Posle pada

I pad je let, kazao je Duško, pesnik, Trifunović. U ovom, našem slučaju, ta je poetska istina prilično tačan opis. Jer: od tri utakmice dve smo odigrali solidno, dva poluvremena nadahnuto i samo jednu nedovoljno tačno. Sa Ganom, dakle, igralo se pogrešno, ali to nije razlog porazu. Razlog je prost: Kuzmanović je igrao rukom.

Razlog je, dakle, glupost pojedinca.
Izvan te budalaštine stoji činjenica da je reprezentacija Srbije u nogometu (ne rukometu) igrala pristojan fudbal, čak i kada je pravila greške. I kad se spominje psihologija, mentalitet, duh, i ostale neopipljive kategorije, onda se, zapravo, može govoriti samo o luzerskom splinu koji se (još) valja ovim gudurama. Onaj bizgov smatrao je da ne umemo da radimo, nego da se tučemo. Nije tačno: ne umeju da se tuku, ti što bi se tukli. Umemo, naprotiv, da radimo, samo što radimo pogrešno, na kvarnjak i ispod žita. Prostije rečeno, nama samo valja naučiti pravila igre, ona pozitivna, ona koja se poštuju, ona koja se podrazumevaju zato što predstavljalju temeljna načela sveta, uprkos svemu.

Recimo, naši igrači su naučili da ne razgovaraju sa sudijom. Ali, nisu naučili da ne treba igrati rukom u svom šesnaestercu, ni slučajno, osobito ne na Svetskom prvenstvu, gde kriterijumi nikad nisu usklađeni, gde vam sude ljudi iz civilizacijski posve različitih sredina. Potom, naši su igrači postali svesni da, kada igraju za nacionalnu reprezentaciju, to ne znači da rade bilo šta drugo što već ne rade svakodnevno: višak nacionalnog pathosa ne dobija utakmice, nego dar i znanje.

I mi smo igrali po meri svog znanja i u skladu sa našim moćima u oblasti talenta. Antić i dalje uspešno skriva činjenicu da se u Srbiji nije – a sva je prilika, usled ustrojstva savremenog sveta, da će tako ostati – pojavio igrač poput Dragana Stojkovića, zvanog Pikse (ili, na književnom srpskom – Piksi). Ta je činjenica očita na sredini terena, i samo je Antićeva veština uspela da je preobrazi u izvestan kvalitet. Ako je sa Milijašem grešio, onda sa Ninkovićem nije. Potom, Mrđino ili Lekićevo vreme stiže, bude li se o tome vodilo računa, bude li se na tome radilo, budu li ti momci uspeli da skupe onu količinu iskustva koja je neophodna za efikasno rešavanje situacija u petercu i okolini, budu li, dakle, usavršili svoj zanat. Pantelić, Žigić, Lazović moći će biti džokeri, što jeste njihova prava mera.

Pa, onda Tošić. Rečeno mu je da šutira i on je to učinio tri puta. Jednom je proizveo upotrebljiv otpadak, drugi put beše pristojno, a treći put nepotrebno. I to je stvar iskustva. Ali, brzina, lucidnost i sposobnost za neobično rešenje, toga nije bilo od Moce Vukotića. Koji nije igrao u reprezentaciji. Što je, sećamo se, bilo loše po reprezentaciju.

Lane i Krasa su i dalje ono što treba da budu, samo što se fudbal više ne igra oko korner zastavice. U prvom poluvremenu protiv žuto-zelene turističke organizacije, videlo se kako treba. U drugom, Antić je mislio da treba izdržati pritisak prvih petnaest minuta. Školski. Ali netačno. Valja se setiti da je i Antiću ovo prvo veliko takmičenje iz nacionalnog loptanja, i da ima onih koji na takvom mestu reaguju drugačije: nije nužno čekati obligatni šezdeseti minut za prvu izmenu, može se prekinuti protivnikov ubitačni ritam, može se tada uvesti nekog, recimo, Tošića, da poremeti protivnikovu ravnotežu promenom brzine svog tima. Sistem koji ne funkcioniše deset minuta, nakon što je funkcionisao besprekorno, ali neefikasno, prvih četrdeset pet, valja privesti u pit-stop, na izmenu pneumatika. Bolje pre nego kasnije, onda kada nastupa viši stadijum očajanja usled kategoričkog imperativa „dati gol“. No, sve su to iskustva. I zato se može biti „nesrećno zadovoljnim“, da izvrnemo slavni Santračev oksimoron. Ovde se, da bude jasno, ne radi o nedostatku sreće, nego o osećanju nesreće zbog toga što nivo znanja i iskustva nije još uvek dostatan za konačni obračun sa fatalističkim gubitništvom.

Ali, primičemo se tamo. I to je glavni dobitak. Uostalom, na celu stvar može se gledati i kao na zadovoljavajući debi jednog tima koji se nije brukao, i koji je, da nije bilo Kuzmanovićeve budalaštine – Gana, naime, nikad ne bi dala gol, uprkos svemu, imao čist put u polufinale, tamo gde ga je, pre Prvenstva, uputio Slaven Bilić, izbornik horvacki i jednom treći na svetu. Ok, mi sada nemamo Šukera (a ni Darka Kovačevića), ali ni fudbal nije što je bio pre dvanaest godina. To najbolje zna Tijeri Anri, francuski rukometaš. Naš je tim rastao u te tri utakmice, a, rekoh li, samo je odsustvo timskog iskustva u graničnoj situaciji kakva Mondijal svakako jeste učinio da nas momci od Tamo Dole (Down Under) ubiju viškom agresije. Oni će svojoj deci pričati o tome kako su jednom bili na nekom takmičenju, njihova će deca žmirkati i čuditi se o čemu ćale priča, a onda će otići na kriket. Rastući, naš bi tim tukao, to znamo, SAD, a sva je prilika i Urugvaj potom. To je bio taj plan.

Ali, ipak: ima padova koji su, zapravo, letovi. Stoga, s mirom ćemo privesti kraju ovo prvenstvo u kojem se više ne vidi razlika između dva fudbalska kontinenta, izmeriti još jedno četvorogođe naših života i čekati Ligu šampiona, zato što volimo dobar fudbal. To više ne raste po Mondijalima, to je evropska stvar. Zato ćemo, sa još većom radošću čekati kvalifikacije, ove naše kvalifikacije bez vuvuzela i džabulanija, posle kojih, ako si ih prošao, znaš da si zaslužio da budeš tamo gde jesi, među najboljima u Evropi.
Sve je, dakle, u redu. Sve kul.


...ne znam kako vama ali meni se cini da je ovo prilicno realan prikaz.

Antić: Radomir ostaje selektor!

Tresla se gora, "rodio se" - ostanak Antića na klupi reprezentacije Srbije! Tako bi, u najkraćim crtama, mogli da se opišu događaji koji su prethodili prvom zvaničnom obraćanju Radomira Antića po povratku iz Južne Afrike, odnosno oni koji su usledili posle iste.

Antić je, obraćajući se novinarima na konferenciji upriličenoj u Hajatu, govoreći u trećem licu, na najvažnije pitanje - da li ostaje selektor? - odgovorio:

- Ostajem dosledan, jer kada donesem odluku, stajem iza nje - rekao je Antić, podsećajući da je po potpisivanju ugovora sa FSS najavio ostanak do kraja istog.

Uprkos eliminaciji u grupnoj fazi SP i zauzimanju poslednjeg mesta u grupi, Antić je dao prelaznu ocenu igrama našeg tima.

- Stvorena je dobra baza, jer je prosek godina igrača 26. Ako vam kažem da pola igrača nema rešen status, onda se ponosim njima.  Mislim da smo pokazali da nismo bili inferiorni ni u jednom trenutku. Radomir kao čovek fudbala je učinio sve što je do njega, možemo da žalimo samo za nekim drugim stvarima - aludirao je Antić na neke sporne sudijske odluke zbog kojih smo oštećeni na Mundijalu.

Na novinarsko pitanje da li je predsednik FSS Tomislav Karadžić razgovarao sa njim, kao što je sa novinarima, povodom neuspeha na SP, Antić je rekao:

- Nemam odgovor na to pitanje.