Duh Johana K.

Duh Johana Krojfa (leb)di nad Ligom šampiona, nad svetskim fudbalom, dakle. Uz svu počast otačastvenom engleskom duhu – ako ga uopšte još negde ima – Krojfova, to će reći: Mihelsova, igra jest najviša emanacija evropske fudbalske znanosti. Ima li nečeg evropskijeg od te vrste spoja nauke i umetnosti?

Kopernikanski obrt (i ovde ta fraza zbilja stoji, jer fudbal posle Marinusa Mihelsa svakako nije ona ista igra koju je igrao, recimo, Pele) u tretmanu prostora u savremenoj igri, to je ono što čini njen evropski duh. Krojfovski duh: arhitektura savremenog fudbala počiva na posve drugačijim principima statike od tradicionalne igre zasnovane na igraču, ne na prostoru. A Potez je ono što otvara prostor, što ga raseca, menja mu koordinate, uspostavlja nove odnose. Potez što krasi velike igrače. Ali, razlika između velikog igrača imenom Zlatan Ibrahimović i velikog golgetera Pipa Inzagija, recimo, počiva na tom talentu za Potez. Ibra je na Emiratima igrao na ivici ofsajda ili u njemu, čekajući jedan Potez, onaj Ćavijev, znajući da onda ima slediti njegov Potez: perfektan lob, recimo. Inzagi je nešto drugo, briljantni instinktivac, beznačajan u igri osim u tuđem šesnaestercu, mašina za ružne golove. Pa, ipak, Ibrahimović još nije taj evropski igrač kakvog bi voleli na mestu gde, sad je jasno, nastaje evropski fudbalski duh, u Barseloni. Ako Barsa bude prvak Španije, Ibrahimovićev gol u prvom el klasiku biće ključni događaj; ako odbrani Ligu šampiona, golovi na Emiratima neće, zbog ona Mesijeva četiri komada iz druge utakmice. Ali, ako se to ne desi? E, pa, zbog toga je večiti upitnik nad genijalnošću Zlatana Ibrahimovića – zašto on to stalno ne radi? Šveđanin on jeste, ali možda je u pravu Vahid Halilhodžić kada kaže svojim otegnutim mostarskim: vidiš mu na čehri da je naš igrač, kad zavre k’o jarac (čehra – lice, „faca“, facijalna ekspresija). Ali i kad ne zavre, kad je arogantan i samoživ, kad svoj genij ne poštuje, kad „mahalaši“, i tada mu se vidi da je ovdašnji. Ćaviju se ne vidi ništa od toga. Mesiju – pomalo. Obojica igraju tu evropsku igru, to savršeno slaganje sistema, to ubitačno četiri-tri-tri, pletući mrežu odnosa za Potez, onaj koji urniše protivnika. Sistem je taj koji je u drugoj utakmici Mesija postavio u sredinu, tačno između protivničkih linija, tačno tamo gde njegov Potez može jedino biti efikasan. I samo je tako Mesi mogao četiri puta da učini istu stvar: sva četiri gola su Gvardiolina, koliko i Mesijeva.
Da je evropski fudbal drugo ime za nasleđe Johana Krojfa, moglo se videti i u utakmicama na Alijancu i Old Trafordu. Ferguson je obe počeo sa trojicom napred i trojicom u sredini, a Van Gal jednim od svojih mnogobrojnih kreativnih čitanja Mihelsovog testamenta. Presudio je rumeni Slavonac koji zna šta je kulen-tref i koji zna za ljute trave i ljute rane, Ivica Olić. Uporan kao, možda ne jarac, ali kao mazga svakako, ostajao je tamo gde mu je prostorno planiranje holandske škole dodelilo mesto, i, na kraju, učinio šta se imalo učiniti. Fergusonova je ingeniozna postkristijanovska improvizacija ipak utemeljena u samo jednom čoveku-mašini za golove. Kad nema Runija ili kad je on odsutan duhom, kao u revanšu, Zlostar se oslanja na čvrst sistem. Uz ogromno poštovanje – na kojim se to majstorima zasniva taj sistem: Parku ili Flečeru? Kariku? Gibsonu? Ne, nego Valensiji i Naniju. Trebalo mu je vremena da to shvati, a ono Nanijevo remek-delo ostaće tek u ponekom sećanju. (Đuli je, onomad u Monaku, izbacio prve Galaktikose još lepšim golom, i tog se gola sećamo. Samo se sve slabije sećamo Đulija. Sjaj i beda izvedbenih umetnosti: ni Rudolf Valentino nije imao šta tražiti u ton-kinu...) Van Gal svakako nije moj omiljeni trener, i trenutak njegovog odlaska iz Barse smatram jednim od najvažnijih događaja u povesti omiljenog kluba, ali treba reći kako je njegovo oslanjanje na bajernovski mentalitet i identitet, ukoliko je o tako nečemu još moguće govoriti, bliže izvornim principima revolucionarnog prevrata iz sedamdesetih, onda kada su Ajaks i Bajern krojili meru za igru kakvu danas znamo. Bez Švajnštajgera, povrh, Bajern je otvorio sve kaverne u načetim Mančesterovim plućima, ostavivši ih bez daha. Sa Štajnijem, ali mnogo više sa Robenom, tumor je kod protivnika bio neizbežan. Ferguson je izgubio svoj sistem, a protiv Bajernovog nije mogao tuđim. Robenov Potez, Olićevo neodustajanje. Engleski je fudbal van Lige šampiona ove godine zato što je izgubio svoj stil i zato što nema para. Nema većeg udarca za engleski nacionalizam, i zato navijači Mančestera nose žuto-zeleno, Stare Boje. To (još) nije ništa protiv čiča Aleksa. Ali...
Jedini od pobrojanih trenera koji ne uvažava flamansku tradiciju, Arsen Venger, međutim, nije zaslužio ni polufinale, ni bilo šta drugo. Trener koji je veća zvezda od svojih igrača, koji ne dopušta genijalnosti Seska Fabregasa da dođe od izražaja okružujući ga jednokratnim mediokritetima poput Bentnera ili Nasrija, naprosto ne zaslužuje veliku promociju. Najpre, mit o lepoj Arsenalovoj igri, koji sam i sam svesrdno gradio na ovom mestu, tek je projekcija želje otkako tamo nema Bergkampa, Piresa i Anrija. Fabregas je, rekoh li, genijalan igrač. Ali usamljen u svojoj genijalnosti, poglavito kad Van Persi nije u igri. Može se reći kako Arsenal nema sreće s povredama, još od onog masakra nad Eduardom. Ali se može reći i kako Ven­ger više ne kupuje dobro i tačno kao što je to činio u vreme dovođenja Fabregasa. Venger je odustao od velemajstora.
Jednostavnije rečeno: krojfovski, evropski duh, podrazumeva majstorstvo. Gde tog majstorstva ima najviše? U Barseloni. I možda, u Lionu. A Mesi, ne, nije vanzemaljac; to se samo tako teše oni koje je spržio rep te komete. On je iz Krojfove galaksije, sazvežđe Gvardiola.
I nije Johan K. slučajno postao počasni predsednik Barselone posle Arsenala, a pred derbi u Madridu.
Šta radi Žoze Murinjo ovih dana?