Najveći. Kralj među derbijima. Superklasiko.

Pravljeno je bezbroj istraživanja, rangiranja i anketa. Superklasiko je derbi broj jedan. Utakmice Boke Juniors i River Plate (iako je ispravno River Plejt) donose društvenu paralizu kao nijedna druga na svetu. Superklasiko je original, većina ostalih su samo dobre kopije. Pesme sa Monumentala i Bombonjere su obrađene na stadionima širom Evrope.

Najveći na terenu i na tribinama. Još su sveža sećanja na „Superklasiko sramote“ kada su navijači Boke suzavcem napali igrače Rivera i režirali prvi derbi u istoriji koji nikada nije završen. Bio je pre toga jedan koji je prekinut u osmom minutu zbog kiše, ali je su kasnije odigrana dva poluvremena po 41 minut. Od „Superklasika sramote“ se mnogo toga promenilo. River je osvojio Libertadores i ispunio zacrtani plan na početku sezone, Boka je vratila Teveza i sada grebe nogama i rukama da ispuni svoj zacrtani cilj. Jer takav je plan bio na početku sezone. River će jurišati na Kopa Libertadores, Boka na domaću titulu. Međutim, sada se Riveru otvara bonus da sagori Boku u paklu Monumentala i zaokruži jednu od najuspešnijih sezona u istoriji...

Superklasiko je najlepši koktel ludačke energije koja se stapa na tribinama i terenu, Huligani? Jesu. I to među najgorima. Ali za razliku od huligana u Evropi, većina „barabravasa“ Boke i Rivera u pola noći zna startnih 11 svog tima. Njihove pesme nisu egoistične ode sebi, tribini i palim „herojima“. One su ili najlepše ljubavne sonate svom klubu i igračima ili najsurovije prozivke protivnika. Ne staju sa pesmom nijednog sekunda. Uz zastave, balone, pirotheniku, trube i bubnjeve, zarazne latino melodije, to je fudbalski spektakl kakvom nema ravnog.

Umeli su „barabravasi“ da obave „informativne razgovore“ sa fudbalerima kada ne ide. Da im izbuše gume ili slično. Ali podrška koju im pružaju se graniči sa religioznim fanatizmom. 

Na Monumentalu i Bombonjeri fudbal žive i dišu više od ostalih.

Počelo je u La Boki. Lučkom naselju sa radničkom klasom. Oba kluba su tu osnovana, da bi se River kasnije preselio u elitno naselje Nunjez. To je značilo i da će River u budućnosti biti finansijski moćniji klub zbog čega su i dobili nadimak Milioneri. Za Boku je navijala niža klasa, uglavnom lučki radnici. S obzirom da je u luku uplovljavalo najviše brodova iz Đenove sa italijanskom imigracijom, nadimak za Bokine navijače je postao Kseneizes, što u prevodu znači Đenovljani.Danas te klasne podele više nema. Oba kluba u navijačkoj strukturi imaju pristalice od najsiromašnijih do najbogatijih slojeva. Za Boku i River navija preko 70 odsto populacije u Argentini. Oko 40 odsto Argentinaca su simpatizeri Boke, njih 33 procenta su pristalice Rivera. U samo pet argentinskih gradova (Aveljaneda, Kordoba, Santa Fe, La Plata i Santa Fe) Boka i River nisu najpopularniji klubovi.

Prvi derbi odigran 1908. godine je počeo sa 40 minuta zakašnjenja jer se sudija uplašio da deli pravdu, pa su mu tražili zamenu. Boka je pobedila 2:1. Kako tada, tako i danas. Boka vodi u međusobnim duelima sa 85 pobeda, River ima 78, a 76 puta nije bilo pobednika. Odigrano je i 119 prijateljskih mečeva. Boka je i tu u prednosti.

Đenovljani i Milioneri su u svetu priznati nadimci. Ali u Buenos Ajresu se insistira na dva pogrdna nadimka sa obe strane. Bokini su „Bosterosi“, Riverovi su „Galinasi“. Bostero je žargonski nadimak za sirotinju iz La Boke. Među njima i lopove, klošare i radnike u jednoj fabrici u kojoj se ložila konjska balega, pa je taj kraj odlikovao popriličan smrad.

„Danas sam prošao pored prokletog Bostera... Hvala bogu da ga nisam dodirnuo“, jedna je od najsurovijih pesmi Riverovijh navijača.

I upravo taj Riverov beg u Nunjez među bogate i insistiranje na razlikama sa „Bosterosima“ su zapalili vatru koja se decenijama rasplamsavala. I koja je gutala i ljudske živote. Najveća tragedija je vezana za „Ulaz broj 12“ kada se srušila tibina sa Bokinim navijačima. Poginula je 71 osoba, a prosečna starost žrtava je bila oko 19 godina. I to je nažalost Superklasiko.

River je svoju moć pokazivao tako što je bukvalno zlatom plaćao igrače tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka, a 10.000 pezeta koje su dali za Karlosa Pecuelu su bili nešto nezamislivo za siromašan klub poput Boke.

Dugo su navijači Boke smišljali kako da daju neki adekvatno pogrdan nadimak Milionerima i na kraju ga nisu smislili. Tačnije, nisu ga oni smislili. River je 1966. izgubio praktično dobijeno finale Kopa Libertadores protiv Penjarola. Vodio je 2:0, a poražen je 2:4 i propustio je šansu da postane prvi argentinski klub sa titulom prvaka Južne Amerike. Igra Rivera u tom meču je opisana kako kukavička.
Kroz nekoliko dana je došao prvi meč u prvenstvu i River je gostovao Banfildu. Jedan lokalni navijač je veče ranije ispod tribina sakrio kutiju sa belim piletom preko kojeg je visila crvena traka. Sinonim za beli dres Rivera sa crvenom štraftom. I pustio ga je iza gola Rivera tokom meča. Nastao je opšti šou! Jadno pile se teturalo po terenu, da bi ga razjareni Riverov as Oskar Pininjo Mas šutnuo iz sve snage. Dovoljno da svom klubu prikači neslavnu etiketu – Galinas. Pilići. U prevodu kukavice... Dugo Riverovi navijači nisu mogli da podnesu ovaj nadimak, ali sada ga prihvataju, šale se na svoj račun i jedna od najlepših pesama na svetu je „Senores, yo soy del gallinero“.

Ipak, Bokini navijači koriste taj nadimak da što surovije isprozivaju protivnika. Tako su 2010. gađali autobus sa Riverovim igračima. „Municija“ su bili baloni sa kokošijom krvlju i kukuruzom. Da ironija bude veća, Riverove pristalice su kasnije tokom iste godine razočarane ispadanjem od San Lorenca u Kopa Libertadores takođe gađale svoje igračie kukuruzom. I pelenama. Ranije upotrebljenim. Superklasiko.

Čuveno je i radovanje Karlosa Teveza posle odlučujućeg gola u polufinalu Kopa Libertadores na Monumentalu. Počeo je da oponaša pile. Ekspresno je zaradio crveni karton, ali je odveo Boku u finale.
Jedan od najpoznatijih odgovara Riverovih navijača je bilo prase naduvano helijumom obučeno u Bokin dres. Bosterosi su se kasnije naslađivali kada je River 2011. prvi put ispao u drugu ligu. Jedni daju energiju drugima za najluđe prozivke.

Koliko je zanimljivo na tribinama, još je zanimljivije na terenu. River je uvek imao pare da kupe najbolje, ali za mnoge ljubav prema Boki nije imala cenu. Tako i za najvećeg. Maradonu. Kada je zablistao u Argentinos Juniorsima, prvi se javio River i ponudio mu blanko ček. On je čekao Boku koji je bila u ogromnim finansijskim problemima. Pozvali su ga sa Bombonjere i nisu mogli mnogo da mu obećaju. Ali nije imao dielmu...
„Tražila ga Barselona, tražio ga je i River, ali on je samo Bokin jer kukavica nije“, orilo se tih godina na Bombonjeri.

Stadioni su posebna priča. Monumental je sagrađen posle Drugog svetskog rata , a njegova izgradnja je trajala godinama. Završen je konačno novcem od transfera Omara Sivorija u Juventus. Monstruozno zdanje koje je tada primalo 90.000 gledalaca, a danas može da ugosti blizu 70.000 ljudi.

Bombonjera je manja, ali za mnoge originalnija i lepša. Ima tri prave tribine, četvrta je zapravo samo zid u kojem su  VIP lože mežu kojima je i Maradonina. Ime je dobila jer izgledom podseća na kutiju sa bombonama, a građena je po uzoru na Artemio Franki u Firenci. Arhitekta Hose Deflini je napravio projekat ne tražeći ni pezos za nadoknadu. Dobio je samo kutiju bombona. Upravo zbog tog zida u vidu četvrte tribine, Bombonjera je bolje akustična od ostalih stadiona i stvara zaglušujuću buku. Teren zadovoljava minimalne dimenzije popisane od FIFA (105 x 68 metara) i  rivalima je problem da se snađu na užem prostoru od onog na koji su naviklli. Dok se opasulje, Bombonjera i Boka ih progutaju...

Ko je sve od velikana igrao za Boku i River je teško pobrojati. Ipak, dva imena su iznad svih. Za Bokine navijače, to je naravno Maradona. Za Riverove je to Urugvajac Enco Frančeskoli.

Čak 98 fudbalera je nosilo dres oba kluba. Među njima mnogi velikani. Kaniđa, Batsituta, Oskar Ruđeri, Ugo Gati... 
„Mnogo teška situacija. Jedni vas gledaju kao izdajnika, drugi vam ne veruju“, govorio je kasnije Ruđeri.
Danijel Pasarela je oterao Batistutu iz Rivera u Boku uz reči da ovaj napadač nikada nigde neće moći da igra... Svi znamo šta je kasnije bilo. Klaudio Kaniđa je tri sezone bio miljenik Riverovih navijača, da bi se posle osam godina u Evropi vratio u Buenos Ajres. I to u Boku, uz reči:
„Ispunio sam san da obučem dres klub za kojim sam oduvek navijao“.

To nije najgore što je Kaniđa uradio Milionerima. Najgore im je pripredio u Superklasiku jedne julske noći. Postigao je tri gola u pobedi od 4:1, a svaki put je ljubio grb Boke dok je slavio... Retko koga Riverovi navijači mrze kao Kaniđu.

Argentinci vole da kažu da imaju dva najveća gradska derbija na svetu i tu odmah posle Superklasika svrstavaju derbi Avaljende. Po trofejima, imaju pravo. Neverovatan je podatak da je tako mali grad dao takva dva fudbalska giganta.

Počelo je pre više od 100 godina i od tada raste. Grupa običnih radnika iz baraka su ujedinili dva lokalna kluba i osnovali Rasing 25. marta 1903. Boje su izabrali po tadašnjem, a danas upokojenom velikanu Rasingu iz Pariza. Samo dve godine kasnije na isti datum je osnovan Independijente. Kao što mu ime kaže u pitanju je bio simbol nezavisnosti. Opet grupa radnika. Raje, što bi se reklo. Bili su zaposleni u jednoj britanskoj kompaniji i bili su ljuti što im Britanci ne daju da igraju fudbal sa njima. Tako su osnovali svoj nezavisni klub. Opčinjeni lepotom dresova Notingem Foresta, izabraše crveno-bele boje. 

Prva fudbalska bitka za Aveljanedu se odigrala 1907. godina i prelepa priča je počela. Navikli smo da veliki gradski derbiji imaju fundamentalne razloge rivaliteta. Imamo ljuta rivalstva zbog klasnih razlika, politike, religije… U Aveljanadi nije u pitanju ništa slično tome. Kažu da prijatelje treba držati blizu, a neprijatelje još bliže. To je poenta rivaliteta u najmanjoj fudbalskoj metropoli sveta. Udaljenost između dva stadiona je tek 300 metara. Ta blizini je prouzrokovala rivalitet, tenziju i na kraju mržnju. Na dva antologijska stadiona.

Inedendijenteov je potpuno srušen i izgrađen na istom mestu pre deset godina. Od tada se zove Stadion američkih oslobodilaca. Mnogi ga i dalje zovu po legendarnom nadimku Dupli pogled. Zbog originalnog dizajna sa dva nivoa. Bio je prvi stadion u Argentini koji je probio granicu od 60.000 prodatih ulaznica. Za meč protiv Boke 1974. godine je prodato 62.000 ulaznica, a na tribinama je bilo bar desetak hiljada ljudi više. Na njemu su igrana finala Kopa Libertadores, Superkupa Južne Amerike, Interkontinentalnog kupa… Jedini je argentinski stadion na kojem su igrali petorica najvećih 20. veka: Pele, Maradona, Di Stefano, Krojf i Bekenbauer. Zbog bezbednosti je srušen i ponovo podignut 2005. godine. Izgradnja je finansirana od tri transfera. Independijente je za oko 40.000.000 evra u kratkom periodu prodao Serhija Aguera, Oskara Ustarija i Hermana Denisa da bi izgradio Američke oslobodioce.

Tek 300 metara je udaljen stadion Presidente Peron, koji je dobio ime po najpoznatijem argentinskom predsedniku. Ne zovu ga tako, jer Perona nisu svi voleli i mnogi su ga smatrali diktatorom. Stadion je opšte poznat po nadimku Cilindar. Kada vidite kako izgleda jasno vam je i zašto. Stadion je sa najvećim dimenzijama terena u Argentini, gde Rasing kao Barselona ume da "razvuče" rivala. Često je primao preko 100.000 ljudi, a u meču za titulu svetskog prvaka protiv Seltika, Cilindar se uvijao pod nogama 125.000 ludih Latinosa koji su Škotima priredili pakao. Bilo je to jedna od najbrutalnijih utakmica u istoriji fudbala. 

Poput ostalih derbija u kojima svaki klub ima svoju epohu i Aveljanedin je imao periode dominacije jednog kluba. Rasing je gazdovao do 1974. kada je Independijente počeo svoju eru. Desetak godina kasnije je Rasing ispao u Segundu i Independijente je napravio korak dalje. Do 2013. su navijači Rasinga čekali da i Independijente prvi put u istoriji ispadne među drugoligaše i da se ta sramota izniveliše. Da im makar malo lakne i da se reše prozivki… A kako je bilo navijačima Independijentea možete da pogledate na sledećim fotografijama sa te kobne utakmice. 

Independijenteov nadimak Crveni đavoli je proizvod novinarske ekstaze. Zbog oduševljenosti sedme sile tadašnjom petorkom u navali Independijentea čiji je deo bio i Orsi kojeg će Musolini kasnije naterati da zaigra za Italiju. Zbog tog đavolski dobrog napada je rođen i nadimak Crveni đavoli.

Rasing je poznat kao Akademija. U trećoj deceniji prošlog veka je nanizao sedam titula prvaka Argentine! Mleo je rivale. Bio najorganizovaniji klub, hijerarhija je dovedena do savršenstva i otuda nadimak Akademija.

Do Drugog svetskog rata Rasing je osvojio devet titula, Inependijente samo četiri. I posleratne godine su bile u znaku Rasinga, sve do početka šezdesetih. Independijente je lansirao neverovatnu generaciju sa legendarnim plejmejkerom Boćinijem, koja je počela da seje strah i osvaja titule. Od 1963. do 1978. osvojila je šest titula prvaka Južne Amerike, šest titula prvaka Argentine i prvu titulu prvaka sveta. Dobila je i drugi nadimak - Skupljači pehara! Tu je i famozna titula državnog prvaka kada je protiv Taljeresa u poslednjem kolu sa tri igrača manje postigla gol za titulu šampiona. Zamislite tu dominaciju i moć kada titulu osvajate sa osam fudbalera na terenu!?

Upravo tih šedesesetih godina prošlog veka se desio i detalj koji će promeniti sve. Legenda, sujeverje ili prokletstvo. Shvatite kako hoćete. Verujte u šta hoćete. Podmsvajte se, ali od tada više ništa nije bilo isto.

Navijači Independijentea su se posle pomenutog finala Rasinga i Seltika 1967. godine pod okriljem noći ušunjali na Cilindar i na terenu ubili i zakopali sedam crnih mačaka. Zašto sedam nikada nije odgontnuto. Akadamija je do tog momenta bila daleko ispred Crvenih đavola po trofejima. Tada Rasing ulazi u pakao! Na trofej je čekao neverovatne 34 godine! Sve je probao. Zvao je sveštenike, šamane, proroke, varalice, posezao za crnom magijom… Uzalud. Izlaza iz lavirinta užasa nije bilo. Sanjali su u Rasingu crne mačke, ubijali ih na ulicama čim bi ih videli. Rasing je tonuo, Independijente je rastao. Svet se okrenuo naglavčke sa plavo-bele. Svi u Aveljandi su verovali da je kletva stvarna. I osećali su je svakog dana. Neverovatno je na kakve načine je Rasing gubio utakmice i trke za trofeje. U jednom od mečeva za titulu su 14 puta pogodili okvir gola!? Kako onda da ne verujete u zle čini? Rasingove navijače tada ni silazak Marsovaca ne bi iznenadio…

Bili su na ivici ludila i konačno je 2000. doneta odluka da se ceo teren prekopa i potpuno promeni. I neki učeni ljudi su podržavali incijativu. I njima je svega bilo preko glave. Tokom prekopavanja su zaista nađene kosti mačaka. Odnesene su sa stadiona i sahranjene na nepoznatom mestu.

I onda?

U Klausuri 2001. godine, Rasing se borio za goli život i neki navijači su uoči ključnog meča za opstanak otišli u crkvu da se pomole. U grupi navijače je bio i izvesni Pablo Delpjero. Kupio je brojanicu i sutradan čekao ispred svlačionice da je pokloni nekom od igrača. Prvo su izašli mlađani Dijego Milito i još jedan fudbaler. Delpjero je zamolio Milita da uzme brojanicu kao poklon koji će mu doneti sreću. Uz podsećanje da je kletva skinuta i da je Gospod uz Rasing.

U meču za opstanak, trener je ostavio Milita na klupi da bi ga uveo u igru u drugom poluvremenu. Dijego je postigao gol kojim je Rasing sačuvao prvoligaški status. Već u sledećem Apertura šampionatu iste godine, Rasing je režirao čudo i postao prvak Argentine! Goreo je plavo-beli deo Aveljanede, prokletstvo je konačno skinuto!

U narednom šampionatu je prvak Argentine bio Independijente. Sa komandantom odbrane Gabrijelom Militom. Braća Milito su poseban začin u istoriji derbija Aveljanede. Igrali su jedan protiv drugog i tukli su se kao da su najveći neprijatelji. Prštalo je kada bi se dokačili u duelima. Rivalitet u Aveljanedi je opet porastao do nebesa.

Ali od te 2002. titula je zaobilazila najmanju fudbalsku metropolu na planeti.

I onda se vratio Dijego Milito. Idol Interovih navijača je odbio mnoge ponude da bi se vratio u Rasing. Dok je Militorešetao po Evropi, onaj navijač Delpjero se zaposlio u Rasingu da održava teren. Nekoliko dana po Militovompovratku u Rasing, susreli su se na izlazu sa stadiona. Delpjero ga je stidljivo gledao ne pomišljajući da će se veliki Prinćipe setiti susreta iz 2001.
“Šta je? Nećeš valjda da mi tražiš brojanicu nazad?”, upitao je Milito zabezeknutog Delpjera.

“Sačekaj malo”, nastavio je Dijego i počeo da kopa po sportskoj torbi iz koje je izvadio brojanicu staru 13 godina.

Istu onu plavu koju mu je poklonio Pablo Delpjero. Milito je svom obožavaocu ispričao da mu je brojanica bila talija, da se nije odvajao od nje i da ga nikada nije zaboravio… Nekoliko meseci kasnije, Dijego Milito je postigao dva gola u pretposlednjem kolu protiv Rozarija i zakazao meč za titulu u Aveljanedi u poslednjem kolu. River je vodio u većem delu prvenstva, ali ga je Akademija prestigla i protiv Godoja je na Cilindru igrala za titulu. Napetost u vazduhu je mogla da se seče nožem. Samo pobeda je garantovala Rasingu titulu. A, Godoj je jedan od onih klubova koji voli da zagorča život. Militova asisentcija Senturionu je odlučila. Rasing je opet postao šampion Argentine!

Stogodišnji rivalitet je uzrokovao i veliki broj incidenata. U Aveljanedi su se incdienti preneli sa terena na tribine. Derbiji šezdesetih godina su bili obeleženi tučama igrača, a u jednoj takvoj je sudija morao da podeli sedam crvenih kartona. Poslednjih godina su prešli na tribine i van stadiona. Nažalost, bilo je i smrtnih slučajeva.

Derbi Aveljanede ne može da se poredi sa bilo kojim drugim na svetu. Tako blizu, a opet tako daleko... Teško je i pretpostaviti kako je to kada si stanovnik Aveljanede i kada imaš takvu istoriju. I kada odrastaš i kada te vaspitvaju sa ovakvim pričama. Ali mora da je mnogo dobar osećaj... Osim kada izgubiš derbi.

DERBI PORTENO -  SAN LORENZO - HURACAN

Kolona A - fudbal. Kolona B - derbi. Kolona C - Buenos Ajres. Dovoljno da konačno rešenje bude Superklasiko. Ali ako bi rešenje kolone D bila reč Gavranovi ili Đubretari, onda ne biste bili tako sigurni. Rešenje asocijacije je Klasiko Portenjo. Okršaj San Lorenca i Urakana. U svetu ne tako čuven derbi, u Argentini jedan od najpoznatijih. Kažu da je treći po broju navijača (oba kluba su u Top 6 po broju sezonskih ulaznica) i drugi najbrutalniji po okršajima huligana. Jedini pravi gradski u Buenos Ajresu pored mega-okršaja Boke i Rivera.

Dva lokalna rivala nastala su 1908. godine u južnom delu grada. Stanovnici grada Buenos Ajresa se nazivaju „Portenjosima“, stanovnici provincije Buenos Ajres se nazivaju „Bonarenesima“. Tako je nastalo ime Klasiko Portenjo. Potreba da se dokaže ko je gradska faca, a ko iz provincije.

U Portenjo derbiju nema dileme ko je veći klub. San Lorenco je uz Boku, River i Aveljanedine gigante član „velike petorke“ argentinskog fudbala. Daleko moćniji i uspešniji klub od Urakana. Međutim, Urakan je tu da San Lorencu ne ni bilo sve potaman. Da mu zagorčava život kad god može i koliko može. Mali klub kroz koji je prošlo mnogo velikana.

San Lorenco je samo dve sezone u klupskoj istoriji proveo van prvoligaškog ranga, a Urakan čak 14 sezona. Otkako se igra pofesionalni fudbal u Argentini (1931. godina), San Lorenco na večnoj listi zauzima treće mesto. Odmah iza Rivera i Boke sa 3.976 poena. Urakan je tek 11. sa 2.750. San Lorenco ima 15 titula prvaka Arentine, Urakan samo četiri od čega čak tri za vreme amaterizma pre 1931. San Lorenco ima titulu prvaka Južne Amerike i titulu u Kopa Sumerikana. Urakan nije bio ni u finalu.

I kako je onda to derbi?

Klubovi dolaze iz istog dela grada. Iz komšijskog predgrađa. Želja da se bude jači od komšije je ista svugde u svetu. Nije da samo mi imamo ono „da komšiji crkne krava“. Razlog Urakanovog bitisanja je da igra za raju i nanosi štetu San Lorencu. U međusobnom skoru San Lorenco je daleko uspešnji, ima 33 pobede više. Nijedan drugi veliki derbi u Argentini nema ovakvu razliku u broju pobeda između dva suparnika.

Buenos Ajres ima 48 predgrađa. Ili gradskih oblasti. Naselja. San Lorenco je klub nastao u jednom od njih. Almagru. A, Urakan u drugom. U Pompeji. Ta dva predgrađa se ne graniče. Ali kako je popularnost ovih klubova rasla, baza navijača se širila i ubrzo je ceo južni deo grada bio zaražen rivalitetom. San Lorenco se preselio u Boedo, a Urakan u Parke Patrisios koji se graniči sa Boedom i varnice su počele da sevaju.

San Lorenco je nastao tako što je tramvaj udario jedno dete. U blizini lokalne crkve deca su igrala fudbal na ulici i tramvaj je naleteo na jedno od njih. Lokalni fratar Lorenco Masa je to slučajno video. Da bi sprečio slične situacije i sklonio decu sa ulice, predložio je osnivanje fudbalskog kluba. Klub je dobio ime u njegovu čast iako je to on na početku odbijao. Do danas, sveštenstvo katoličke crkve uglavnom navija za San Lorenco. Zato ne treba da vas čudi što i poglavar Rimokatoličke crkve papa Franja navija za San Lorenco i ima njihovu člansku kartu. San Lorenco je omiljeni klub katoličkih sveštenika. Zbog sveštenika je i dobio nadimak po kojem ga prozivaju protivnički navijači - „Los Kuervos“. U prevodu - „Gavranovi“. Zbog crnih boja svešteničkih odora. Imaju još nadimaka. „Sveci“ - što se zaključuje iz imena kluba. „Azulgrana“ - po bojama kluba. I „Ciklon“ na koji su najviše ponosni. „Ciklon“ je nadimak koji su dali sebi zbog rivaliteta sa Urakanom. Urakan znači „uragan“. S obzirom da je ciklon jači od uragana, jasno je zašto San Lorencovi navijači potenciraju na ovom nadimku. Ipak, „Los Kuervos“ se najviše odomaćilo u Argentini...

Sa podrškom sveštenstva, San Lorenco je rastao i napredovao. Posle Drugog svetskog rata je krenuo na turneju po Evropi gde je držao lekcije deklasirajući najbolje klubove i reprezentacije Starog kontinenta. Bio je tu uvod u najveće uspehe u istoriji kluba. U prvenstvu 1968. je dobio nadimak „Matadori“ („Ubice“) pošto je postao prva generacija koja je uzela titulu bez izgubljenog meča. Od 1968. do 1974. osvojio je četiri titule. Postao je i prvi klub u istoriji argentinskog fudbala koji je osvojio oba prvenstva u godini (Aperturu i Klausuru). Bilo je to 1972. godine.  

Zaštita sveštenstva, ipak, nije uvek dobra. Može biti kontraproduktivna. Tako je vojna hunta oduzela legendarni stadion Gasometro San Lorencu i proterala ga sa njega. Stadion je pao u ruke francuskog lanca trgovina koji ga je srušio i otvorio tržni centar. Tačnije, zakonski predstavnik francuske kompanije u Argentini je bila ćerka zloglasnog generala Alsidesa Lopeza Aufranka koji je bio deo vojne hunte i koji na duši ima hiljade života. Inače, Gasometro je nadimak jer je stadion ličio na skladište gasa. Nikada nije imao zvanično ime i bio je najveći u zemlji do izgradenje Cilindra. Ipak, vojna hunta mu je presudila... 

Posle 14 godina izbeglištva, San Lorenco je dobio novi stadion (Nuevo Gasometro), ali navijači nisu nikada zaboravili stari. I tako je na proteste u martu 2012. godine na ulice izašlo 100.000 navijača San Lorenca tražeći da se klubu vrati staro zemljište. Ozbiljna rulja se tu skupila i zapretila korumpiranim političarima,  fotelje su počele da se ljuljaju... Gradske glavešine su na kraju popustile i naredile kompaniji koja je sagradila tržni centar da se pomeri sa lokacije i San Lorenco sada planira izgradnju novog, većeg stadiona na lokaciji starog Gasometra.

San Lorenco je član „velike petorke“ u Argentini, ali je dugo vremena morao da trpi prozivke da ne zaslužuje taj status jer nije osvojio Kopa Libertadores. Konačno, prošle godine, Ciklon je zagospodario Južnom Amerikom osvojio prvu kontinentalnu titulu i raskrstio sa kompleksima u Libertadoresu. Sada se bori za novu titulu u Argentini, jedan je od najjačih klubova u državi. Jedan od njihovih navijača je i čuveni glumac Vigo Mortensen, poznat po ulizi Aragorna u Gospodaru prstenova.

Poptuno suprotna priča je sa Urakanom. Njegovo zlatno vreme je bilo doba amaterizma. Za klub je tada igrao Giljermo Stabile, najbolji strelac prvog Mundijala u Urugvaju. Igrao je i Luis Monti. Priču o jednoj od najneverovatnijih karijera svetskog fudbala ste mogli da čitate pre godinu i kusur dana.

Međutim, Monti će posle samo godinu dana otići preko puta u San Lorenco i postati jedan od najboljih fudbalera sveta. Urakan je stvarao igrače, bogatiji San Lorenco je uspevao da ih namami na njihovu stranu. Za Urakan je navijala radnička klasa, stadion im je bio smešten pored deponije na kojoj se palilo đubre zbog čega su i dobili nadimak „Los Kemeros“. U prevodu, ljudi koji pale smeće na deponijama. Sirotinja.

I uprkos Stabileu, Montiju, kasnije Di Stefanu, Urakan se nikada u profesionaloj eri nije vratio u vrh argentinskog fudbala. Tke 1973. je konačno osvojena titulu prvaka Argentine. Pod vođstvom talentovanog stručnjaka LuisaMenotija. Tada talentovanog, a kasnije čoveka koji je Argentinu odveo do prve titule prvaka sveta i postao jedan od sinonima argentinskog fudbala. U Urakanu sve što vredi - brzo ode... Lansiran je i čuveni Ozi Ardiljes, ali i on se zadržao samo tri godine pre nego što je napravio fudbalski zemljotres i u jeku rata za Malvine napravio presedan transferom u Totenhem.

Usledile su godine patnje i Urakan je prvi put 1986. ispao u drugoligaški rang. Do dana današnjeg se nije oporavio. Vratio se posle četiri godine, a u ekipi je tada igrao Ektor Kuper. On je iz kopački odmah uleteo u odelo i postao trener. Već u drugoj sezoni je bio nadomak senzacionalnog osvajanja titule, ali, završio je drugi. Ono što će ga pratiti kroz celu karijeru. Drugo mesto. Ubrzo je Urakan opet ispao, pa se vratio, pa ispao, pa se opet vratio... I tako je plesao na granici Primere i Segunde. Bio je na pragu još jednog čuda kada mu je sudija ukrao titulu u poslednjem kolu Klausure 2009. godine. Bio je to tim u kojem se fudbala igrao nezaustavljivi mladić Havijer Pastore.

Konačno u 2014. Ukrakan je osvojip prvi trofej posle 41 godine - Kup Argentine. Potom se vratio u Primeru i na kraju osvojio i Superkup pobedom nad Riverom. Uragan je opet počeo da duva Buenos Ajresom. Mali Urakan je opet počeo da zagorčava život velikima...

Ispadanje Urakana sredinom osamdesetih godina u Segundu je značilo i početak krvavog pira u južnom delu Buenos Ajresa. Retko koji derbi na svetu je tako brutalan i surov. I retko koji klubovi imaju tako ozloglašene „barabravase“ kao Urakan i San Lorenco. Smrtnih slučajeva je bilo na obe strane. Zato je prethodnih godina bio čest slučaj da ovaj derbi mora da se igra na neutralnim terenima i bez prisustva publike. Ovo je derbi za koji je rađeno najviše mirovnih kampanja i poziva na toleranciju, rukovodstva klubova su se ujedinila, ali slaba vajda... Mržnja u južnom delu Buenos Ajresu je ogromna.

Posbeno vredi izdvojiti dvojicu majstora fudbala u ljutim rivalima. Duša i srce San Lorenca je Leandro Romanjoli. Plejmejker od najfinijeg materijala. Momak iz generacije Saviole, D'Alesandra i Koloćinija oko kojeg se vrtela igra te sjajne generacije omladinskog prvaka sveta. Nikada nije zablistao u Evropi, samo tri godine je igrao u Sportingu i potom se vratio u svoj San Lorenco. Prošle godine je potpisao predguvor sa Internasionalom, ali kada je San Lorenco dogurao do finala Kopa Libertadores, plaćao je penale brazilskom klubu samo da ostane u San Lorencu i osvoji titulu prvaka Južne Amerike kao kapiten. Uspeo je i na kraju je raskinuo ugovor na svoju štetu sa Internasionalom. Nije mogao da ode posle svega. Neizvesno je da li će večeras igrati zbog povrede.

DERBI "El Clasico Rosarino"- ROSARIO - NEWELL'S OLD BOYS

DERBI Clásico Platense  -  ESTUDIANTES LA PLATA - GIMNASIA LA PLATA

NAJBOLJI BRAZILSKI DERBI  - INTERNACIONAL - GREMIO 

URUGVAJ - Clásico del Fútbol Uruguayo - NACIONAL - PENAROL