Istina, utakmica je bila dekadencija fudbalske igre. Nije bilo šansi, lepih proigravanja, driblinga, svega onoga što čini fudbal lepim za gledanje. Ali nemoj da zaboraviš da je Partizan od 42. minuta igrao sa igračem manje i to bez glavnog kreatora igre, Saše Ilića. Uostalom, Partizan je u prvoj utakmici pokazao da je bolji, dao je dva gola, igrao lepo za oko, ali šta to vredi kada su Ukrajinci dali dva gola, a tri puta su prešli centar. Partizan je morao u revanšu da igra strpljivo, bez srljanja, jer da su primili gol bio bi to kraj priče. Na kraju se gleda samo rezultat, a ne i igra. Prošle godine u Ligi Šampiona smo u obe utakmice, mogu slobodno to da kažem, nadigrali Real. U Beogradu je bilo 0-0, a za ne poverovati je kakve smo šanse promašivali. Saša Ilić je sa par metara šutirao loptu iznad prečke. U Madridu smo takođe igrali fenomanealno, imali nekoliko dobrih šansi, a na kraju je Real pobedio golom iz ofsajda. I na kraju se pamti samo rezultat 1-0 za Real. Ja bih više voleo da sa ovakvom igrom doguramo što dalje, pa i po cenu da ne igramo lep fudbal, jer šta imamo mi od toga što će neko kasnije reći kako je Partizan igrao lepo, ali je, eto, ispao. Najveći kompliment smo dobili kada je Zinedine Zidane pre godinu dana na dodeli zlatne lopte na pitanje koji mu je meč bio najteži u klupskoj konkurenciji, odgovorio da je to dvomeč protiv Partizana. Nema većeg priznanja od tog.