Meni je Radomir Antić car.

Napravija je nešto od vaše reprezentacije,od gomile preplaćenih zvijezda koja se blamirala protiv Kazahstana i Azerbejdžana je napravija kolektiv,i odvea ga na SP.Istina,nije postiga neki rezultat,ali u današnjoj konkurenciji u nogometu je i sam prolazak skupine za ovako manje zemlje veliki uspjeh.
Btw,mislin da je Ruzina,ili netko napisa ovdje "hoćemo Radomira Antića za trenera Hajduka,Špaco,uhvati se Kite".Što se mene tiče,zašto ne?Znan da ga ne bi Torcida prihvatila,ali barem ne bi bija jedan u nizu HNL diletanata koji,kako dođu,tako i prođu.

a to je tipično za male nogometne zemlje. kad dođu rezultati onda uvijek nađu uzbudljiv način da sve zajebu. Antić im je bio bog i batina i to se vidjelo...

Selektor Srbije Vladimir Petrović Pižon i dan posle poraza od Estonije uveren je da je najveći krivac za neuspeh - publika.



Upitan da li je ičim bio zadovoljan u subotu uveče, odgovorio je:

"Igrači su bili požrtvovani i trudili se, ali u zvižducima su se izgubili", rekao je selektor Srbije i dodao:

"Vidim da to ne spominjete mnogo, ali od prvog sudijskog zvižduka publika nam je zviždala zbog čega su igrači upadali u krize".

Šta se desilo u poslednjih pola sata utakmice kada su Estonci dali tri gola, bilo je sledeće pitanje za Pižona.

"Čovek je dao evro gol. To se događa jednom u pet godina, ali eto, dogodilo se nama. Drugi i treći... Videli ste... Bili su to nesporazumi, i to usled nervoze. A kako je i ne bi bilo, kada je publika zviždala", vratio se Petrović na početak.

Na pitanje šta je rekao igračima posle poraza, selektor je odgovorio:

"Imamo sledeću utakmicu... To je fudbal, glavu gore. Šta bi Estonci radili da smo mi pobedili?"







MoUzak.

Gleda san sad intervju na stranici Blica, nešto tipa: "Igrači naravno trebaju da budu tužni ali ne treba da budu žalosni". Jeli on može dvi čiste spojiti?

Šta nisu zviždali samo golmanu?

Jadni Estonci da su izgubili napravili bi kolektivno samoubojstvo  trener vam je humanitarac, zato im je pustio 

Pa ovaj je luđi od Jurčića...hahahhaah.....

Šala
Gorčin Stojanović | BLIC

To da je postavljanje nesrećnog Pižona na selektorsko mesto šala, to smo znali. Ali, da je selektor baš tolika šala, nije bilo za pretpostaviti. Estonija, naime, igrala je dobar fudbal, o tome se nešto čulo i u utakmici protiv Italije, ali naš trener naprosto nije znao šta bi s tom utakmicom koju su mu namestili za debi, kao, eto, lakšu.

Računalo se, kao onomad protiv Azerbejdžana, da će se to pobediti, nekako samo od sebe. Otkud ta misao? Zbog onog drugog mesta na turniru koji se zove Prvenstvo Evrope za igrače do 23? Ili zbog atinske olimpijske katastrofe? Pižon je ono što u Beogradu zovu “dobar dečko”, a što je samo eufemizam za čoveka bez mnogo strasti.


I kada se spori oko njegove muke s rečima, argumenti i onih koji misle da je elokvencija važna, baš kao i razlozi takvih koji kažu da je važno ono na terenu, a ne ono pred mikrofonom – u isti mah su i ispravni i pogrešni: jer, kako objasniti svoje ideje, pod uslovom da ih ima, ako ne rečima, i kako proizvesti takav motivacioni mehanizam koji bi, u uslovima Tole-rancije (misli se na diktaturu gluposti), proizveo valjan timski duh, ako ne putem reči? S druge strane, borbenost duha, strast, stvaralački nemir, motivacija – sve to može i isijavanjem energije na treningu. Ako svega toga ima, naime. A šta je Tole-rancija? To je srpski reprezentativni fudbal danas: nešto mnogo gore od srpskog društva u celini.


Pižona su namestili mangupi. U oba značenja, pravom i prenesenom, glagola “namestiti”. Tole i njegovi smislili su da im treba nejak selektor da bi oni bili jaki, ko to ne razume, taj ne razume Srbiju danas. Namešteni nesrećnik, pak, nije uspeo ni da čestita pobedu estonskom selektoru, nevešto je odabrao trenutak da mu priđe baš u času kad se neki radosni igrač popeo svom treneru na leđa. Tako kako je nemušto čestitao, tako je i igrao. I tome jeste kriv – dobar je dečko, ali ima previše godina i previše malo uspeha u trenerskom poslu da bi bio selektor tima koji ima ambicije. O čemu se, dakle, radi? O pet puta manjem honoraru, i ni o čemu više.


Tole-rancija.


No, valja reći da i pored tog nejasnog pristupa utakmici, te opšte muke s loptom, rečima, mislima, idejama i maštom, na teren nisu izašli amateri, nego takozvani profesionalci od kojih je jedan kapiten velikog evropskog kluba. Koliko još loših utakmica treba da odigra Nemanja Vidić za reprezentaciju, koliko ključnih grešaka treba da napravi, pa da bude jasno da kapiten Mančester junajteda ne haje za srpski državni tim više nego za popodnevnu rekreaciju? Tamo gde ga je imalo biti, nije ga bilo, ali je zato uspeo da izvesno vreme glumi drugog špica, valjda po dogovoru sa trenerom, taman toliko da ne bude tamo gde mu je mesto i da se šala od utakmice okonča njenim najkomičnijim momentom. I uopšte, gde je te večeri bio Nemanja Vidić, čovek koji nije znao da ima karton iz prethodnog meča, nego je zaradio i drugi, te ga neće biti u Đenovi protiv Italije? Komandantu odbrane, arogantnom i prepotentnom u petercu i okolini, često bučnom i svadljivom, a ujedno i krivcu za priličan broj ključnih golova u mečevima reprezentacije u ovoj godini, očito je potreban Aleks Ferguson da u njemu probudi ono najgore i da to najgore upotrebi u najbolje svrhe. Pižon, baš kao ni Antić, nije taj. Obojica su vrlo Tole-rantni spram veličine.


To je, uostalom, srpski sindrom: u inostranstvu si solidan profesionalac, veliki igrač, majstor; kod kuće si ovdašnji – sitan, zajedljiv, učmao, bahat. Domaća radinost – tamo poštuješ pravila, pisana i nepisana, ne pljuješ po podu, ne pišaš na javnom mestu, sklanjaš kučeća govna, fin si prema drugima, kod kuće parkiraš ’de ’oćeš, češeš jaja, vređaš se na svaku primedbu.


Pižon, to smo znali, poznaje fudbal, ali nije trener. Terazijska kamarila, pak, niti poznaje fudbal, niti je vešta s novcem, niti mari za zemlju Srbiju. A na to se lepo naslanjaju oni kojima je u celoj stvari važnije to što je Vladimir Stojković nekad igrao za Crvenu zvezdu, a sad igra za Partizan. Sve u svemu, šala šalu stiže. Samo što je ovde reč o opakim šalama.


U šaljivoj ekipi Miloš Krasić nije imao sagovornika. Vaskoliko Srpstvo ne da mu Klea za partnera, muči ga Žigićem. O drugom špicu ni reči, osim ako ono što je igruckao Kačar u prvom delu nije imalo biti ispomoć za mučenog centarfora. Jeste, Pižon zna fudbal i zna šta ne valja, pa je zato uveo Ninkovića i Tošića, ali to je znao i ceo sto u jednoj novosadskoj kafani, pa to nas, koji smo tamo pili i patili, ipak ne čini trenerima. Ne, Pižon nije trener, trener bi na treningu znao tim, znao bi da je Lane – lanjski, da je Kačar spor kao paor na njivi, da Vidića srpski fudbal ne zanima, da je Žigić pročitan odavno, i ne bi menjao dvojicu na početku drugog poluvremena, neophodnu brzinu postigao bi u prvih petnaest minuta, dao bi im gol, pa bi onda išao i dalje.


Estonci su trčali s mišlju, mi smo trčali u prazno. Njihove su lopte išle napred, naše iza onoga kome bi trebalo da idu zato. Oni su šutirali iz sredine i rezonski, mi iskosa i iz nemogućih uglova. Smejurija se okončala vrhuncem gluposti, sudarom dve budalaštine, jedne pod frustracijom, druge bez šefa odbrane.


Glupost.


Šala.


U pravu je Deki Stanković: ovo je gore od Gurbana Gurbanova, ovo je dno dna.



Tole-rancija.


Budalaština, s elementima veleizdaje. Pameti, ponajpre.

sramotaa,estonci dobise srbe,a srbi realno među prvih 15 reprezentacija svijeta