druga misao prošla kroz glavu..

Ovaj mali će se vratit ovamo. 

Neće on dugo ostat ni u Championshipu, s Borom ili u drugom klubu zaigrat će on i Premiership i Europu, ima to u sebi.

Ali mi svi instinkti govore taman kad se mi saberemo do kraja i riješimo i infrastrukturu i mentalitet do kraja i zaigramo u Ligi prvaka da će on opet doć nama u punoj snazi i povest nas i tamo do pobjede.

Nekih 5-6 godina dok proba sve to vanka i vidi da je sve to super ali da nešto fali a to nešto je naše ludilo. Jbga Puki, igrat ćemo na Stockholmski sindrom tad, come to daddy.

Emocije su zajebane, one njegove suze su suze karakternog čovika a te su najteže, taj uvik ide samo tamo di on hoće.

A mali će bit prvi Amer koji će zapivat Nije u šoldima sve i doć u svoj dom di je posta muškarac.

Živia momčino, nikad zbogom, ovaj put je samo doviđenja.