BEOGRAD - Stadion Marakana, 10. oktobar, 22.20. Sudija s Kipra Kostas Kapitanis svira kraj utakmice Srbija - Rumunija 5:0. „Orlovi“ rezervišu junski let za Johanezburg, a Kurir ostaje bez dileme: naj ličnost 2009. godine definitivno je Radomir Antić!
U nekom novom TV serijalu „Grlom u jagode“ narator će navoditi da smo te 2009. (bez) uspešno rešavali problem s Hagom, srpski političari su se izborili za belu šengen listu, huligani su maltretirali pošten svet, bojkotovana je vakcina protiv virusa A H1N1, ali, poznavajući afinitete popularnog Baneta Bumbara, za kraj će, kao najjači utisak, ostati slika nasmejanog Užičanina zatrčanog u zagrljaj svojim fudbalerima posle trijumfalnog završetka kvalifikacija. Videćemo Afriku, videće nas svet!
Dok nas greje zadovoljstvo zbog istorijskog plasmana pod krsnim imenom Srbija, sa čovekom 2009. godine pretresamo teme iz prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, sporta i politike, zemlje među šljivama...

 Da li bi 2009. godina postala nezaboravna da smo posle plasmana na Svetsko prvenstvo izborili i ulazak u punopravno članstvo EU?
- Jedan sam od onih koji misle da nam ulazak u EU neće rešiti sve probleme. Prećutkujemo činjenicu, ne znam zbog čega, da Rumunija i Bugarska preživljavaju teške dane, možda najteže u svojoj istoriji. Šta znači imati pasoš ako u okolini Madrida živi 750.000 Rumuna? Kakva je svrha pobeći od kuće i prepustiti nemaštini ono što najviše voliš, porodicu, prijatelje, uspomene... Bilo bi mi draže da ulazak Srbije u EU podrazumeva otvaranje novih radnih mesta, dolazak stranog kapitala i transfer novih tehnologija, a beli šengen... videćemo tek šta nam donosi.

 Kakav je odnos političara prema vama?
- Mislim da sam i pre uspeha i posle njega gradio odnos s političarima na nivou respekta. Naš plasman nije samo uspeh reprezentacije, za mene je najveća pobeda to što je napravljena simbioza između naroda i nas.

 Koliko ste novih prijatelja dobili iz redova političara?
- Moj odnos s njima nikada nisam na taj način posmatrao. Poštujem sve političare, ali ostao sam čovek sa stavom.

 Kako ste izgradili stav o politici?
- Ispričaću vam anegdotu iz mog života. Moj prvi odlazak u Španiju, daleke 1970. godine, kao fudbaler Partizana, bio je period obeležen diktaturom Franka. Tada su me, kao dvadesettrogodišnjeg momka, uplašili pričama o njihovom fašizmu. Slušao sam o strahovladi, uplašenom i izmučenom narodu, ali onda sam došao i video ljude na ulici koji se smeju, uživaju u životu preko dana, a kad padne mrak, onda ih je još više u gradu. Tada sam odrastao politički. Dok ne vidim svojim očima i lično se ne uverim, sve priče drugih ne piju vodu kod Radomira.

 Kako biste se snašli u svetu politike?
- Nisam probao. Moja strast prema fudbalu je ogromna i smatram sebe privilegovanim čovekom jer se bavim poslom koji volim.

 Da li vaše menadžerske sposobnosti mogu da se iskoriste van fudbala?
- Svakako. Biti dobar menadžer znači posedovati sposobnost vršenja prave selekcije, sagledavati pozitivne osobine pojedinca.

 Šta bismo mi kao narod morali da istaknemo kao vrlinu, a šta da sakrijemo?
- Pre svega, ne treba da rešavamo probleme suzama. Kao pragmatičar, mislim da moramo da se bavimo sobom. Vrlo je bitno da realno sagledavamo situaciju, izbegavati poređenja i one priče kako je tamo onako, kod nas drugačije...

 Kakav je vaš odnos prema nevoljama manjinskih grupa, homoseksualaca na primer?
- Konzervativan sam po tom pitanju. Za mene je porodica nukleus života. Vidim da postoje razni masovni pokreti, ali nisam njihov pristalica.

 Kako vam se čini stereotip da su fudbaleri glupi?
- Poznata mi je ta fama da smo mi fudbaleri glupi, a da su košarkaši intelektualci. Nikada mi nije smetalo da me smatraju prostim, a moje kolege košarkaše akademskim građanima, jer sam Višu trenersku školu završio sa ogromnim zadovoljstvom. I ne samo to, već su mi položena 34 ispita otvorila mnoge vidike. Unapredio sam svoje znanje i naučio sam da ga delim s drugima.

 Kako posmatrate problem s navijačima?
- Kad slušate fudbalske rukovodioce, taj problem ne postoji. Sve se svodi na nekoliko novinara koji u emisijama ili tekstovima pokušavaju da ukažu na negativnosti u sportu.

 Da li ste gledali „Insajder“ posvećen srpskim huliganima?
- Pratio sam, nego šta! Reći ću vam samo da sam u toku jedne nedelje imao priliku da prisustvujem derbi utakmicama u Španiji, Beogradu i Atini. Prvi je posmatralo 100.000 ljudi bez ijednog incidenta. Crvena zvezda i Partizan - 25.000 ili 30.000 ljudi, Olimpijakos i Panatinaikos. Tri derbija s različitim epilogom. Pametnima nije problem da odaberu koncept i put. Hoćemo li divljanje iz Beograda i Atine, ili ćemo uživati u fantastičnoj atmosferi?

 Ne mislite da je država svojim sredstvima dužna da reši problem?
- Država?! Opet naši izgovori, omiljene poštapalice. Ne priznajem to! Ne mirim se sa objašnjenjima „ovo je Srbija“, „bili smo 500 godina pod Turcima“ i sličnim. Osnovno je da priznamo da postoji problem. Prvo to! Iz iskustva znam da je i najteži problem dopola rešen ako se analizira na pravi način. Fraze o tome kako se Englezi bore s huliganizmom ne doprinose rešenju.

 Kako se reprezentacija Srbije bori sa svojim boljkama?
- Reći ću vam da dugo nismo imali pas igru, ali smo onda seli i razmislili šta je to što nam nedostaje da bi lopta bila duže u našem posedu. Uspeli smo da znatno poboljšamo taj važan segment igre i usput smo ostvarili mnogo sitnih pobeda kad je reč o unapređenju kulture i stila igre.

 Da li gubite entuzijazam kad je u pitanju traženje leka protiv huliganizma?
- Ne predajem se lako. Videli ste kako su naši navijači ostvarili pobede bodreći nas u kvalifikacijama. To je samo njihova pobeda. Ni Radomirova, ni pobeda igrača, samo njihova.

 Priča se da je vaša kuća okupljalište za sve naše sportiste koji nastupaju za madridske klubove. Ko vam je bio omiljeni gost?
- Nije priča, to je istina, ali majka me je učila da ne treba razdvajati decu, pa neću ni ja goste. Ima ih toliko da se bojim nabrajanja, jer ću nekog zaboraviti. Poslednji su bili Novica Veličković i Marko Jarić.

 Kako se nosite sa statusom prve zvezde reprezentacije?
- Ne mogu sebi da pripišem takav status. U timu svaki pojedinac ima svoju ulogu, a mi smo umeli da ih podelimo. Plasman na Svetsko prvenstvo u Južnoj Africi je veće priznanje igračima nego meni.

 Kod kojeg igrača prepoznajete budućeg trenera?
- Haha, Nikola (Žigić - prim. a.) je rekao Rešadu Kunovcu da će, kad prestane da igra, biti pomoćnik. Kaže on: „Gde ćeš lepšeg posla da si uvek nasmejan, nosiš markere i baš te briga“.

 Da li ste vi u igračkim danima vodili beleške o radu vaših trenera?
- Jesam, mada ne treba sve što saznate od drugih prihvatati zdravo za gotovo, iz prostog razloga što neke trenere ne zanima, recimo, psihologija. Drugi ne žele da znaju šta je fiziologija, šta određeni pokreti mogu da izazovu u organizmu igrača. Uvek sam voleo druge da saslušam, ali kasnije da ih pitam zašto su to radili, šta su hteli vežbom da postignu.

 Šta očekujete od 2010. godine?
- Izuzetno važna godina, koja daje motiv da pretvorimo uspeh reprezentacije u zamajac razvoja cele države. Želeo bih da postanemo ogledalo srpskog društva. Ova naša reprezentacija ima disciplinu, zna šta hoće i gde hoće da igra. Narod prepoznaje organizovanu reprezentaciju. Imaju razloga mnogi da nas prihvate za uzore, da nas pitaju kojim smo to putem krenuli.

 Da li vaš nov ugovor sa FSS pokazuje volju fudbalskih čelnika da konačno rad reprezentacija postane kontinuiran?
- Umesto odgovora postaviću pitanje: Kome je bila potrebna polemika o mom ugovoru koja je pokrenuta nedavno u jednom listu? Toliko.