"Neka Vam je Bog u pomoći". To je bila "čestitka" Radomiru Antiću od mnogih prijatelja i kolega, kada je preuzimao reprezentaciju Srbije pred kvalifikacije za Svetsko prvenstvo 2010. godine u Južnoj Africi. Nešto više od godinu dana stigla je nova, razumljivo vedrijeg tona. Glasila je: "Bravo majstori". Šta je doprinelo da se "orlovi" nađu na završnoj smotri svetskog fudbala?

Ovo su mojih pet razloga zbog kojih je Srbija otišla na SP!

1. Predsednik
Kada je stupio na dužnost predsednika, Tomislav Karadžić nije zatekao ni malo ružičastu situaciju u Fudbalskom savezu Srbije. Ugled srpske "kuće fudbala" bio je ozbiljno narušen, što zbog njegovog prethodnika Zvezdana Terzića koji se sklonio u ilegalu usled optužbe za finansijske malverzacije, što zbog reprezentacije koja je pod vođstvom Havijera Klementea pretrpela krah u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 2008. godine u Austriji i Švajcarskoj i zbog toga ostala bez solidnog finansijskog kolača. Karadžić se nije uplašio izazova. Zasukao je rukave i krenuo od nule. Pravi potez, veoma rizičan, napravio je pred početak kvalifikacija za SP 2010 u Južnoj Africi. Tada je smenio Miroslava Đukića i doveo Radomira Antića, kojeg su mnogi predsednici prethodnih godina bezuspešno pokušavali da angažuju. Pobornik sam i onih koji smatraju da je Karadžić rođen pod srećnom zvezdom. Kako god, on se opet nalazi na čelu delegacije koja nas je predstavljala i na SP 2006. godine. Doduše, rane iz Nemačke još bole, ali možda je došlo vreme da se zaleče.

2. Selektor
Radomir Antić je pravi čovek na pravom mestu. Poseduje znanje, iskustvo i, što je najvažnije, autoritet. Samo jednom je popustio. Kada je dozvolio da Milijaš, Stanković, pa i rekonvalescent Vidić ne putuju u Pretoriju na prijateljski meč sa Južnom Afrikom. Gleda mnogo dalje od vlastitog nosa. U tom smislu doveo je mladog Subotića, koji će u narednim godinama sigurno biti stub odbrane Srbije, vratio Krasića i Jovanovića, pa prekomandovao Kačara, Sulejmanija, Tošića, a Obradovića promovisao u standardnog reprezentativca ... Drži do sebe. Oslonio se na igrače koji ponekad i nisu igrali u svojim klubovima (Stojković, Žigić, Ivanović...) i zbog toga ponekad trpeo kritike. Zamerano mu je i što poziva Radoslava Petrovića u reprezentaciju, iako mladi vezista trenutno u Partizanu pruža blede partije, kao i to što ne poziva desnog beka Crvene zvezde Pavla Ninkova. Uprkos tome, uživa ogromno poverenje javnosti, pre svega navijača i Partizana i Zvezde. Potvrda je stigla baš od njih, dakle od navijača večitih rivala, kada su istim žarom skandirali njegovo ime posle pobede nad Rumunijom.  
  
3. Kapiten i kult reprezentacije
Dejan Stanković, posle dužeg vremena, najzad je igrao kapitenski.  Prethodnih godina s pravom mu je zamerano da nije na istom nivou kao što je bio slučaj kada je branio bole Lacija i Intera. Da li je razlog što tada nije igrao na pravoj poziciji? Izgleda da jeste. Selektor Antić je dobro proučio gde može da pruži najviše.  Stanković na poziciji klasičnog zadnjeg veznog je igrao kao preporođen. Možda je i motiva bilo na pretek. Naime, Stankoviću će ovo biti treće i verovatno poslednje Svetsko prvenstvo (Francuska, Nemačka i Južna Afrika). Svojom harizmom vratio je kult reprezentacije, koji je bio narušen raspadom države, krahom na SP u Nemačkoj i u kvalifikacijama za EP u Austriji i Švajcarskoj, kada je nacionalni tim na "Marakani" protiv Poljaka pratilo samo 5.000 navijača, ali gostujućih.
   
4. Navijači
Navijači su bukvalno bili 12 igrač reprezentacije. Ne pamtim kada se tražila karta više, ne samo za Francusku i Rumuniju, već i pre toga za Austriju, Litvaniju... Navijači su prepoznali da se dešava nešto novo sa reprezentacijom, te su se ujedinili. I sa "juga" se moglo čuti "Jedan je Stanković Dejan", ali i sa "severa" se skandiralo "Radomir Antić". Epilog svega toga je i da se na "Marakani" prvi put aplaudiralo stranoj himni.

5. Loša Francuska i Rumunija
 Tvrdim da Francuska i Rumunija nisu ono što su nekad bile u fudbalu. Francuska sa velikim individualnim zvezdama nije postojala kao tim. Sve se svodilo na potez pojedinca, prednjačio je Riberi. Još ako se doda i ekscentrični selektor Rajmond Domenek, koji se nalazio u konstantnom ratu sa medijim i navijačima, bilo je jasno da im se ne piše dobro. Skidam im kapu jedino protiv nas, kada su igrali sa igračem manje. Tada su, valjda, bili prinuđeni da se oslone na kolektiv, a ne na pojedinca. Šta reći za Rumune. Plašili smo se više nego što je trebalo. Kada nekoga pobedite na gostujućem terenu sa 3:2, a potom kod kuće deklasirate sa "petardom", sve je rečeno. Jedino mogu da konstatujem da su se previše oslanjali na Mutua. Napadač Fiorentine vratio im je tako što je posle debakla na "Marakani", umesto da se sa reprezentacijom vrati kući i svom narodu objasni razloge katastrofe, završio u Novom Sadu na pijanki kod gazde Vojvodine Ratka Butorovića....     

Da li sam nešto propustio?

Goran Božanović novinar