Mnogo je izjava i komentara izrečeno posle utakmice Hrvatska – Turska, ali jedino vredi ona Pranjićeva koji je rekao da su MORALI DA ODBRANE GOL! Da, upravo tako! To je moralo da se odbrani! Jer to je ta tanka linija koja razdvaja pobednike od gubitnika, koja nije dovoljno jasna, pa se prepoznaje kao nešto drugo – smola, maler, sticaj okolnosti … 

Neko će i posle ovog neuspeha (jer eliminacija ovakve Hrvatske od onakve Turske je, priznaćete, neuspeh) filozofski konstatovati kako će se fudbal (nogomet) i dalje igrati. Moguće da se tako tešila i mađarska javnost kada je njihov fenomenalni tim poražen u finalu SP pre pedesetak godina od Nemačke, iako je “mađarska laka konjica”, koja je tada važila za najbolju selekciju sveta, tu istu Nemačku u predtakmičenju ponizila sa 8:3. Da, fudbal se i dalje igra, s tom razlikom što Mađarska od tada praktično nema više vrhunski fudbal i daleko je od bilo kog velikog takmičenja.   

Reprezentacija Srbije, kojoj su tradicionalno neugodni rivali timovi poput Azerbejdžana, Jermenije ili Kazahstana, nije često u situaciji da brani stečeno, već obično mora da sustiže prednost protivnika. Pa čak i u takvoj inferiornoj situaciji, naši fudbaleri su u nekoliko navrata pokazivali visok moral, tako što su postizali golove iz jedne jedine šanse na utakmici ili ostvarivali povoljan rezultat pogocima u sudijskoj nadoknadi (primer je gostovanje Portugaliji u kvalifikacijama za EP).

Za razliku od srpskih sportista i timova, koji često germanskom upornošću i samouverenošću dobijaju mečeve protiv nadmoćnijih protivnika, Hrvati previše često gube dobijene mečeve. Navešću samo nekoliko primera kojih sam se setio na brzaka:

-         Polufinale SP u fudbalu 1998. godine. Hrvati su preko Šukera poveli protiv Francuske početkom drugog poluvremena. Hladan tuš za domaćina šampionata. Bilo je jasno da će Francuzi biti sve nervozniji kako vreme bude odmicalo. Bilo im je nužno da što pre izjednače. I to se upravo dogodilio zahvaljujući uplašenom timu Hrvatske, koji je već u sledećem napadu primio gol i ekspresno vratio Francuze u igru. Ubrzo su primili i drugi, a oba pogotka dao je odbrambeni fudbaler Tiram kome su to bili jedini golovi u dugoj reprezentativnoj karijeri (?!), a jedan je postigao na izvrsnu asistenciju protivničkog igrača Bobana.

Na diskutantima je da procene: da li je baš moguće da hrvatske sportske timove spopadaju baš toliki maleri u serijama ili se ipak radi o makar podsvesnom strahu od pobede i odsustvu samopouzdanja u trenucima kada se odlučuje utakmica?! I da ne bi bilo da sa radi o nekom apstraktnom lupetanju, naveo bih jedan suprotan primer iz hrvatskog sporta, a to je Rudićeva vaterpolo reprezentacija na SP 2007. godine, kada je u finalu protiv Mađarske pokazala mentalitet pobednika i u trenucima rezultatskog deficita. Slično kao i vaterpolo ekipu Juga, koja je poznata po neverovatnim rezultatskim preokretima u svoju korist, a jedna od “mušterija” je bio i Partizan na “fajnal-for” turniru.